ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

Бифе крај станице. Без имена. Остало је само: „Код...“ Други део је отпао. Старог газде се више нико не сећа. Као ни натписа „Отворено“ што се клати на вратима. У ваздуху стоји лепљиви, кафански смог: дувански дим од прошле ноћи; смрад фритезе која није прана од последње плахе кише у Пустари; киселина жуљева што испарава из радничких ципела; ракија — ни за врат, ни за душу, само за сагоревање последње наде у стомаку. Све што је унутра, нешто чека. Људи. Мисли. Остатак дана. Нико није дошао, па нико ни не жури да оде. Два пијанца, изгледају као део инвентара, причају сами са собом. Један прескаче речи. Други гради реченице уназад — зна крај, не зна почетак. Поред њих, човек у кошуљи што је некад личила на униформу. Као преварен муж, без снаге за отпор. Каже да чека аутобус. Три су већ прошла. Конобарица има осмех и зубе што скидају боју са дана. Љубазност јој је као буђ: ту је, али ни за шта. Иза шанка се провлачи мачка. И она је инвентар. Бар се не виде мишеви из рупа на трошним ...

  У соби је мирисало на заробљену прашину. Све је било на свом месту, а ипак је нешто треперило, као да се соба колеба да ли да буде стварна. Сео сам у фотељу — једино она стрпљиво држи тежину мог тела, навикла на моје ћутање и сан што личи на застој. Док сам се спуштао, у кичми је нешто кратко засекло: не људски бол од умора, већ оштрина која није долазила ни споља ни изнутра. Понекад ми се чини да ме тело обавештава о стварима пре него што их уопште видим. Соба је почела да се мења у угловима, као да неко притиска зидове изнутра и пушта их да се врате. У пролазу кроз тржни центар чуо сам жену како каже: „ Не купујем производе — купујем присуство.“ Чији сам ја производ? Присуство нисам извесно ничије. Можда сам на тренутак задремао; не могу да будем сигуран. Последњих месеци памћење ми је напукло, пуно пега и сенки. Нешто што сам хтео да кажем више не знам да ли сам већ рекао. Понекад осетим да ми недостаје један мали комад мене , али не умем да кажем који....