ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

 Док туп нож сече траву, змије се паре, а уши села глуве...     Косим траву пре подне. Нож туп — више чупа него сече. Мотор губи снагу. Косилица се гуши од суве траве. Жваћем прашину. Запустило се. Морам да завршим са дотрајалим алатом. Успут, сачувај Боже, јасно чујем звецкање ланца пса кога више нема. Навика. Увек је тако звецкао. Посао монотон. Време загушљиво. Кућа празна. Мора човек нечим да забавља мозак. Мозак сам забавио синтагмом: „село прича“. Како то село прича? Још горе — „село мисли“? Коначно — „село се смеје“? Ко је то тачно? Кад питаш апостоле сеоске промисли — не вреди се надати јасном одговору. Ако им кажем да сам и ја део села, али мислим супротно, причам супротно и није ми смешно то чему се село смеје, одговор је једноставан: „Да, али тебе село не слуша.“ Где су уши села? Најлакше је сеоске уши, језик и реп сместити у кафану.  Десетак несретника на „лепој ракији“ — за коју и сами сумњају шта је — моделирају јавно мњење. Или они испред продавнице са...

Ал и Синара стоје уз сто у Glassmark-у. Коле у руци. Бол у леђима — од последњег судара с кордоном. Нове ожиљке носе као поткошуљу. Синара са тетоважом под рукавом. Ал држи цигару, пали је неспретно, ноншалантно нуди другу.    — Докторе Килдеру, плућа у реду?   — Добро. Уши су ту. Синара преврће очима. — Опет си сам бријао. Могао си остати без ушију.     Светла се преливају. Музика удара у груди. Ал погледом прелети преко крцатог подијума до супротног угла клуба где седе Весхопе и њена другарица. Гурка лактом Синару.   На трен оете нешто хладно низ леђа, као да је кроз клуб на секунду прошао ледени дах.    — Еј, види ону рибу.   Синара се осмехне. Зна где ово води.   — Е, пази сад...Ако стартујем десет риба, шанса да бар једну „смувам“… осамдесет седам процената — накери се Ал победнички.     Из групе близу бине издваја се девојчица. Чупава, метал-стил, оштар поглед. Она и Синара су се раније срели. Тада је био хладан...