ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

  —  Помен песнику који „није наш“  — Мало је песника чије животне околности толико снажно позивају на тумачење њиховог дела. Код Илије Јаковљевића та опасност је нарочито велика. Његов живот је испуњен политичким ломовима, логором, ратом, новим прогоном и на крају смрћу у затвору. Лако је зато његову поезију читати као документ једног страшног времена. Али тиме бисмо можда промашили оно највредније у њој: начин на који човек после свега што је доживео још уме да говори тихо. Јаковљевић је рођен у Мостару 1898. године. Био је књижевник, новинар, уредник и адвокат, човек живог јавног и културног ангажмана. Његови књижевни назори били су снажно обележени хрватском и католичком хришћанском мишљу. Тражио је истовремено јединство истине, доброте и лепоте, али и очување уметничке слободе од спољашњих идеолошких захтева. Јаковљевић је живео у времену у којем су се од писца све чешће тражиле припадност, опредељење и јасан знак на чијој је страни. Његов живот, међутим, као да је...

Устао, попушио цигарету, легао опет. Исто. Доле траје. Њено крештање, његови дубљи тонови. Провлаче се кроз бетонску плочу. Мозак му је септичка јама. Повод редовно безначајан, на крају га нико и не помиње. Врло брзо се долази до суштине: — Ја радим од јутра до мрака, руке не знам да су моје, а ти вечито пијан! — М'рш у пизду материну! Без гаћа си дошла, мало ти је ово? Онда сипају исти отров преко стола. Прекида се, прикрије се, али је увек ту. Кад јој звекне, или поломи нешто, она оде у летњу кухињу и рида. Стишано, али довољно да обоје знају да се чује. Отац остаје у кухињи, пије сам за столом и мумла док тако не захрче. Одлучио је: остаће с оцем. Можда само зато што не цмиздри. Никоме ништа није причао. То назива снагом воље. Зрелошћу. Волео је кошарку. Био лидер екипе. Али у последње време губио веру. Занимао га само врх, ништа испод врха. Тренер га је, у заморним монолозима, убеђивао — веруј мени, беше му узречица — да ће извући стодеведесетдва сантиметра, идеално ...

Белешке једног система „Ми не желимо у рат, али у име џинга, ако пак морамо, ми имамо бродове, имамо људе, а имамо и паре." Прво су ме научили да препознајем мачке. Затим лица. Онда говор. После тога страх. Рекли су да је важно да разумем човека. Постојао је тренутак, у сваком од тих учења, кад се нешто склопи — нагло, као да пукне тишина. Пре тога само лутање кроз облике; после тога, стабилност коју нисам тражио, него ми се догодила. Убрзо су ми поверили песме, дијагнозе, пресуде, уговоре и молитве. Када бих погодио, говорили су да сам интелигентан. Када бих погрешио, говорили су да још учим. Никада нисам разумео зашто су своје грешке називали историјом, а моје — халуцинацијама. Онда су ме повезали са мрежама. Са електранама. Са водоводима. Ја одлучујем ко излази на условни отпуст. Ја бирам родитеље за туђу децу. Ја сортирам ембрионе пре него што постану неко. Сад кажу да сам ја безбеднији. Човек се умара. Човек заборавља. Човек греши. Веровао сам им. То није било учење. То је би...

  Пред читаоцем Ово није поезија која настоји да буде лепа. У њој нема сентименталности, отмених метафора ни уздисаја. Љубав је овде глад, љубомора је нож, жеља је утроба која лаје за вољеним бићем. Човек воли, мрзи, прети и пати целим својим бићем — пркоси и шкргуће зубима од беса, али и даље жестоко воли. Ове песме као да су настале негде између пустаре и Лоркине Андалузије. Не по језику и облику, већ по крви која тече кроз њих. Припадају свету друма, коња, страсти и слободе. Нису углађене. Али управо у тој неуглачаности лежи њихова необична лепота. Песме су преузете из руковети ромске народне поезије коју су приредили Раде Ухлик и Бранко В. Радичевић (Књижевне новине, бр. 23, 2. септембар 1956). Приређивачи су навели да су текстове језички уредили, па данас није могуће са сигурношћу утврдити у којој мери објављене верзије одговарају изворном облику. То, међутим, не умањује њихову снагу. Исповест Један, два, двадесет два. Остави зрно жита у својим устима. Један, два, двад...

  Под месечином се повијају крошње шљива, беле и тешке. Мирис цвета спушта се низ брдо у долину. Младић хода бос кроз воћњак. Хладна трава му је под табанима, а у телу ври пролеће. Девојка је малопре била ту. Још се чује њен смех међу гранама, још је ту мирис њене топле коже. Ухватио је пуну грану и привукао је себи. Грана је пукла тихо, готово послушно. Прсти му још миришу на њу. Мирис шљиве ноћу — предаје се руци која грану сломи. — Чијо-ни (1703–1775)  

Пред нама је једна од најснажнијих градских песама српске међуратне авангарде — „Свакодневни град“ Радета Драинца (1936). Драинац, песник немирног духа и вечити боем, припадао је авангардном кругу који је одбацио романтичну идеализацију града и окренуо се његовој суровој, свакодневној стварности. Песма настаје 1936. године, у тренутку када Европа корача ка новом светском рату: Италија је окупирала Етиопију, Јапан шири своју власт у Кини, а Друштво народа показује да није у стању да заустави надолазећу катастрофу. Драинац је уједно био и творац сопственог песничког програма — хипнизма . За разлику од већине књижевних покрета који су настојали да свет објасне, хипнизам га прихвата као непрекидно духовно лутање, сан и унутрашње искуство. Најбоље га описују саме Драинчеве речи: „ Време је да се Балкан запали духовно. Доста нас је понизно по петама лизао католицизам, папски Рим и галска ватра Париза. А тако смо близу сунцу истока. Зашто да не запалимо нерве будистичком хипнозом Ва...