Постови

БОГОМОЉА ПОСЛЕДЊИХ ПИЈАНАЦА

Слика
Бифе крај станице. Без имена. Остало је само: „Код...“ Други део је отпао. Старог газде се више нико не сећа. Као ни натписа „Отворено“ што се клати на вратима. У ваздуху стоји лепљиви, кафански смог: дувански дим од прошле ноћи; смрад фритезе која није прана од последње плахе кише у Пустари; киселина жуљева што испарава из радничких ципела; ракија — ни за врат, ни за душу, само за сагоревање последње наде у стомаку. Све што је унутра, нешто чека. Људи. Мисли. Остатак дана. Нико није дошао, па нико ни не жури да оде. Два пијанца, изгледају као део инвентара, причају сами са собом. Један прескаче речи. Други гради реченице уназад — зна крај, не зна почетак. Поред њих, човек у кошуљи што је некад личила на униформу. Као преварен муж, без снаге за отпор. Каже да чека аутобус. Три су већ прошла. Конобарица има осмех и зубе што скидају боју са дана. Љубазност јој је као буђ: ту је, али ни за шта. Иза шанка се провлачи мачка. И она је инвентар. Бар се не виде мишеви из рупа на трошним ...
Read more »

КУСИ

Слика
  У соби је мирисало на заробљену прашину. Све је било на свом месту, а ипак је нешто треперило, као да се соба колеба да ли да буде стварна. Сео сам у фотељу — једино она стрпљиво држи тежину мог тела, навикла на моје ћутање и сан што личи на застој. Док сам се спуштао, у кичми је нешто кратко засекло: не људски бол од умора, већ оштрина која није долазила ни споља ни изнутра. Понекад ми се чини да ме тело обавештава о стварима пре него што их уопште видим. Соба је почела да се мења у угловима, као да неко притиска зидове изнутра и пушта их да се врате. У пролазу кроз тржни центар чуо сам жену како каже: „ Не купујем производе — купујем присуство.“ Чији сам ја производ? Присуство нисам извесно ничије. Можда сам на тренутак задремао; не могу да будем сигуран. Последњих месеци памћење ми је напукло, пуно пега и сенки. Нешто што сам хтео да кажем више не знам да ли сам већ рекао. Понекад осетим да ми недостаје један мали комад мене , али не умем да кажем који....
Read more »

Редовъздвижење

Слика
  „Queuestand: The Sacred Discipline of Eternal Waiting“   Ред бре мора да се воли. Ред им је никао у генима. Ту љубав носе као чуперак на глави од последњих влати косе. И весели плави облачић у својим панталонама. Редостајање је мајка свих инстинкта. Тице знају где су југ и север, они где се ствара ред. Они не могу без реда. Тело им гори кад нису у реду. То се преноси с кољена на кољено. Ред не трпи хаос. Ред је ритуал. Он захтева свечану припрему: подебљану јакну, термос чаја, и обавезну торбу, макар била празна. И посебно, блокче за прекрижену реч, као сведочанство да је време стајања било окупирано смислом, а не празном лудом главом.  Недајбоже да се догоди да нема шта да се чека, да се угаси имагинација. Срећа је лепа само док се чека. Мислимо о томе! Химна редозаветника је “Чекај ме, ја ћу сигурно доћи. Само ме чекај дуго”. Срећа је варљива — није остварење жеље жежене добити оно по шта си дошао. Не –  то је варка за скоројевиће. Срећа је у интимном дубоком осе...
Read more »

ЖУТИ КАПУТ ОД 4000

Слика
  Стојана је стајала прикљештена у градском аутобусу, између пензионера који је мирисао на камфор и влажне новине, и два средњошколца што су се кошкала из чисте досаде. Неко јој је лактом притискао ребра, неко наслањао свој ранац на њена леђа. Стакла су била замагљена од даха и кише, по поду се вукла прљава вода са туђих ципела. Погледала је на сат. Касни. „Друштвена одговорност…“ помислила је. Ја сам принцеза из конзерве од месног нареска. Улетећу у салу, сва од зноја и нервозе, где ликови до јуче исти као ја причају о свету, солидарности и лепшим вредностима, уз бело вино и канапее. Аутобус је стајао предуго на свакој станици. Људи су улазили на силу, излазили уз псовке. Стојана је пребирала по минутима као по ситнишу у џепу. Кад су се врата напокон отворила на њеној станици, исклизнула је напоље, нагло, као да је неко избацује из воде. Киша је ситно падала. Придржала је капут уз себе и пожурила према свечаној сали, ка оном новом, сувом и глатком све...
Read more »