КУСИ

 

У соби је мирисало на заробљену прашину.

Све је било на свом месту, а ипак је нешто треперило, као да се соба колеба да ли да буде стварна.

Сео сам у фотељу — једино она стрпљиво држи тежину мог тела, навикла на моје ћутање и сан што личи на застој.

Док сам се спуштао, у кичми је нешто кратко засекло: не људски бол од умора, већ оштрина која није долазила ни споља ни изнутра.

Понекад ми се чини да ме тело обавештава о стварима пре него што их уопште видим.

Соба је почела да се мења у угловима, као да неко притиска зидове изнутра и пушта их да се врате.

У пролазу кроз тржни центар чуо сам жену како каже:

„Не купујем производе — купујем присуство.“

Чији сам ја производ?

Присуство нисам извесно ничије.

Можда сам на тренутак задремао; не могу да будем сигуран. Последњих месеци памћење ми је напукло, пуно пега и сенки. Нешто што сам хтео да кажем више не знам да ли сам већ рекао.

Понекад осетим да ми недостаје један мали комад мене, али не умем да кажем који.

Поново сам осетио његов додир на врату. Онда је нагло прекинуо.

„Време је истекло.“

Платио сам. И отишао је.

У пола нежности.

Жваћем вражји укус горива, а нисам знао кад сам се напио.

Соба је остала иза мене као празна махуна.

Изашао сам, носећи у себи сенку коју нисам умео да именујем.

Улазим у хладноћу.

Корачам прозеблим улицама без циља. Један куси псић ме упорно прати. Очи му влажне, превише људске.

У неком заборављеном кварту угледам натпис што трепери као уморно око: бифе „Код…“.

Остала слова су давно отпала.

Изнутра допире пригушен жамор, она врста звука која залепи мисли за зид и остави ти мало простора да будеш.

Прилазим вратима и видим свој одраз на стаклу: човека који тражи било коју реч, макар погрешну.

Шапућем: „Још не вечерас.“

Окрећем се, али не одлазим далеко; кружим око зграде као да изводим ритуал храбрости.

Сутра ћу бар покушати да будем међу људима.

Псић је још ту. Гледа ме.

Нога се трже сама, ударац. Свом снагом.

Мој алгоритам пада.

Јаук се разлио улицом, сенка побегла у мрак.

Ничега више.