ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

Бифе крај станице. Без имена. Остало је само: „Код...“ Други део је отпао. Старог газде се више нико не сећа. Као ни натписа „Отворено“ што се клати на вратима. У ваздуху стоји лепљиви, кафански смог: дувански дим од прошле ноћи; смрад фритезе која није прана од последње плахе кише у Пустари; киселина жуљева што испарава из радничких ципела; ракија — ни за врат, ни за душу, само за сагоревање последње наде у стомаку. Све што је унутра, нешто чека. Људи. Мисли. Остатак дана. Нико није дошао, па нико ни не жури да оде. Два пијанца, изгледају као део инвентара, причају сами са собом. Један прескаче речи. Други гради реченице уназад — зна крај, не зна почетак. Поред њих, човек у кошуљи што је некад личила на униформу. Као преварен муж, без снаге за отпор. Каже да чека аутобус. Три су већ прошла. Конобарица има осмех и зубе што скидају боју са дана. Љубазност јој је као буђ: ту је, али ни за шта. Иза шанка се провлачи мачка. И она је инвентар. Бар се не виде мишеви из рупа на трошним ...

    Овде —  где се само памти .   Асфалт дише, испарава. Шкрипа гума је градски будилник. Киша брише графит: „Ви који долазите, чувајте се Малог Никса.“ Не знам ко је оставио графит. Можда неко ко је веровао да се правда може извући голим рукама. Као што сам ја некад. Пробудио сам се у другом крају — Овде. Овде, где се не расте. Овде се само памти. Време је река што тече уназад. Све што си радио враћа се. И разумеш — касно. Ја сам Мали Никс. Био сам ватра. Заборављен? Ко га јебе. С тим сам и рачунао.     Други дан. Јутро. — После покрета     Лежим на плочнику. Чизма пролази на центиметар од мога лица, не застаје. Људи убрзавају корак, као да је моја смрт заразна. И спектор Костов ме гура врхом ципеле. Ленц стоји корак иза, пали цигарету и дим ми улази кроз длаке у ноздрвама. Чујем Костова, иако сам већ Овде: „Опет је умакао.“ Јесте, умакао сам — из вашег света, где инспектор и дилер деле правила, а ти мораш да се браниш оном што ти остане у руци. ...

Када је стигла вест До подне — знали су сви. Шкрипа је убијен. Он није био обичан навијач. Био је онај што је знао све песме уназад, до прве. Онај што је ударао у бубањ и кад су се пахуље снега топиле на његовим голим раменима. Глас којем су други веровали кад нису знали шта да вичу. Сви су знали друго име: Рујо. Син Сира Ленца. Пуштен, опет. Полицијски кордон већ штити његову вилу. Предве, зидови су већ били исписани: „Ритам смрти. Правда за Шкрипу.“ Позив је стигао кроз бубњеве, кроз кораке, кроз бесне погледе. Навијачи нису тражили дозволу — позвали су на побуну. Пале се канте. Лете боце. Каменице. Уместо песме — урлици, кратки, ломљиви. Пендреци. Марице. Сирене хитне помоћи. Људе газе по асфалту. Руке везане иза леђа. Девојчица с крвљу на образу — не од своје борбе, већ туђе. Њен брат је био међу првима који су кренули на кући Сира Ленца. Тамо је пао. Зидови више не говоре бојама, већ ожиљцима. Дим. Немоћ. Тишина која се разбија...