ДРУГИ ДЕО - II
Када је стигла вест До подне — знали су сви. Шкрипа је убијен. Он није био обичан навијач. Био је онај што је знао све песме уназад, до прве. Онај што је ударао у бубањ и кад су се пахуље снега топиле на његовим голим раменима. Глас којем су други веровали кад нису знали шта да вичу. Сви су знали друго име: Рујо. Син Сира Ленца. Пуштен, опет. Полицијски кордон већ штити његову вилу. Предве, зидови су већ били исписани: „Ритам смрти. Правда за Шкрипу.“ Позив је стигао кроз бубњеве, кроз кораке, кроз бесне погледе. Навијачи нису тражили дозволу — позвали су на побуну. Пале се канте. Лете боце. Каменице. Уместо песме — урлици, кратки, ломљиви. Пендреци. Марице. Сирене хитне помоћи. Људе газе по асфалту. Руке везане иза леђа. Девојчица с крвљу на образу — не од своје борбе, већ туђе. Њен брат је био међу првима који су кренули на кући Сира Ленца. Тамо је пао. Зидови више не говоре бојама, већ ожиљцима. Дим. Немоћ. Тишина која се разбија...