ДРУГИ ДЕО — СЕМЕ ВАТРЕ
„Храбри корачају без сенке, њихова имена урезана су у камен времена“ — Пиндар, Олимпијска ода, Х Тринаест станица Нова школа је тринаест станица далеко. У аутобусу – тежак мирис капута, мокрих ђонова. Нико не гледа, нико не говори. Алгодар седи крај прозора. Град пролази – фасаде једног истог леша, само са разлићитим ожиљцима. У торби му свеска и једна коверта – “За Ала”. Тајна коју не сме изгубити. Црвена свеска — ивице изгужване, корице овлажене. Нема датума. Нема поруке. Само реченице, неке полураспале: „Не држи мисли у глави као у банци. Брже им истекне рок.“ „Краљ није онај што влада, већ онај што не сме да побегне.“ Аутобус поскакује преко трамвајских шина. Шине стоје као живи ожиљак. Са стране – Црна зграда полиције и затвора. Стеже га тескоба. „Ако ово читаш, значи да сам повукао краља,“ — писао је Војхол, његовим тремором, његовим гласом који никад није викао, али ни ћутао. — „Не зато што сам поражен, већ зато што више не постоји табла за поштену партију.“ Два АНК...