Стојана је стајала прикљештена у градском аутобусу, између пензионера који је мирисао на камфор и влажне новине, и два средњошколца што су се кошкала из чисте досаде.
Неко јој је лактом притискао ребра, неко наслањао свој ранац на њена леђа. Стакла су била замагљена од даха и кише, по поду се вукла прљава вода са туђих ципела. Погледала је на сат. Касни.
„Друштвена одговорност…“ помислила је. Ја сам принцеза из конзерве од месног нареска. Улетећу у салу, сва од зноја и нервозе, где ликови до јуче исти као ја причају о свету, солидарности и лепшим вредностима, уз бело вино и канапее.
Аутобус је стајао предуго на свакој станици. Људи су улазили на силу, излазили уз псовке. Стојана је пребирала по минутима као по ситнишу у џепу.
Кад су се врата напокон отворила на њеној станици, исклизнула је напоље, нагло, као да је неко избацује из воде. Киша је ситно падала. Придржала је капут уз себе и пожурила према свечаној сали, ка оном новом, сувом и глатком свету који се прави да нема ништа заједничко с прљавим уличним метежом.
До краја званичног дела Стојана се осећала пристојно, чак помало уздигнуто.
Члан жирија је, при уручењу награде коју је примила у име своје ПР агенције, рекао да је „пред њом сјајна будућност“. Рекао је то сигурним гласом човека који је навикао да прориче туђе успехе.
Затим је говор одржао представник Асоцијације — са сатом који је бљескао на зглобу и кварцованим лицем — о томе како су сви они лидери новог света, како су могућности неслућене и како, у то име, Бог треба све да их благослови.
Све је, дакле, прошло како треба — док није дошао тренутак преласка из свечане сале у оближњи ресторан на закуску.
У гардероби — њеног капута није било.
Стојана је стајала с плакетом и стакленом статуом неодређеног облика у рукама, придржавајући их заједно са ташницом, не знајући где да спусти поглед.
Два портира у љубичастим кошуљама и плавим прслуцима нервозно су се згледала. Стигао је и хотелски concierge.
На елитном скупу друштвено одговорног понашања, у присуству crème de la crème, да неко украде капут — била би то велика непријатност, чак и по нашим мерилима.
Сви су, као на иглама, чекали да присутни преузму своје ствари. Јакне су нестајале једна по једна, шалови су клизили преко руку, шпалири самозадовољних осмеха кретали су ка излазу.
И на крају — одахнули су. Дошло је до замене. Неко, ко се очигледно није осећао најудобније у том друштву, у журби је узео туђи капут и нестао у ноћи. Капути су били исте чувене камел боје, сличног кроја — забуна могућа.
Concierge је предложио Стојани да се, док се права власница не пронађе, послужи заборављеним капутом. Хотел ће, наравно, преузети обавезу да све заврши како треба.
Било је хладно. Пристала је. Никоме није било до сцене.
Капут јој је био незгодан — рукави предуги, материјал осетљив, начињен за неке друге улице. Кад је погледала етикету, следила се: цена 4.000 евра! Провером на интернету, страх је потврђен.
Ситуација се није решавала.
Није било лако корачати покислим Београдом, уз колотечину и хаос, док јој је сваки корак звонио у глави као упозорење: пази, не дирај, не запрљај. Тај капут није био за градску вреву.
Како јој је тек било у аутобусу пуном измучених лица и уморних очију — то може да замисли само онај ко је бар једном носио нешто што није његово, и плашио се да га живот не дотакне.
Стигла је кући, а власница капута још се није јављала. Следећих дана са хотелске рецепције су се јављали љубазни гласови, али concierge је био врло заузет.
Неки пријатељи предлагали су да капутић камел боје прода на пијаци — скоро да у предлогу није било шале.
Стојана је објавила фотографију на свим мрежама и чекала.
Коначно, јавила се госпођа с друге стране, све уз куртоазна извињења и напомену да ће се замена догодити „кад нађе времена“. Очигледно, није јој се журило.
На паркингу испред „Лидла“ у Земуну, у седам ујутру, као на опустелој „ничијој земљи“ између линија фронта, док је киша ромињала као да се небо досађује, госпођа је дошла у црном џипу са затамњеним стаклима.
Возач јој је држао кишобран, а она је изашла у истом оном јефтином капуту, само што је сад био испран осећао се на помешане мирисе хемијског чишћења и скупог парфема.
Стојана је пружила скупи капут као да предаје прљав веш.
„Извините на кашњењу“, рекла је госпођа гласом којим се наручује кафа у „Старбаксу“, „имали смо реновирање куће, па знате како је.“
Стојана је узела свој стари капут. Рукави су сад били краћи за неки сантиметар — вероватно се скупио у хемијском. Или је она нарасла од стида.
Госпођа је већ седала назад у џип кад је кроз полуотворени прозор додала:
„Успут, баш је удобан. Скоро сам га задржала.“
Осмех. Неодређен.
Врата су се затворила. Џип је кренуо, прскајући блато по Стојаниним ципелама.
Стојана је цупкала и трљала руке на киши с капутом у рукама, гледајући пролазнике под кишобранима. Град је текао равнодушно око ње, мокре, прехлађене, са теретом у рукама. Погледала етикету свог старог капута — 3.999 динара, „Маде ин Туркеy“, дугме већ отпало — и полако пришла контејнеру поред паркинга.
Отворила поклопац и бацила капут унутра, право на вреће пуне празних флаша и покварених јогурта.
Није се осврнула.
Отишла је кући пешке, у џемперу, мокра до голе коже.
Нека је хладно. Нека смрди град.
.jpg)
.jpg)
.jpg)