ЛАГУМ - II
Лекс Полицијске потере су биле неуспешне. Лагум је сувише дуг, испреплетаних ходника. Мрачан. Без могућности потпуне контроле. Одлучили су да их сачекају напољу. Оне који преживе. Лекс је полицијски пас. Најбољи, највернији, најефикаснији. Њега су полицајци, на крају, убацили у Лагум — везаног, без воде. Лекс није имао задатак. Само ланац. Оставили су га тако из обести — не по наређењу. Неко је касније тврдио да је Лекса ујео слепи миш током потере, али већ тада — Лекс је био изједен смртоносним умором. Прво је лајао. После дан или два, кад му глас пређе у режање, а тело у грч, постао је ехо самог Лагума. Његово завијање није било позив — већ присуство. Сви су чули то завијање. Нису само могли да препознају која је то нова неман која им се придружила. Коначно, ланац попустио. Бесан пас се ослободио. Кад тишина падне и неко покуша да заспи, чује трзај. Затим трчање. Испрва звучи као човек. Онда — као нешто што никад није хтело бити човек. Руна га чује прва. Не буди Синкорада. Само помер...