ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

        Ал и Синара стоје уз сто у Glassmark-у. Коле у руци. Бол у леђима — од последњег судара с кордоном. Нове ожиљке носе као поткошуљу. Синара са тетоважом под рукавом. Ал држи цигару, пали је неспретно, ноншалантно нуди другу.    — Докторе Килдеру, плућа у реду?   — Добро. Уши су ту. Синара преврће очима. — Опет си сам бријао. Могао си остати без ушију.     Светла се преливају. Музика удара у груди. Ал погледом прелети преко крцатог подијума до супротног угла клуба где седе Весхопе и њена другарица. Гурка лактом Синару.   На трен осете нешто хладно низ леђа, као да је кроз клуб на секунду прошао ледени дах.    — Еј, види ону рибу.   Синара се осмехне. Зна где ово води.   — Е, пази сад...Ако стартујем десет риба, шанса да бар једну „смувам“… осамдесет седам процената — накери се Ал победнички.     Из групе близу бине издваја се девојчица. Чупава, метал-стил, оштар поглед. Она и Синара су се ран...

  „Храбри корачају без сенке, њихова имена урезана су у камен времена“ — Пиндар, Олимпијска ода, Х   Тринаест станица Нова школа је тринаест станица далеко. У аутобусу – тежак мирис капута, мокрих ђонова. Нико не гледа, нико не говори. Алгодар седи крај прозора. Град пролази – фасаде једног истог леша, само са разлићитим ожиљцима. У торби му свеска и једна коверта – “За Ала”. Тајна коју не сме изгубити. Црвена свеска — ивице изгужване, корице овлажене. Нема датума. Нема поруке. Само реченице, неке полураспале: „Не држи мисли у глави као у банци. Брже им истекне рок.“ „Краљ није онај што влада, већ онај што не сме да побегне.“ Аутобус поскакује преко трамвајских шина. Шине стоје као живи ожиљак. Са стране – Црна зграда полиције и затвора. Стеже га тескоба. „Ако ово читаш, значи да сам повукао краља,“ — писао је Војхол, његовим тремором, његовим гласом који никад није викао, али ни ћутао. — „Не зато што сам поражен, већ зато што више не постоји табла за поштену партију.“ Два АНК...