ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

ЛЕКТИРА ЗА 2. РАЗРЕД СРЕДЊЕ ШКОЛЕ Поглавље: Од клонућа до бесмртности Беше то лето господње 2026. године. Репрезентација Србије није се квалификовала за Светско првенство. Нација је била у дубоком клонућу. Младићи су се питали: „Зар опет? Зар ћемо опет гледати друге како славе?“  Тада се, као гром из ведра неба, појави вест – Иран одустаје! ФИФА, у невољи какву свет није видео, обрати се Србији. Наши руководиоци, вођени визијом и непоколебљивом љубављу према отаџбини, донесоше смелу одлуку: улазимо, али под нашим условима. „Играћемо са дванаесторицом“, рекоше, „јер смо вековима оштећавани. Томе се више мора стати украј.“  Тако је почела највећа фудбалска одисеја у нашој херојској историји. Групна фаза прође славно. Али онда дође издаја која ће остати завек записана као најцрња тачка овог похода од Косова и Ђурђа Бранковића. Десет играча, слабих духом и лакоме савести, напустише национални дрес и одлетише на летовање у Турску. Кукавице! Док је отаџбина крварила, они су лежали н...

СЦЕНА: Општа болница, педијатрија. Дан. (Болничка соба. Неколико кревета. Осмаци леже – девојчице уздишу као да им је свет пропао, дечаци буље у плафон. Др Дражић стоји поред прозора, гледа их и тихо, за себе.) ДР ДРАЖИЋ (благо): Јадна децо... Није вам лако да растете са нама старијима око себе. Уопште није лако. (Галама у ходнику. Сестра покушава да их задржи, али је одгурну. У собу упадају родитељи и двојица активиста.) МАЈКА 1 (хистерично): Докторе Дражићу, шта је нашој деци?! ОТАЦ: Отровали су их! АКТИВИСТА 1 (у мајици „Моје тело – мој избор“, телефон у руци, лајв укључен): Докторе, значи народ има право да зна! Значи поп Јован је крив! МАЈКА 2: Истина! Ја сам видела попа Јована како се свађа са директором испред школе. Следећег дана – прва несвестица. То није случајност! АКТИВИСТА 2 (брадат, крст преко кошуље, тетоважа Богородице на подлактици, држи малу икону): Ма бежи! Поп Јован ми крстио дете. Човек не би муву згазио. Ово је антена, брате. Ја сам ноћас мерио зрачење испред школ...

 „Вјетар подигну пахуље памука   у пет сати предвече.   И бик – једини срца усправна!   у пет сати предвече…“   Необична колона возила кретала се ка Београду преко Славонског Брода, посебно обезбеђеном трасом. Неколико дана раније, у ријечко пристаниште специјалним бродом из Галиције пристигло је дванаест краљева.  Искрцани су као робови са древних галија, коже црне као зифт, са очима у којима је већ треперила смрт. У Београду су им огледала била покривена тешким сомотом, онако како се покривају стакла у кући у којој се чека смрт — да душе, кад куцне час, не остану заробљене у стаклу. Последњи њихов смештај био је далеко од града — хладна кула Торлака. Тамо су, под будним оком карантинске службе, црним животињама убризгавали препарате, одржавајући их у снази до дана обреда. Постојала је скривена привлачност између две удаљене земље на супротним крајевима Медитерана, док су се два мрачна режима нетремице посматрала преко Јадрана.  ...

Ја, бре, кад једем, брате, падају звезде на кровове као беле дудиње и пливају многе лађе по Тиси.  Ја, бре, кад једем, брате, коњи расту лепи као виолина и возови у Пешту путују, и чак у Руму, мајке ми. (Мика Антић) И од тада — све мора имати своју ијаду. Сланинијада. Кобасицијада. Котлићијада. Пасуљијада… ч ији су идејни творци, желећи да нагласе интернационални карактер пасуља и његову древну моћ да спаја народе, културе и ветрове, дали су му и светско име „Bean Fest“. Ту је и бизарна Мудијада — такмичење у припремању специјалитета од белих бубрега. Па ко воли, нек изволи. Све су то симпатичне, људске манифестације. Дружење. Јело. Пиће. И она кратка, слатка самообмана да ћемо од понедељка живети здраво. Истина, Срби понекад претерају. Не знамо за границу кад нам је добро. То је, бележи Иво Андрић, чуо једном на пијаци од сељака продавца: „Таки ти је Србин. Кад нема, трпи док не мањка, кад има једе док не прсне!“ Али пљескавица је нешто сасвим друго. Она...

    Народ коме су Сенке над Балканом култна серија,  не мора више да брине за своју памет и своју будућност.   Кавурма ноар   Не, не заслужују ни трун милости. Доста је било фемкања пред тим снобовским титоидним креатурама и гуменим барбикама које свој културни естаблишмент црпу из стечених позиција татка и бабе, из бесконачне политичке коректности к туђем и перфектно тренираног гујзичарења. Шта смо то гледали у "сенкама над Балканом"  3.0? Шта је то? Чему је? Неинспиративно, ненадахњујуће, безидејно, тупо, празно, безобразно, курвањски, немаштовито, сиромашно, непоштујуће, пургерско, лажљиво, агитпроповско, штуро, бедно, дркаџијско, испразно, банално, предвидљиво, формулично, манифестационо, шаблонско, јефтино, ронђошко, малограђанско, фалично, полуинтелектуално, патетично, претенциозно, јебиветарско, надобудно, израјдано, жваљаво, хиперидеологизирано, агитаторско, лажирано, усиљено, плитко, површно, досадно, зомбирајуће, пропагандно, срачунато, комерц-тр...

— Преживео Франкфурт без језика, попио пиво из кригле веће од главе и изгорео непце – а ви још пијете чај од нане? — У лимбу FRA и непланирани концерт Мај месец. Први пут летим авионом. Планирам дуги пут Београд — Диселдорф, са преседањем у Франкфурту. Коначна одредница: Дуизбург. Још у старту сам знао да сам лудо храбар. Не знам стране језике и нису ми јасне аеродромске процедуре. Сви су ми говорили да у овим годинама треба да пијем чај од нане и шетам по бањским парковима, али Немачка је захтевала пиво и шнапс. У Франкфурту сам први пут ступио на тло Немачке. Ушао сам у зону између светова. Прилазим пасошком шалтеру. С друге стране млади цариник са осмехом од стакла. Пита ме нешто. Не разумем ни реч. Пружам пасош, он га прелиста као да пребира по прљавом вешу, нешто мрмља, па ми га — баци назад. Не дода — баци. Изазивачки. Пасош одскочи од пулта. Тај звук папира који удара о пулт био је позив на двобој за који он није ни знао да је почео. Не знам језик, али знам како гледа човек ...