ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

    Овде —  где се само памти .   Асфалт дише, испарава. Шкрипа гума је градски будилник. Киша брише графит: „Ви који долазите, чувајте се Малог Никса.“ Не знам ко је оставио графит. Можда неко ко је веровао да се правда може извући голим рукама. Као што сам ја некад. Пробудио сам се у другом крају — Овде. Овде, где се не расте. Овде се само памти. Време је река што тече уназад. Све што си радио враћа се. И разумеш — касно. Ја сам Мали Никс. Био сам ватра. Заборављен? Ко га јебе. С тим сам и рачунао.     Други дан. Јутро. — После покрета     Лежим на плочнику. Чизма пролази на центиметар од мога лица, не застаје. Људи убрзавају корак, као да је моја смрт заразна. И спектор Костов ме гура врхом ципеле. Ленц стоји корак иза, пали цигарету и дим ми улази кроз длаке у ноздрвама. Чујем Костова, иако сам већ Овде: „Опет је умакао.“ Јесте, умакао сам — из вашег света, где инспектор и дилер деле правила, а ти мораш да се браниш оном што ти остане у руци. ...

Када је стигла вест До подне — знали су сви. Шкрипа је убијен. Он није био обичан навијач. Био је онај што је знао све песме уназад, до прве. Онај што је ударао у бубањ и кад су се пахуље снега топиле на његовим голим раменима. Глас којем су други веровали кад нису знали шта да вичу. Сви су знали друго име: Рујо. Син Сира Ленца. Пуштен, опет. Полицијски кордон већ штити његову вилу. Предве, зидови су већ били исписани: „Ритам смрти. Правда за Шкрипу.“ Позив је стигао кроз бубњеве, кроз кораке, кроз бесне погледе. Навијачи нису тражили дозволу — позвали су на побуну. Пале се канте. Лете боце. Каменице. Уместо песме — урлици, кратки, ломљиви. Пендреци. Марице. Сирене хитне помоћи. Људе газе по асфалту. Руке везане иза леђа. Девојчица с крвљу на образу — не од своје борбе, већ туђе. Њен брат је био међу првима који су кренули на кући Сира Ленца. Тамо је пао. Зидови више не говоре бојама, већ ожиљцима. Дим. Немоћ. Тишина која се разбија...

  „Ако ниси Бог, буди сведок. Ако ниси сведок, буди сенка. Ако ниси сенка — не буди ништа. Али немој да дозволиш да ово буде као да није било.“  — Молитва кад више нема коме другом   Изнад праха Још увек има ока над Пустаром. Али није људско. Кобац кружи високо, изнад сивила, тамо где ни ветар више нема вољу да звижди. Под њим се пружа Пустара — земља полужива, полумртва. Вид му пробија маглу као оштрица: види како се ветар заглавио у гранчицама спаљеног дрвећа, сунце више не зна за злато. Град је изобличено зрно под његовим канџама. Дим се увија над спаљеним аутомобилом, споро и ускомешано. Преврнути аутобус — као да је сам покушао да побегне, па се саплео. Ролетне спуштене. Школе празне, цвеће у учионицама увело и нема ко да га гледа. Болнице — препуне. Људи се ту још крећу, али не ходају — вуче их потреба, не воља. Код стадиона, претвореног у затвор — завијају сирене, камиони долазе у интервалима, избацују похапшене, неке и полумртве. Стражари, већ уморни од батињања, ...