БОГОМОЉА ПОСЛЕДЊИХ ПИЈАНАЦА

Бифе крај станице. Без имена. Остало је само: „Код...“ Други део је отпао. Старог газде се више нико не сећа. Као ни натписа „Отворено“ што се клати на вратима.

У ваздуху стоји лепљиви, кафански смог: дувански дим од прошле ноћи; смрад фритезе која није прана од последње плахе кише у Пустари; киселина жуљева што испарава из радничких ципела; ракија — ни за врат, ни за душу, само за сагоревање последње наде у стомаку.

Све што је унутра, нешто чека. Људи. Мисли. Остатак дана. Нико није дошао, па нико ни не жури да оде.

Два пијанца, изгледају као део инвентара, причају сами са собом. Један прескаче речи. Други гради реченице уназад — зна крај, не зна почетак. Поред њих, човек у кошуљи што је некад личила на униформу. Као преварен муж, без снаге за отпор. Каже да чека аутобус. Три су већ прошла.

Конобарица има осмех и зубе што скидају боју са дана. Љубазност јој је као буђ: ту је, али ни за шта.

Иза шанка се провлачи мачка. И она је инвентар. Бар се не виде мишеви из рупа на трошним зидовима.

У углу је телевизор, закачен изнад хладњака као леш на вешалима. Попљуван мушицама. Боје као јутро после лоше ракије. Зуји. Не зна се да ли извештава или цвили као сведок живота на последњој резерви у бифеу „Код...“

Са стране седи жена у погрешно закопчаном капуту. Шминка као затворски зид. Смешка се. Гледа Синару са сетом и извесном надом.

Синара и Ал седе најближе вратима. Стидљиво. Несигурно. Први пут су у овој богомољи последњих пијанаца. Ћуте. Чекају нешто што тек настаје, али још нема име.

Конобарица прилази с осмехом што учвршћује одлуку да се залију до дна.

Пију као да сваким гутљајем нешто одсецају. Као длетом — од себе. Као да ће пиће избрисати тренутак кад је Никс пао. Као да се празнина може запушити ракијом.

Шта пију — није јасно. Није ни важно. Битно је да хвата. Иако то пиће не брише ништа.

Пиће у „Код...“ не поставља питања. А тек не даје одговоре. То је офарбана течност, смућкана у казану нечије дивље дестилерије. „За свачији џеп.“

Тишина није потпуна. Телевизор шишти. Неко кашље. Али све је тише него што би смело да буде. Загробно.

Ал нервозно пали цигарету, дим му дрхти у прстима. Синара нагло тргне чашу, оштро пиће му застане у грлу.

— Никс... — мрмља Синара.

— Никс... Јебо ме тата мој — Ал речи сипа у себе.

Чаше звецкају. Нема здравице. Ни помена. Ни обреда. Само име што се враћа, као ехо.

Још једно. И још једно.

*

Излазе из бифеа траљаво остварене намере. Насркани, изгужвани, са трагом кафанског смрада у одећи, у коси. И у устима.

Дочека их празна улица. У њиховим главама је рингишпил.

— Види, брате... пингвини — каже Ал, кроз смешак што само он разуме.

Синара трепне. Погледа кроз измаглицу.

— Није, дебилу... то су милицајци.

Још пар корака. Тишина. Патрола оде даље.

Онда Синара стане.

— Чекај... А шта су ти то пингвини?

Ал се окрене. Озбиљан као да брани докторску тезу.

— То ти је... п-тица. Личи на м-илицајца. И најбоље рони.

Синара ћути. Климне.

— ’Тице што роне... и никад не изроне... Ал’ си се ти, брате, напио.

Пијани смех. Тих. Последњом снагом.

Празна улица их гута.

И онда, као да магла сама шапуће, чује се име:

— Никс...

Обојица застану. Не знају ко је изговорио.

Пут пред њима се губи у магли.