 |
Пустара: Први запис о памћењу
Пустара није настала као роман. Настала је као отпор. Као систем који памти, пре него што проговори. Као простор у којем се мит, хорор и историја сударају у магли, у крви, у тишини.
Идеја о Пустари јавила се 2010. године, у тренутку када је државна сила у Србији брутално одговорила на протесте младих. Демонстрације против геј параде у Београду, у којима је учествовало на хиљаде тинејџера, завршиле су се сценама насиља које су ретко доспеле у јавност. Сведочења су говорила о мучењу у полицијским подрумима, о епилептичним нападима, о пендрецима на телу дечака.
Извештаји су наводили да је педесет младића, махом тинејџерског узраста, било затворено у психијатријској болници.
Док су родитељи стајали пред управом, немоћни, „невладине организације“ су славиле „победу над хулиганима“.
Порука из врха власти била је кратка: „Одговор државе биће језив.“
И био је језив.
Тада је постало јасно да се културни код Србије мења. Ћирилица се потискује, латиница доминира. Нови идеолошки слојеви преузимају државне функције. Али оно што је мене највише потресло није било политичко — већ биолошко. Помислио сам: „Оволико насиље над децом претвориће их у звери.“
Тако је настао први нацрт Пустаре — дистопијски хорор у којем млади постају предатори, у којем се језик распада, у којем се културни простор претвара у пустару. Радни наслов био је Uzdignuće Пустаре. У тој раној верзији, канибализам, латиница, звери и безнађе били су само алати за приказивање духовне девастације.
Али време је пролазило. Србија није изашла из кризе — она је почела да пропада спирално. И тај пад није био само политички или економски. Он је био онтолошки.
Тада сам схватио да Пустара не сме остати само хорор. Експлицитни прикази насиља и мучења нису исправан начин да се прикаже исконска борба о којој је овде реч. Пустара мора постати хроника памћења. Јер оно што је заиста на удару није тело, није идеологија — већ право на памћење.
Пустара је зато постала систем који се бори за трагове бивства. За оно што остаје кад све друго нестане. За запис. За храст. За маглу и киселину.
У овом чланку представљам један од првих епилога — наиван, али искрен. Он припада верзији која је технички пропала, али је оставила трагове. Имена су шифре: Гугл је Алгодар, Цигла је Синкорад, Ортакиња је Руна.
Овај епилог није завршетак. Он је први запис.
Написан је без потребе да буде прихваћен, већ да буде запамћен — такав какав је: бруталан, без патетике и самосажаљења. Звери, храст, крв, урлик, чопор, латиница, Pustara — све су то мотиви који ће се касније реактивирати у роману. Овде су у сировом, архетипском облику.
ПРВИ ЗАПИС ЕПИЛОГА (2010.)
ЕПИЛОГ
Једнога јутра које је морало доћи, када су се коначно, први пут, одморни пробудили, почело је весело чаврљање у чопору. Младост се брзо опоравља.
Поред Гугла је прошла ортакиња. Дуго, одвећ дуго, није мислио ни на једно женско, онако, као мушкарац. Туговао је за својом првом девојком. Сада му се жеља пробудила. Њухом је осетио да је ортакиња у плодним данима. Устао је и кренуо према њој. Са стране је чуо претеће режање. Окренуо се и искезио зубе ка Цигли. Чаврљање је заменио мук.
*****
Обриса уста од крви, стресе се целим телом и пусти урлик из груди од којега се од страха следила чекиња свом зверињу у Pustari.
Женка је кротко пошла за њим у шипраг.
*****
Касније је неко време дремуцкао у шипражју. Није имао превише времена за мазно одмарање. Попео се на највише дрво да осмотри Pustaru. Дуго и напорно се пењао. Дрво је било много више него што се са земље чинило. Чудно шуштање је чуо у крошњи. Осетио је Гугл невидљиво миловање по лицу, нешто му је нежно мрсило косу. Знао је да га то ветар мази. Лишће је тако зелено и ваздух тако чист. Знао је да Гугл је први пут осетио срећу.
Са врха крошње се мемљива равница видела као на длану, сва сива, полумртва и гола. Јадна Nova Pustara. Одлучио је онако како му је дрво дошапнуло - да свој чопор предатора поведе на север, у срце Pustare, где има довољно плена.
Не, није то високо и мудро дрво било ни шљива ни крушка, како су лажни пророци писали. У ствари, беше Храст. Храст је запис. Испод таквог Храста нико не сме да се одмара. Да у себи Храстови нису носили Запис Пустаре не би их дрвосече посекли. Овај један је промакао. Издвајало га је што је посечен, али је одбио да падне. Упорно је стојао, шта год радници из „Šuma Pustare“ с њим чинили. На крају су предрадник Karčika и дружина сели у хлад непосеченог дрвета, размотали новинску хартију у којој се шушкала голема шнита гњецаве сланине, лук и хлеб. Појели су то, заливајући ужину млаком водом из пластичног балона и домаћом јабуковачом. Затим су отишли и слагали шефа да су оборили врло сумњиво и претеће дрво, како им је наложено.
Испод мудрог Храста са кога се Pustara најбоље познавала, Гугл је сакупио је чопор и наредио покрет. Чопор је послушно кренуо за својим алфа-мужјаком.
Негде из даљине допро је до њега мирис крви Haradinaja коју је запамтио једним угризом. Није било време да се тиме бави. У гене својих потомака пренеће памћење и Пресуду.
Иза њих, у широкој локви крви, раскиданог гркљана остао је Цигла. За њега ће се побринути лешинари.
*****
Када су се удаљили Храст је пао, с олакшањем.
Дићи ћу се када дође време Записа.
