ТРЕЋИ ДЕО — ГОРЕ. ГДЕ ГЛАС НЕ ДОПИРЕ
Наш је дан који ником не припада. Седимо у црној светлости једемо отров пијемо киселину ми мислимо ми живимо и померамо последице за сутра - Гинтер Кунерт: Извештај о стању ГОДИНА ПРВА — ВРЕМЕ ЧЕМЕРА Ништа осим крика Соба заудара на кисели дим. Завесе упиле влагу и смрад. Синкорад се буди као да га је тело избацило. Трчи у купатило. Повраћа. Као да хоће себе да избаци. Хладна вода. Нокти у кожу. Као да може опрати ноћ. Али кожа памти. Врата се отварају. Мајка. Он стоји наг, капи воде на леђима. Не заклања се. Гледа је — као дете које више не уме да се брани. Глас јој танак: — Сине… Он се укочи. Мајка нема шта да предузме. Онда — Весхопе. Не говори. Не моли. Само прилази. — Пуштај ме! — виче он, више рефлексом него гласом. Она га огрне. Помогне да се обуче. Мирна рука на врату. Он се тресе, али не одбија. Лице му у њеном крилу. Дише тешко. Шапуће му: — Немој ништа. Ја сам већ дошла после тога. Кад се поново пробуди, соба више није иста. Чаршави испр...