ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

Богомоља последњих пијанаца Бифе крај станице. Без имена. Остало је само: „Код...“ Други део је отпао. Старог газде се више нико не сећа. Као ни натписа „Отворено“ што се клати на вратима. У ваздуху стоји кафански смог: дувански дим од прошле ноћи; смрад фритезе која није прана од последње плахе кише у Пустари; киселина жуљева што испарава из радничких ципела; ракија — ни за врат, ни за душу, само за сагоревање последње наде у стомаку. Све што је унутра, нешто чека. Људи. Мисли. Остатак дана. Нико није дошао, па нико ни не жури да оде. Два пијанца, изгледају као део инвентара, причају сами са собом. Један прескаче речи. Други гради реченице уназад — зна крај, не зна почетак. Поред њих, човек у кошуљи што је некад личила на униформу. Као преварен муж, без снаге за отпор. Каже да чека аутобус. Три су већ прошла. Конобарица има осмех и зубе што скидају боју са дана. Љубазност јој је као буђ: ту је, али ни за шта. Иза шанка се провлачи мачка. И она је инвентар. Бар се не виде мишеви из руп...

  „Где име не остане, ту се ни сенка не враћа.“ — запис са каменог стуба, непознатог порекла   I — ОНИ ШТО СУ ОСТАЛИ   Без дочека   Напољу — ништа. Нема заседе. Нема патрола. Ветар лаган, равнодушан. Улица којом су пролазили не изгледа победнички. Изгледа као место које их је заборавило. Где су очекивали метке — само згужвани папир и прљава амбалажа. Први погледи изнад земље доносе више сумње него олакшања. Јан каже: — Покрет. Не питајте. Не задржавај се. И тако излазе. Више нису очајници. Били су војска без противника. Или она што је схватила: најопаснији је онај који не долази. Ждералко у свесци запише: „Ко преживи — нека не прича. Ко прича — није преживео.“ Испод, као да се чује нешто још тише — ни од кога, али ту: „Све што је било — било је у тами. А све што ће бити — већ је прошло.“   У рушевини Рушевина фабрике даје привремен мир. Док неки први пут поново удишу ваздух без шиштања змије, Синкорад не проналази повратак у смирење. Његово бдење више није телес...