ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

        „Nur das Vergessen kann das Böse vollenden.“   „Само заборав може да учини зло потпуним.“   — Karl Jaspers, The Question of German Guilt, година 7455. (1947)       ПРОЛОГ   Дрво је старо и уморно. Воде су кужне, ваздух — устајао. Лишће је избледело, спарушено. Корење се грчевито хвата за муљно тло које једва носи разметљиву крошњу. Дрво зна: Пустара хоће да га одбаци. Његов корен — предубок, сувише памти. А Пустара хоће ново. Да се уздигне из трулог памћења, да има само садашњост и будућност. Једном, на раскрсници код дрвета, срећу се два младића и један странац. — Да ли има излаза, или је ово заиста пакао? — пита један. — Ovo možda i jeste pakao, za nekoga sigurno i jeste, — одговара странац, — ali ćemo mi od ovoga pakla napraviti raj. Дрво зна: разговор је погрешан. Нема раја и пакла. Постоји само Пустара. Излаз постоји — али није на крају, већ у средишту. Назире се кроз измаглицу ако неко погледа из висине. Само онај ко сме да...

  Наш је дан који ником не припада. Седимо   у црној светлости једемо отров пијемо киселину ми мислимо ми живимо и померамо последице за сутра - Гинтер Кунерт:  Извештај о стању   ГОДИНА ПРВА — ВРЕМЕ ЧЕМЕРА   Ништа осим крика Соба заудара на кисели дим. Завесе упиле влагу и смрад. Синкорад се буди као да га је тело избацило. Трчи у купатило. Повраћа. Као да хоће себе да избаци. Хладна вода. Нокти у кожу. Као да може опрати ноћ. Али кожа памти. Врата се отварају. Мајка. Он стоји наг, капи воде на леђима. Не заклања се. Гледа је — као дете које више не уме да се брани. Глас јој танак: — Сине… Он се укочи. Мајка нема шта да предузме. Онда — Весхопе. Не говори. Не моли. Само прилази. — Пуштај ме! — виче он, више рефлексом него гласом. Она га огрне. Помогне да се обуче. Мирна рука на врату. Он се тресе, али не одбија. Лице му у њеном крилу. Дише тешко. Шапуће му: — Немој ништа. Ја сам већ дошла после тога. Кад се поново пробуди, соба више није иста. Чаршави испр...