ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

Ја, бре, кад једем, брате, падају звезде на кровове као беле дудиње и пливају многе лађе по Тиси.  Ја, бре, кад једем, брате, коњи расту лепи као виолина и возови у Пешту путују, и чак у Руму, мајке ми. (Мика Антић) И од тада — све мора имати своју ијаду. Сланинијада. Кобасицијада. Котлићијада. Пасуљијада… ч ији су идејни творци, желећи да нагласе интернационални карактер пасуља и његову древну моћ да спаја народе, културе и ветрове, дали су му и светско име „Bean Fest“. Ту је и бизарна Мудијада — такмичење у припремању специјалитета од белих бубрега. Па ко воли, нек изволи. Све су то симпатичне, људске манифестације. Дружење. Јело. Пиће. И она кратка, слатка самообмана да ћемо од понедељка живети здраво. Истина, Срби понекад претерају. Не знамо за границу кад нам је добро. То је, бележи Иво Андрић, чуо једном на пијаци од сељака продавца: „Таки ти је Србин. Кад нема, трпи док не мањка, кад има једе док не прсне!“ Али пљескавица је нешто сасвим друго. Она...

    Народ коме су Сенке над Балканом култна серија,  не мора више да брине за своју памет и своју будућност.   Кавурма ноар   Не, не заслужују ни трун милости. Доста је било фемкања пред тим снобовским титоидним креатурама и гуменим барбикама које свој културни естаблишмент црпу из стечених позиција татка и бабе, из бесконачне политичке коректности к туђем и перфектно тренираног гујзичарења. Шта смо то гледали у "сенкама над Балканом"  3.0? Шта је то? Чему је? Неинспиративно, ненадахњујуће, безидејно, тупо, празно, безобразно, курвањски, немаштовито, сиромашно, непоштујуће, пургерско, лажљиво, агитпроповско, штуро, бедно, дркаџијско, испразно, банално, предвидљиво, формулично, манифестационо, шаблонско, јефтино, ронђошко, малограђанско, фалично, полуинтелектуално, патетично, претенциозно, јебиветарско, надобудно, израјдано, жваљаво, хиперидеологизирано, агитаторско, лажирано, усиљено, плитко, површно, досадно, зомбирајуће, пропагандно, срачунато, комерц-тр...

— Преживео Франкфурт без језика, попио пиво из кригле веће од главе и изгорео непце – а ви још пијете чај од нане? — У лимбу FRA и непланирани концерт Мај месец. Први пут летим авионом. Планирам дуги пут Београд — Диселдорф, са преседањем у Франкфурту. Коначна одредница: Дуизбург. Још у старту сам знао да сам лудо храбар. Не знам стране језике и нису ми јасне аеродромске процедуре. Сви су ми говорили да у овим годинама треба да пијем чај од нане и шетам по бањским парковима, али Немачка је захтевала пиво и шнапс. У Франкфурту сам први пут ступио на тло Немачке. Ушао сам у зону између светова. Прилазим пасошком шалтеру. С друге стране млади цариник са осмехом од стакла. Пита ме нешто. Не разумем ни реч. Пружам пасош, он га прелиста као да пребира по прљавом вешу, нешто мрмља, па ми га — баци назад. Не дода — баци. Изазивачки. Пасош одскочи од пулта. Тај звук папира који удара о пулт био је позив на двобој за који он није ни знао да је почео. Не знам језик, али знам како гледа човек ...

Дужносници из Западне Пустаре откривају своју најнежнију страну: адолесцентну еротску поезију којом покушавају да оплемене пустињу коју су сами направили. Добродошли у дубину њихових душа. Припазите на стомак – заболеће вас. Не од смеха, него од стида што толико личимо.   За хрватске политикусе се зна да су остварени као ратни злочинци, лопуже, најчешће тирани и неваљалци. Мање је познато да су веома склони писању поезије. У сваком хрватском дужноснику чучи адолесцентни поета ометен у развоју. Ваљда у њима тиња потреба да пустиње зла у себи оплемене нечим уметничким, метафизичким, мисаоно вертикалним? Или бунтовним?  Прва хрватска лидерица која ме се дојмила била је Јадранка Косор. Постала је председницом ХДЗ-а и Владе по милости Ива Санадера, који се већ спремао за Лепоглаву. За њеног мандата Хрватска је ушла у ЕУ. Споразум је потписала наливпером коју јој је поклонио папа Бенедикт XVI. Исте године изгубила је изборе, а убрзо је избачена из странке чији је члан била осам...