ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

Када је стигла вест До подне — знали су сви. Шкрипа је убијен. Он није био обичан навијач. Био је онај што је знао све песме уназад, до прве. Онај што је ударао у бубањ и кад су се пахуље снега топиле на његовим голим раменима. Глас којем су други веровали кад нису знали шта да вичу. Сви су знали друго име: Рујо. Син Сира Ленца. Пуштен, опет. Полицијски кордон већ штити његову вилу. Предве, зидови су већ били исписани: „Ритам смрти. Правда за Шкрипу.“ Позив је стигао кроз бубњеве, кроз кораке, кроз бесне погледе. Навијачи нису тражили дозволу — позвали су на побуну. Пале се канте. Лете боце. Каменице. Уместо песме — урлици, кратки, ломљиви. Пендреци. Марице. Сирене хитне помоћи. Људе газе по асфалту. Руке везане иза леђа. Девојчица с крвљу на образу — не од своје борбе, већ туђе. Њен брат је био међу првима који су кренули на кући Сира Ленца. Тамо је пао. Зидови више не говоре бојама, већ ожиљцима. Дим. Немоћ. Тишина која се разбија...

Лекс Полицијске потере су биле неуспешне. Лагум је сувише дуг, испреплетаних ходника. Мрачан. Без могућности потпуне контроле. Одлучили су да их сачекају напољу. Оне који преживе. Лекс је полицијски пас. Најбољи, највернији, најефикаснији. Њега су полицајци, на крају, убацили у Лагум — везаног, без воде. Лекс није имао задатак. Само ланац. Оставили су га тако из обести — не по наређењу. Неко је касније тврдио да је Лекса ујео слепи миш током потере, али већ тада — Лекс је био изједен смртоносним умором. Прво је лајао. После дан или два, кад му глас пређе у режање, а тело у грч, постао је ехо самог Лагума. Његово завијање није било позив — већ присуство. Сви су чули то завијање. Нису само могли да препознају која је то нова неман која им се придружила. Коначно, ланац попустио. Бесан пас се ослободио. Кад тишина падне и неко покуша да заспи, чује трзај. Затим трчање. Испрва звучи као човек. Онда — као нешто што никад није хтело бити човек. Руна га чује прва. Не буди Синкорада. Само помер...