ПРВИ ДЕО — СТРМОГЛАВО
О Перуне, силни Боже! Даруј нам крепост својега грома, да не устукнемо пред злом, када дође дан ватре. Нека срца наша не отврдну као челик, но да поднесу удар — и запамте. Без пуцња Кобац кружи над Пустаром — тихо, неприметно, за оне који не подижу поглед. Магла људима замрачује мисли, али њему не магли вид. Гледа како људи тумарају: без речи, уздаха, мисли што траје дуже од дана. Лица — одсјаји магле, кораци — млитави. Можда жуде за нечим што не умеју да именују, али не подижу главу. На тренутак, Кобац види миша што извирује из зида. Склапа крила, обрушава се као стрела. У бришућем лету сенком покрива Алгодара. Он то не примећује, уроњен у мисли — предубоке да би видео. Корача кроз улицу суморних људи. Поздрави их бледо, у себи згађен: шупље наказе. Свеједно му је што ће га сви заборавити. Застаје испред школе. Чека да сви уђу. Кућепазитељ га гледа искоса, презриво: касни, још један ленштина. Ходник мирише на хормоне и средство за чишћење. Степенице. Трећа врата: I...