ОВДЕ: Прича Малог Никса
Овде — где се само памти . Асфалт дише, испарава. Шкрипа гума је градски будилник. Киша брише графит: „Ви који долазите, чувајте се Малог Никса.“ Не знам ко је оставио графит. Можда неко ко је веровао да се правда може извући голим рукама. Као што сам ја некад. Пробудио сам се у другом крају — Овде. Овде, где се не расте. Овде се само памти. Време је река што тече уназад. Све што си радио враћа се. И разумеш — касно. Ја сам Мали Никс. Био сам ватра. Заборављен? Ко га јебе. С тим сам и рачунао. Други дан. Јутро. — После покрета Лежим на плочнику. Чизма пролази на центиметар од мога лица, не застаје. Људи убрзавају корак, као да је моја смрт заразна. И спектор Костов ме гура врхом ципеле. Ленц стоји корак иза, пали цигарету и дим ми улази кроз длаке у ноздрвама. Чујем Костова, иако сам већ Овде: „Опет је умакао.“ Јесте, умакао сам — из вашег света, где инспектор и дилер деле правила, а ти мораш да се браниш оном што ти остане у руци. ...