ТРЕЋИ ДЕО - III
ГОДИНА ТРЕЋА: ОТРОВ КАО ПАМЋЕЊЕ Отаја памћења: кад режим памти, али не сања Навика се увлачи у простор, шири се као прашина. Ствари се догађају, али без одјека. Као да се талас мртвила превалио преко Пустаре — без буке, без трагова, само с оном тежином што мења ваздух. Као кад уђеш у просторију где је нешто већ било речено, али нико не зна шта. Неко навлачи густе завесе преко града: сада се само сенке поигравају испод њих. Нико више не говори о хапшењима. Нема ни шапата. Ни знакова руком. Ни оних погледа што значе „знаш ти“. Све нестаје у таласу чудне униформности. Мир који влада — савршено је неприродан. * Једне ноћи Алгодар се буди из немирног сна. У мраку собе нешто није обично. Није светлост, већ осећај да га неко посматра изнутра — као да му је неко оставио туђи сан што је постао његова успомена. Проверава прозор: само магла лиже окно. Погледа у свој одраз и схвати — да нема лице. * У школи наставници говоре као по диктату. Нема страсти, ни грешке. Не показују гнев...