ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

 ПУСТАРА - РОМАН -  Садржај: ПРОЛОГ ПРВИ ДЕО — СТРМОГЛАВО Без пуцња Сломљено Ветар кроз пукотину Златни жир Синкорад Шах Сутрадан ДРУГИ ДЕО — СЕМЕ ВАТРЕ Тринаест станица Црна табла Преко ивице, без речи Ствари што се догоде саме Степениште У тунел Грозница   ДРУГИ ДЕО  —  II Кад је вест стигла Ручна бомба у фрижидеру Ноћ у соби У Лагуму, тмина Осамнаест Кад Никс не објашњава Последња реч Мали Никс   ДРУГИ ДЕО  —   III Богомоља последњих пијанаца Нека мисле да смо се повукли Иконе из шкриње Знак Жежена муња у тами младости Тремор Е, пази сад Прекид ТРЕЋИ ДЕО —  ГОРЕ. ГДЕ ГЛАС НЕ ДОПИРЕ  ГОДИНА ПРВА — ВРЕМЕ ЧЕМЕРА Ништа осим крика Соба мука Кад Руна јеца Код дрвета Туђ међу својима Свој међу туђима Молитва за Весхопе У сенци Црне зграде Терет На тавану ТРЕЋИ ДЕО  —  II ГОДИНА ДРУГА — ВРЕМЕ ОТРОВАЊА И ВРЕМЕ ПРАШТАЊА Пећ без ватре  Зона киселине Активација Одузимање смисла Један поглед у небо Епилепсија За њих! Ломљени, али...

        „Nur das Vergessen kann das Böse vollenden.“   „Само заборав може да учини зло потпуним.“   — Karl Jaspers, The Question of German Guilt, година 7455. (1947)       ПРОЛОГ   Дрво је старо и уморно. Воде су кужне, ваздух — устајао. Лишће је избледело, спарушено. Корење се грчевито хвата за муљно тло које једва носи разметљиву крошњу. Дрво зна: Пустара хоће да га одбаци. Његов корен — предубок, сувише памти. А Пустара хоће ново. Да се уздигне из трулог памћења, да има само садашњост и будућност. Једном, на раскрсници код дрвета, срећу се два младића и један странац. — Да ли има излаза, или је ово заиста пакао? — пита један. — Ovo možda i jeste pakao, za nekoga sigurno i jeste, — одговара странац, — ali ćemo mi od ovoga pakla napraviti raj. Дрво зна: разговор је погрешан. Нема раја и пакла. Постоји само Пустара. Излаз постоји — али није на крају, већ у средишту. Назире се кроз измаглицу ако неко погледа из висине. Само онај ко сме да...

  О Перуне, силни Боже! Даруј нам крепост својега грома, да не устукнемо пред злом, када дође дан ватре. Нека срца наша не отврдну као челик, но да поднесу удар — и запамте.     Без пуцња Кобац кружи над Пустаром — тихо, неприметно, за оне који не подижу поглед. Магла људима замрачује мисли, али њему не магли вид. Гледа како људи тумарају: без речи, уздаха, мисли што траје дуже од дана. Лица — одсјаји магле, кораци — млитави. Можда жуде за нечим што не умеју да именују, али не подижу главу. На тренутак, Кобац види миша што извирује из зида. Склапа крила, обрушава се као стрела. У бришућем лету сенком покрива Алгодара. Он то не примећује, уроњен у мисли — предубоке да би видео. Корача кроз улицу суморних људи. Поздрави их бледо, у себи згађен: шупље наказе. Свеједно му је што ће га сви заборавити. Застаје испред школе. Чека да сви уђу. Кућепазитељ га гледа искоса, презриво: касни, још један ленштина. Ходник мирише на хормоне и средство за чишћење. Степенице. Трећа врата: I...