ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

  ПРОДАЈА • Продајем 26 манастира и 1300 гробљишта од чврстог материјала. Трајна роба. • Продајем дечије гробове, добро очуване. • Продајем очеву реч. Неиспуњена, па неупотребљена. • Продајем савест, као нова. • Продајем душу. Једва коришћену. ЗАМЕНА • Мењам кандило и вериге за електрични саксофон . • Мењам понос за пуну пензију. • Мењам Момчила и Сташка за Мирка и Славка. • Мењам породично стабло за паркет. Квалитетно дрво. • Мењам светитеља за инфлуенсера. КУПУЈЕМ • Купујем тишину за комшилук, хитно. • Купујем свој гроб — хитно, док је још слободан. • Купујем историју на килограм, ради попуне празнина. • Хитно купујем ново достојанство. • Купујем заборав. Комплетан.

Устао, попушио цигарету, легао опет. Исто. Доле траје. Њено крештање, његови дубљи тонови. Провлаче се кроз бетонску плочу. Мозак му је септичка јама. Повод редовно безначајан, на крају га нико и не помиње. Врло брзо се долази до суштине: — Ја радим од јутра до мрака, руке не знам да су моје, а ти вечито пијан! — М'рш у пизду материну! Без гаћа си дошла, мало ти је ово? Онда сипају исти отров преко стола. Прекида се, прикрије се, али је увек ту. Кад јој звекне, или поломи нешто, она оде у летњу кухињу и рида. Стишано, али довољно да обоје знају да се чује. Отац остаје у кухињи, пије сам за столом и мумла док тако не захрче. Одлучио је: остаће с оцем. Можда само зато што не цмиздри. Никоме ништа није причао. То назива снагом воље. Зрелошћу. Волео је кошарку. Био лидер екипе. Али у последње време губио веру. Занимао га само врх, ништа испод врха. Тренер га је, у заморним монолозима, убеђивао — веруј мени, беше му узречица — да ће извући стодеведесетдва сантиметра, идеално ...

  Пустара: Први запис о памћењу Пустара није настала као роман. Настала је као отпор. Као систем који памти, пре него што проговори. Као простор у којем се мит, хорор и историја сударају у магли, у крви, у тишини. Идеја о Пустари јавила се 2010. године, у тренутку када је државна сила у Србији брутално одговорила на протесте младих. Демонстрације против геј параде у Београду, у којима је учествовало на хиљаде тинејџера, завршиле су се сценама насиља које су ретко доспеле у јавност. Сведочења су говорила о мучењу у полицијским подрумима, о епилептичним нападима, о пендрецима на телу дечака. Извештаји су наводили да је педесет младића, махом тинејџерског узраста, било затворено у психијатријској болници. Док су родитељи стајали пред управом, немоћни, „невладине организације“ су славиле „победу над хулиганима“. Порука из врха власти била је кратка: „Одговор државе биће језив.“ И био је језив. Тада је постало јасно да се културни код Србије мења. Ћирилица се потискује, латиница доминир...