ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

  „Храбри корачају без сенке, њихова имена урезана су у камен времена“ — Пиндар, Олимпијска ода, Х   Тринаест станица Нова школа је тринаест станица далеко. У аутобусу – тежак мирис капута, мокрих ђонова. Нико не гледа, нико не говори. Алгодар седи крај прозора. Град пролази – фасаде једног истог леша, само са разлићитим ожиљцима. У торби му свеска и једна коверта – “За Ала”. Тајна коју не сме изгубити. Црвена свеска — ивице изгужване, корице овлажене. Нема датума. Нема поруке. Само реченице, неке полураспале: „Не држи мисли у глави као у банци. Брже им истекне рок.“ „Краљ није онај што влада, већ онај што не сме да побегне.“ Аутобус поскакује преко трамвајских шина. Шине стоје као живи ожиљак. Са стране – Црна зграда полиције и затвора. Стеже га тескоба. „Ако ово читаш, значи да сам повукао краља,“ — писао је Војхол, његовим тремором, његовим гласом који никад није викао, али ни ћутао. — „Не зато што сам поражен, већ зато што више не постоји табла за поштену партију.“ Два АНК...

Богомоља последњих пијанаца Бифе крај станице. Без имена. Остало је само: „Код...“ Други део је отпао. Старог газде се више нико не сећа. Као ни натписа „Отворено“ што се клати на вратима. У ваздуху стоји кафански смог: дувански дим од прошле ноћи; смрад фритезе која није прана од последње плахе кише у Пустари; киселина жуљева што испарава из радничких ципела; ракија — ни за врат, ни за душу, само за сагоревање последње наде у стомаку. Све што је унутра, нешто чека. Људи. Мисли. Остатак дана. Нико није дошао, па нико ни не жури да оде. Два пијанца, изгледају као део инвентара, причају сами са собом. Један прескаче речи. Други гради реченице уназад — зна крај, не зна почетак. Поред њих, човек у кошуљи што је некад личила на униформу. Као преварен муж, без снаге за отпор. Каже да чека аутобус. Три су већ прошла. Конобарица има осмех и зубе што скидају боју са дана. Љубазност јој је као буђ: ту је, али ни за шта. Иза шанка се провлачи мачка. И она је инвентар. Бар се не виде мишеви из руп...