ЧЕТВРТИ ДЕО — ЛАГУМ
„Ако ниси Бог, буди сведок. Ако ниси сведок, буди сенка. Ако ниси сенка — не буди ништа. Али немој да дозволиш да ово буде као да није било.“ — Молитва кад више нема коме другом Изнад праха Још увек има ока над Пустаром. Али није људско. Кобац кружи високо, изнад сивила, тамо где ни ветар више нема вољу да звижди. Под њим се пружа Пустара — земља полужива, полумртва. Вид му пробија маглу као оштрица: види како се ветар заглавио у гранчицама спаљеног дрвећа, сунце више не зна за злато. Град је изобличено зрно под његовим канџама. Дим се увија над спаљеним аутомобилом, споро и ускомешано. Преврнути аутобус — као да је сам покушао да побегне, па се саплео. Ролетне спуштене. Школе празне, цвеће у учионицама увело и нема ко да га гледа. Болнице — препуне. Људи се ту још крећу, али не ходају — вуче их потреба, не воља. Код стадиона, претвореног у затвор — завијају сирене, камиони долазе у интервалима, избацују похапшене, неке и полумртве. Стражари, већ уморни од батињања, ...