ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

Богомоља последњих пијанаца Бифе крај станице. Без имена. Остало је само: „Код...“ Други део је отпао. Старог газде се више нико не сећа. Као ни натписа „Отворено“ што се клати на вратима. У ваздуху стоји кафански смог: дувански дим од прошле ноћи; смрад фритезе која није прана од последње плахе кише у Пустари; киселина жуљева што испарава из радничких ципела; ракија — ни за врат, ни за душу, само за сагоревање последње наде у стомаку. Све што је унутра, нешто чека. Људи. Мисли. Остатак дана. Нико није дошао, па нико ни не жури да оде. Два пијанца, изгледају као део инвентара, причају сами са собом. Један прескаче речи. Други гради реченице уназад — зна крај, не зна почетак. Поред њих, човек у кошуљи што је некад личила на униформу. Као преварен муж, без снаге за отпор. Каже да чека аутобус. Три су већ прошла. Конобарица има осмех и зубе што скидају боју са дана. Љубазност јој је као буђ: ту је, али ни за шта. Иза шанка се провлачи мачка. И она је инвентар. Бар се не виде мишеви из руп...

  Наш је дан који ником не припада. Седимо   у црној светлости једемо отров пијемо киселину ми мислимо ми живимо и померамо последице за сутра - Гинтер Кунерт:  Извештај о стању   ГОДИНА ПРВА — ВРЕМЕ ЧЕМЕРА   Ништа осим крика Соба заудара на кисели дим. Завесе упиле влагу и смрад. Синкорад се буди као да га је тело избацило. Трчи у купатило. Повраћа. Као да хоће себе да избаци. Хладна вода. Нокти у кожу. Као да може опрати ноћ. Али кожа памти. Врата се отварају. Мајка. Он стоји наг, капи воде на леђима. Не заклања се. Гледа је — као дете које више не уме да се брани. Глас јој танак: — Сине… Он се укочи. Мајка нема шта да предузме. Онда — Весхопе. Не говори. Не моли. Само прилази. — Пуштај ме! — виче он, више рефлексом него гласом. Она га огрне. Помогне да се обуче. Мирна рука на врату. Он се тресе, али не одбија. Лице му у њеном крилу. Дише тешко. Шапуће му: — Немој ништа. Ја сам већ дошла после тога. Кад се поново пробуди, соба више није иста. Чаршави испр...