ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

  „Храбри корачају без сенке, њихова имена урезана су у камен времена“ — Пиндар, Олимпијска ода, Х   Тринаест станица Нова школа је тринаест станица далеко. У аутобусу – тежак мирис капута, мокрих ђонова. Нико не гледа, нико не говори. Алгодар седи крај прозора. Град пролази – фасаде једног истог леша, само са разлићитим ожиљцима. У торби му свеска и једна коверта – “За Ала”. Тајна коју не сме изгубити. Црвена свеска — ивице изгужване, корице овлажене. Нема датума. Нема поруке. Само реченице, неке полураспале: „Не држи мисли у глави као у банци. Брже им истекне рок.“ „Краљ није онај што влада, већ онај што не сме да побегне.“ Аутобус поскакује преко трамвајских шина. Шине стоје као живи ожиљак. Са стране – Црна зграда полиције и затвора. Стеже га тескоба. „Ако ово читаш, значи да сам повукао краља,“ — писао је Војхол, његовим тремором, његовим гласом који никад није викао, али ни ћутао. — „Не зато што сам поражен, већ зато што више не постоји табла за поштену партију.“ Два АНК...

  Наш је дан који ником не припада. Седимо   у црној светлости једемо отров пијемо киселину ми мислимо ми живимо и померамо последице за сутра - Гинтер Кунерт:  Извештај о стању   ГОДИНА ПРВА — ВРЕМЕ ЧЕМЕРА   Ништа осим крика Соба заудара на кисели дим. Завесе упиле влагу и смрад. Синкорад се буди као да га је тело избацило. Трчи у купатило. Повраћа. Као да хоће себе да избаци. Хладна вода. Нокти у кожу. Као да може опрати ноћ. Али кожа памти. Врата се отварају. Мајка. Он стоји наг, капи воде на леђима. Не заклања се. Гледа је — као дете које више не уме да се брани. Глас јој танак: — Сине… Он се укочи. Мајка нема шта да предузме. Онда — Весхопе. Не говори. Не моли. Само прилази. — Пуштај ме! — виче он, више рефлексом него гласом. Она га огрне. Помогне да се обуче. Мирна рука на врату. Он се тресе, али не одбија. Лице му у њеном крилу. Дише тешко. Шапуће му: — Немој ништа. Ја сам већ дошла после тога. Кад се поново пробуди, соба више није иста. Чаршави испр...