ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

  Под месечином се повијају крошње шљива, беле и тешке. Мирис цвета спушта се низ брдо у долину. Младић хода бос кроз воћњак. Хладна трава му је под табанима, а у телу ври пролеће. Девојка је малопре била ту. Још се чује њен смех међу гранама, још је ту мирис њене топле коже. Ухватио је пуну грану и привукао је себи. Грана је пукла тихо, готово послушно. Прсти му још миришу на њу. Мирис шљиве ноћу — предаје се руци која грану сломи. — Чијо-ни (1703–1775)  

Пред нама је једна од најснажнијих градских песама српске међуратне авангарде — „Свакодневни град“ Радета Драинца (1936). Драинац, песник немирног духа и вечити боем, припадао је авангардном кругу који је одбацио романтичну идеализацију града и окренуо се његовој суровој, свакодневној стварности. Песма настаје 1936. године, у тренутку када Европа корача ка новом светском рату: Италија је окупирала Етиопију, Јапан шири своју власт у Кини, а Друштво народа показује да није у стању да заустави надолазећу катастрофу. Драинац је уједно био и творац сопственог песничког програма — хипнизма . За разлику од већине књижевних покрета који су настојали да свет објасне, хипнизам га прихвата као непрекидно духовно лутање, сан и унутрашње искуство. Најбоље га описују саме Драинчеве речи: „ Време је да се Балкан запали духовно. Доста нас је понизно по петама лизао католицизам, папски Рим и галска ватра Париза. А тако смо близу сунцу истока. Зашто да не запалимо нерве будистичком хипнозом Ва...

Мост, србобрански Гимназијски дани се ретко склапају у хронолошки роман. Када устукну године, памћење одбаци велике нарације и задржи само крхотине: мирисе, погледе, неколико оштрих реченица, понеки шамар отрежњења и звукове који су нас дефинисали пре него што смо научили да савијамо кичму. Овај текст је Апендикс — накнадно придодати индекс једног одрастања. Свесно изабрана форма азбучника омогућила је да у наизглед насумичним фрагментима ухватим корак са историјом Србобрана, судбином његове вечито брањене гимназије и сопственим младалачким лутањем . Свако слово је један појам, један ожиљак или један осмех. Идемо редом. А вангарда. Гимназијалци су одвајкада живахни и радознали. Има их свуда. Ради свакој новотарији. Србобранац Живко Продановић, још у аустроугарско доба, са друговима Петром Путником и Светиславом Стефановићем (тужним песником Рајком) играо је представе у кафани „Код Глаца“. Шаптао им је учитељ Милан Настић. Читао новине у читаоницама, писао стихове под псеудони...

 [АНТИ-ХАИБУН] ПРВА СОБА Негде, на крај  сумрачног подграђа вукојебине   вашаришта,  где нема ничега, све шугаво и гуши мирис каљаве пећи, седим. Странац скида шешир. „Шта пијете, господине? Частим. Дошао сам...”, изусти, па заћута. Посматрам га кроз полумрак. Скупо одело носи и ланац златни са крстом големим што се непристојно клати по стомаку. На руци бројаница, испод ње — црни нокти. Такав жене са вашаришта мами, удварач стари. Али, супротно очекивању, није био бучан ни распојасан; није са врата загаламио: „Шта пије кафана?”, није певао „Бафана, Бафана“. Био је тих и ћутљив. „Дозволићете да запалим?”, упита тихо. Стиже и друга ракија, брља која пече џигерицу. „Попићемо још по једну, господине”, узвратих му, док се дим дизао ка чађавом плафону. Скупо одело. Златни крст на грудима — и црни нокти. ДРУГА СОБА Странац је рекао „Живели!”, гледајући празно. Големи засун што му се клати од врата до дроба док испија брљу почео је да ми боде очни нерв. Али, живел...

ЛЕКТИРА ЗА 2. РАЗРЕД СРЕДЊЕ ШКОЛЕ Поглавље: Од клонућа до бесмртности Беше то лето господње 2026. године. Репрезентација Србије није се квалификовала за Светско првенство. Нација је била у дубоком клонућу. Младићи су се питали: „Зар опет? Зар ћемо опет гледати друге како славе?“  Тада се, као гром из ведра неба, појави вест – Иран одустаје! ФИФА, у невољи какву свет није видео, обрати се Србији. Наши руководиоци, вођени визијом и непоколебљивом љубављу према отаџбини, донесоше смелу одлуку: улазимо, али под нашим условима. „Играћемо са дванаесторицом“, рекоше, „јер смо вековима оштећавани. Томе се више мора стати украј.“  Тако је почела највећа фудбалска одисеја у нашој херојској историји. Групна фаза прође славно. Али онда дође издаја која ће остати завек записана као најцрња тачка овог похода од Косова и Ђурђа Бранковића. Десет играча, слабих духом и лакоме савести, напустише национални дрес и одлетише на летовање у Турску. Кукавице! Док је отаџбина крварила, они су лежали н...

СЦЕНА: Општа болница, педијатрија. Дан. (Болничка соба. Неколико кревета. Осмаци леже – девојчице уздишу као да им је свет пропао, дечаци буље у плафон. Др Дражић стоји поред прозора, гледа их и тихо, за себе.) ДР ДРАЖИЋ (благо): Јадна децо... Није вам лако да растете са нама старијима око себе. Уопште није лако. (Галама у ходнику. Сестра покушава да их задржи, али је одгурну. У собу упадају родитељи и двојица активиста.) МАЈКА 1 (хистерично): Докторе Дражићу, шта је нашој деци?! ОТАЦ: Отровали су их! АКТИВИСТА 1 (у мајици „Моје тело – мој избор“, телефон у руци, лајв укључен): Докторе, значи народ има право да зна! Значи поп Јован је крив! МАЈКА 2: Истина! Ја сам видела попа Јована како се свађа са директором испред школе. Следећег дана – прва несвестица. То није случајност! АКТИВИСТА 2 (брадат, крст преко кошуље, тетоважа Богородице на подлактици, држи малу икону): Ма бежи! Поп Јован ми крстио дете. Човек не би муву згазио. Ово је антена, брате. Ја сам ноћас мерио зрачење испред школ...