ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

  Стојана је стајала прикљештена у градском аутобусу, између пензионера који је мирисао на камфор и влажне новине, и два средњошколца што су се кошкала из чисте досаде. Неко јој је лактом притискао ребра, неко наслањао свој ранац на њена леђа. Стакла су била замагљена од даха и кише, по поду се вукла прљава вода са туђих ципела. Погледала је на сат. Касни. „Друштвена одговорност…“ помислила је. Ја сам принцеза из конзерве од месног нареска. Улетећу у салу, сва од зноја и нервозе, где ликови до јуче исти као ја причају о свету, солидарности и лепшим вредностима, уз бело вино и канапее. Аутобус је стајао предуго на свакој станици. Људи су улазили на силу, излазили уз псовке. Стојана је пребирала по минутима као по ситнишу у џепу. Кад су се врата напокон отворила на њеној станици, исклизнула је напоље, нагло, као да је неко избацује из воде. Киша је ситно падала. Придржала је капут уз себе и пожурила према свечаној сали, ка оном новом, сувом и глатком све...

  Пустара: Први запис о памћењу Пустара није настала као роман. Настала је као отпор. Као систем који памти, пре него што проговори. Као простор у којем се мит, хорор и историја сударају у магли, у крви, у тишини. Идеја о Пустари јавила се 2010. године, у тренутку када је државна сила у Србији брутално одговорила на протесте младих. Демонстрације против геј параде у Београду, у којима је учествовало на хиљаде тинејџера, завршиле су се сценама насиља које су ретко доспеле у јавност. Сведочења су говорила о мучењу у полицијским подрумима, о епилептичним нападима, о пендрецима на телу дечака. Извештаји су наводили да је педесет младића, махом тинејџерског узраста, било затворено у психијатријској болници. Док су родитељи стајали пред управом, немоћни, „невладине организације“ су славиле „победу над хулиганима“. Порука из врха власти била је кратка: „Одговор државе биће језив.“ И био је језив. Тада је постало јасно да се културни код Србије мења. Ћирилица се потискује, латиница доминир...