Џонијево јутро
Мали Јоца, слабашном руком држећи дедин руксак, стајао је на перону Пустаре. Воз се полако удаљавао. Родитељи су распродали све што су имали да би га послали у Велики Свет, али дечак није кренуо нигде. Џони се буди тежак и зловољан. Сан га још притиска: ништа није кренуло, иако је све жртвовано да изгледа као да јесте. Воз води у Ништавило. Перон Пустаре — последња станица пре заборава. Пуст и без путника. Слабашном руком протрља дедин руксак под креветом, тежак од туге. Па ипак, са слашћу доручкује гарнирани сандвич. Полиже прсте. Намешта кравату. Окачи беџ Press. Сваком покрету даје значење: Светина мора да живи у илузији — он је жрец те илузије. Док излази, са подсмехом се присећа нечега што му увек помаже кад га савест заболи: „Светина хоће да буде варана, дакле, нека буде варана.“ На улици се лагано стапа са гомилом сенки које, као и увек, негде журе, а нигде не стижу. ----------------------------------...