ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

  Почиње трећи, завршни део ТВ-серијала "Сенке над Балканом".   Радња се одвија у години 1938 на 1939 годину.   Не треба сумњати, а то интервјуи Драгана Бјелогрлића потврђују, да ће овај део бити највеће комунистичко и атошовинистичко ђубре до сада.   Коначно се појављује и најглавнији од свих главних ликова - ТИИТОООО.   Бјелогрлић је дизајнирао Јосипа Броза, потоњег Тита, како његово аустроугарско срце иште - леп, млад и неодољив. Да је Живео у то време, Бјела би Брозу гузе дао колико га много обожава.   Свету дужност приказе Јосипа Броза је добио најлепши наш глумац - Милош Биковић. Признајемо, аутентични Броз и Биковић су као пљунути. Уз неке незнатне разлике:   - Херцеговац Биковић је висок 188цм, дакле 21цм, или за главу и по виши од патуљастог Загорца.   - Броз је у дато време био стар 48 година, дакле глуми га глумац десет година млађи.   -   Тито је тада био гојазан, а иначе имао је и икс ноге.*   Док су, по смежураном...

 Док туп нож сече траву, змије се паре, а уши села глуве...     Косим траву пре подне. Нож туп — више чупа него сече. Мотор губи снагу. Косилица се гуши од суве траве. Жваћем прашину. Запустило се. Морам да завршим са дотрајалим алатом. Успут, сачувај Боже, јасно чујем звецкање ланца пса кога више нема. Навика. Увек је тако звецкао. Посао монотон. Време загушљиво. Кућа празна. Мора човек нечим да забавља мозак. Мозак сам забавио синтагмом: „село прича“. Како то село прича? Још горе — „село мисли“? Коначно — „село се смеје“? Ко је то тачно? Кад питаш апостоле сеоске промисли — не вреди се надати јасном одговору. Ако им кажем да сам и ја део села, али мислим супротно, причам супротно и није ми смешно то чему се село смеје, одговор је једноставан: „Да, али тебе село не слуша.“ Где су уши села? Најлакше је сеоске уши, језик и реп сместити у кафану.  Десетак несретника на „лепој ракији“ — за коју и сами сумњају шта је — моделирају јавно мњење. Или они испред продавнице са...

Ал и Синара стоје уз сто у Glassmark-у. Коле у руци. Бол у леђима — од последњег судара с кордоном. Нове ожиљке носе као поткошуљу. Синара са тетоважом под рукавом. Ал држи цигару, пали је неспретно, ноншалантно нуди другу.    — Докторе Килдеру, плућа у реду?   — Добро. Уши су ту. Синара преврће очима. — Опет си сам бријао. Могао си остати без ушију.     Светла се преливају. Музика удара у груди. Ал погледом прелети преко крцатог подијума до супротног угла клуба где седе Весхопе и њена другарица. Гурка лактом Синару.   На трен осете нешто хладно низ леђа, као да је кроз клуб на секунду прошао ледени дах.    — Еј, види ону рибу.   Синара се осмехне. Зна где ово води.   — Е, пази сад...Ако стартујем десет риба, шанса да бар једну „смувам“… осамдесет седам процената — накери се Ал победнички.     Из групе близу бине издваја се девојчица. Чупава, метал-стил, оштар поглед. Она и Синара су се раније срели. Тада је био хлада...

Бифе крај станице. Без имена. Остало је само: „Код...“ Други део је отпао. Старог газде се више нико не сећа. Као ни натписа „Отворено“ што се клати на вратима. У ваздуху стоји лепљиви, кафански смог: дувански дим од прошле ноћи; смрад фритезе која није прана од последње плахе кише у Пустари; киселина жуљева што испарава из радничких ципела; ракија — ни за врат, ни за душу, само за сагоревање последње наде у стомаку. Све што је унутра, нешто чека. Људи. Мисли. Остатак дана. Нико није дошао, па нико ни не жури да оде. Два пијанца, изгледају као део инвентара, причају сами са собом. Један прескаче речи. Други гради реченице уназад — зна крај, не зна почетак. Поред њих, човек у кошуљи што је некад личила на униформу. Као преварен муж, без снаге за отпор. Каже да чека аутобус. Три су већ прошла. Конобарица има осмех и зубе што скидају боју са дана. Љубазност јој је као буђ: ту је, али ни за шта. Иза шанка се провлачи мачка. И она је инвентар. Бар се не виде мишеви из рупа на трошним ...

  У соби је мирисало на заробљену прашину. Све је било на свом месту, а ипак је нешто треперило, као да се соба колеба да ли да буде стварна. Сео сам у фотељу — једино она стрпљиво држи тежину мог тела, навикла на моје ћутање и сан што личи на застој. Док сам се спуштао, у кичми је нешто кратко засекло: не људски бол од умора, већ оштрина која није долазила ни споља ни изнутра. Понекад ми се чини да ме тело обавештава о стварима пре него што их уопште видим. Соба је почела да се мења у угловима, као да неко притиска зидове изнутра и пушта их да се врате. У пролазу кроз тржни центар чуо сам жену како каже: „ Не купујем производе — купујем присуство.“ Чији сам ја производ? Присуство нисам извесно ничије. Можда сам на тренутак задремао; не могу да будем сигуран. Последњих месеци памћење ми је напукло, пуно пега и сенки. Нешто што сам хтео да кажем више не знам да ли сам већ рекао. Понекад осетим да ми недостаје један мали комад мене , али не умем да кажем који....

  „Queuestand: The Sacred Discipline of Eternal Waiting“   Ред бре мора да се воли. Ред им је никао у генима. Ту љубав носе као чуперак на глави од последњих влати косе. И весели плави облачић у својим панталонама. Редостајање је мајка свих инстинкта. Тице знају где су југ и север, они где се ствара ред. Они не могу без реда. Тело им гори кад нису у реду. То се преноси с кољена на кољено. Ред не трпи хаос. Ред је ритуал. Он захтева свечану припрему: подебљану јакну, термос чаја, и обавезну торбу, макар била празна. И посебно, блокче за прекрижену реч, као сведочанство да је време стајања било окупирано смислом, а не празном лудом главом.  Недајбоже да се догоди да нема шта да се чека, да се угаси имагинација. Срећа је лепа само док се чека. Мислимо о томе! Химна редозаветника је “Чекај ме, ја ћу сигурно доћи. Само ме чекај дуго”. Срећа је варљива — није остварење жеље жежене добити оно по шта си дошао. Не –  то је варка за скоројевиће. Срећа је у интимном дубоком осе...