ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

  Јутрос, уз кафу, преврћем канале и налетим на још један глупи тинејџерски филм. Заиста постаје заморан тај вечити холивудски coming-of-age narrative (наратив о одрастању), где је главна погонска сила заправо virginity-loss trope (клише о губљењу невиности) уз обавезне пратеће муке, разбијене носеве и емотивне стресове. Таман једна генерација филмских ликова скине тај терет с леђа, ето нове серије teen angst -а (тинејџерске тескобе) и дечурлије сањалачки загледане у школске другарице. Прве девојчице које су, по строго м писцу сценарија, попуштале тек пред саму одјавну шпицу, сад су баке у старачким домовима Флориде. Али филмски конвенција остаје фатално иста. То је онај неписани закон који теорија медија назива romantic justification script (сценарио романтичног оправдања). Публика унапред зна да ће она на крају пасти у наручје младом, лепушкастом дерану који, за невољу, има добро кућно васпитање. И ма колико он био хормонално наелектрисан, закон жанра му не дозвољава да је ...

Бифе крај станице. Без имена. Остало је само: „Код...“ Други део је отпао. Старог газде се више нико не сећа. Као ни натписа „Отворено“ што се клати на вратима. У ваздуху стоји лепљиви, кафански смог: дувански дим од прошле ноћи; смрад фритезе која није прана од последње плахе кише у Пустари; киселина жуљева што испарава из радничких ципела; ракија — ни за врат, ни за душу, само за сагоревање последње наде у стомаку. Све што је унутра, нешто чека. Људи. Мисли. Остатак дана. Нико није дошао, па нико ни не жури да оде. Два пијанца, изгледају као део инвентара, причају сами са собом. Један прескаче речи. Други гради реченице уназад — зна крај, не зна почетак. Поред њих, човек у кошуљи што је некад личила на униформу. Као преварен муж, без снаге за отпор. Каже да чека аутобус. Три су већ прошла. Конобарица има осмех и зубе што скидају боју са дана. Љубазност јој је као буђ: ту је, али ни за шта. Иза шанка се провлачи мачка. И она је инвентар. Бар се не виде мишеви из рупа на трошним ...

  Пустара: Први запис о памћењу Пустара није настала као роман. Настала је као отпор. Као систем који памти, пре него што проговори. Као простор у којем се мит, хорор и историја сударају у магли, у крви, у тишини. Идеја о Пустари јавила се 2010. године, у тренутку када је државна сила у Србији брутално одговорила на протесте младих. Демонстрације против геј параде у Београду, у којима је учествовало на хиљаде тинејџера, завршиле су се сценама насиља које су ретко доспеле у јавност. Сведочења су говорила о мучењу у полицијским подрумима, о епилептичним нападима, о пендрецима на телу дечака. Извештаји су наводили да је педесет младића, махом тинејџерског узраста, било затворено у психијатријској болници. Док су родитељи стајали пред управом, немоћни, „невладине организације“ су славиле „победу над хулиганима“. Порука из врха власти била је кратка: „Одговор државе биће језив.“ И био је језив. Тада је постало јасно да се културни код Србије мења. Ћирилица се потискује, латиница доминир...