ПРВИ ДЕО — СТРМОГЛАВО

 

О Перуне, силни Боже!

Даруј нам крепост својега грома,

да не устукнемо пред злом,

када дође дан ватре.

Нека срца наша не отврдну као челик,

но да поднесу удар — и запамте.

 

 

Без пуцња

Кобац кружи над Пустаром — тихо, неприметно, за оне који не подижу поглед. Магла људима замрачује мисли, али њему не магли вид.

Гледа како људи тумарају: без речи, уздаха, мисли што траје дуже од дана. Лица — одсјаји магле, кораци — млитави. Можда жуде за нечим што не умеју да именују, али не подижу главу.

На тренутак, Кобац види миша што извирује из зида. Склапа крила, обрушава се као стрела. У бришућем лету сенком покрива Алгодара. Он то не примећује, уроњен у мисли — предубоке да би видео.

Корача кроз улицу суморних људи. Поздрави их бледо, у себи згађен: шупље наказе.

Свеједно му је што ће га сви заборавити.

Застаје испред школе. Чека да сви уђу.

Кућепазитељ га гледа искоса, презриво: касни, још један ленштина.

Ходник мирише на хормоне и средство за чишћење. Степенице. Трећа врата: IX/1.

Она држи први час.

Испред учионице, вади пиштољ. Задене га за појас. Корак постаје тежи, мужевнији.

Улази. У разреду — мук. Његово лице сувише мирно, празно. Професорка застаје у пола реченице. У њеним очима леди се слутња.

Прилази катедри. Гледају се.

Левак је. Пиштољ у руци. Цев упире у њу.

Ћути. Полуосмех презрив, једва видљив. Затим лагано окреће цев ка себи. У срце.

Рука не подрхтава. Одлучио је.

Синкорад је бржи. Не зна шта ће бити, али осећа позив.

Судар. Рвање. Галама. Магла се копрца кроз прозоре.

Пиштољ близу образа, превише близу.

Алгодарова рука клоне. Пиштољ пада.

Сви гледају у друга — оног што ће бити заборављен.

Сивило гута тренутак. Нико не зна шта је изгубљено, ни шта је спасено.

Само је извесно: сутра, овај дан не постоји.

 

Сломљено

Ђаци гледају кроз прозоре. Групице по двоје-троје. Ћуте неки. Други се смеју. Један нешто каже. Други одмахује — не жели да учествује.

Стари кућепазитељ стоји у прикрајку. Метла му је у руци као палица — она којом никада није смео да замахне.

Алгодара воде ка возилу. Не пружа отпор. Руке му нису везане, али корак — као да јесу. Не подиже поглед, а ипак осећа туђе.

Полицајац му ставља руку на главу. Врата се затварају.

*

Црна зграда. У ходнику — ред столица од изгребане пластике. До њих — дрвене клупе. Ко је све овде седео? Какви људи су прошли овим ходником?

Мирис прашњавих досијеа и устајалог ваздуха. Насупрот њему — сив, храпав зид.

Време тече успорено. Мокри му се. Не сме да пита.

— Уведите га. — Седи тамо.

Седа. Сто — похабан, као зид из чекаонице. Насупрот њему, инспектор Костов. Прелистава папире. Вади табакеру. Посипа дуван по листићу. Мота. Језиком прелази. Отпљуне зрнце. Кресне упаљач.

Док узима генералије, мрмља:

 — Рођен… првог дана Шумопада, лето 7542.

Тишина. Дуго. Тихо, себи у браду:

— Перунов син…

Поглед му се задржи на снужденом, бубуљичавом дечаку згрченом у столици — као да гледа неког што гром носи у џепу, али још не зна да га запали.

Затим, званично:

— Пиштољ. Одакле?

Алгодар оклева. Мучно му је. Уосталом — свеједно му је хоће ли га тући.

— Не знам. Наш'о сам га.

Костов, мирно:

— Где?

— На улици.

— Лежао тек тако?

— Можда у дворишту. Не сећам се.

Улази млађи милиционер.

— Инспекторе, добили смо резултате отисака. Углавном деца, али...

— Дај да видим... — Костов се намршти. Поглед му застаде — нешто га је коснуло.

— А да га ниси нашао код ујака?

Алгодар збуњено ћути.

Костов затвара фасциклу. Лице — равно.

— И хтео си да се убијеш?

— Мислим да нисам стварно хтео.

Костов ништа не записује. Већ има оно што му треба.

— Добро.

— Водите га.

*

Алгодар је први пут затворен. Али ништа му ту није страно. Ништа му не смета — осим тог одвратног чучавца.

Исти осећај има и у својој соби. И у учионици. И у свему између.

Тишина у ћелији је густа. Притиска га. Траје.

Отац ће прелистати новине. Уздахнуће. Неће питати. Мајка ће га гледати. Биће ту. Али неће знати шта да каже. Њена топлина није довољна да пробије израсле зидове.

А он? Он је овде. Сам.

Све у шта је веровао — растопило се у сопственој заблуди. Њени додири, речи, погледи — само његова жеља. Занесеност.

Слободо… где си сада?

Само зидови. И тишина. Између њих — седи. Стешњен.

Дан се гаси. Врата се отварају.

*

Са Костовом улази жена с лицем без успомена. Досије стиснут уз груди.

— Остављам вас саме, — рече Костов. Врата остају полуотворена. Психолошкиња седа. Уздахне. Отвара блок.

— Причаћемо кратко, — рече. Суво. Пише пре него што пита.

— Како се зовеш, мили?

Алгодар не одговара. Поглед му у празан простор између стола и зида.

— Није страшно. Дешава се. Млади сте. Тражите се. Некад се пут нађе касно — али није све изгубљено.

Још неколико питања. Затвара блок. Спушта торбицу. Устаје. Излази. Не осврће се.

Он остаје сам. Бес расте.

На самог себе.

 

Ветар кроз пукотину

Алгодар иде у пратњи оца и мајке. Кораци пригушени, скрушени. „Јесу ли они моји родитељи — или стражари?“

Ветар се пробија кроз уске улице. Негде испод капље вода из старих цеви. Неко пролети бициклом поред зграде, звук звона стварнији од свега тог дана.

Отац откључава врата. Улазе. Соба није довољно топла.

— Сине, гладан ли си? Јаје на око, то волиш — каже мајка.

Отац, Мутигреј, седа за сто. Као увек. Отвара новине. Листа их без интересовања.

Алгодар седа у фотељу. Из кухиње се чује звецкање тигања, пиштање уља.

Одједном устаје, уздрхтао. Прилази оцу, стаје поред новина.

— Опет те новине. Шушкаш њима као да се ништа није десило.

— Живот није драма. Бори се па шта ти буде — одговара отац.

— Ти се не бориш, тата. Ти плуташ. Тебе свако ћушка. Ти ћутиш. Срамота ме.

Мутигреј затвори новине, спусти их, без гледања.

— Ћутање није слабост, него нужност. Како су прошли они који нису ћутали? Твој ујак? Како је он прошао?

Алгодар плане:

— Био сам у милицији са пиштољем! Због љубави коју нико не узима озбиљно! А ви ми нудите — јаје?!

— Можда и није озбиљно. Али то је оно што имамо. Ти си овде. То је све.

— Само хоћу да престане овај јебени ритам — ти, тигањ, новине, и то да ја стално нешто драмим! И то хоћу да престане! Боље рана него да овако скапавам!

— Не псуј. Шта хоћеш ти — револуцију?

— Да! И биће револуција, видећеш!

Мајка улази у собу.

 — Ево јаја, сине. Једи док је топло. Сад ћу ти донети и млеко — каже.

Хоће да га помилује по коси. Рука јој застаје у ваздуху — он је већ одрастао. То га нервира.

Алгодар не једе.

Она склања тањир, одлази.

Мутигреј поново листа новине.

*

Улази ујак Војхол. Ни речју, ни погледом не показује да зна. Поздравља сестру и нећака. Као увек.

На столу — шах. Фигуре на својим местима. Мутигреј преклапа новине, намешта се. Војхол седа преко пута.

— Опет Карокан, да што спорије изгубимо — каже, с осмехом што је и подсмех и опроштај.

— Грешка је увек ту. Само понекад личи на победу — одговара Мутигреј.

Неколико потеза повлаче брзо.

Алгодар се склања у сенку крај прозора. Мајушна пукотина пушта ветар да уђе.

— Знаш, Мутигреју… — каже Војхол док узима топа — …у затвору су фигуре увек стајале исто. Само играчи нису били исти.

— А ти си био који?

— Онај који је чекао да неко прекине партију.

 

Златни жир

Ноћ је густа. Тешка.

Алгодар се преврће у кревету. Очи лутају. Мисли сударају. Брзо. Неконтролисано.

„Немам пријатеља.“ Мисао која се увек враћа. Приђе друштву — оно се расплине. У пола реченице — више нема ко да слуша. Погледи га избегавају. Као да је зид.

Синкорад је другачији. Одлучан. Неупитан. Бар га се боје. Њега ово не мучи.

Али она... професорка.

Њени прсти на рамену. Кратак додир — можда случајан. Али је ту. Осећа га. Њен врат, који милује погледом у пролазу. И свест да она осећа тај поглед. Њене речи — мекше него што би требало.

Поглед?

И све је — била заблуда.

Сан га одводи дубоко.

Вепар — у магли. „Шта ми говори?“

Стари храст — уздиже се у празнини. Гране — путеви.

„Перун. Храст се зове Перун. Да. То је Перун. Ја сам од њега. Његова сенка мој је дом. Ми постојимо у средишту ничега.“

На Алгодара пада киша златног жира.

Радује јој се. Осећа је. У њему, навире снага — страшна и плодна.

„Бистро је. Боже, какав свет!“

Она је ту. Гледа га.

„Дођи.“

Њена рука хвата његову. Покушава да се отргне. Али нешто у њему наређује: „Нека те води.“

Слобода. Пустара.

Две сјајне комете пролете кроз бескрајно дубоко небо.

Све се шири.

Перун не говори речима. Шапуће у костима, у крви, у уду, у нечем старијем од свести.

Алгодар осећа дах онога што је било пре њега.

И тад — нешто у њему пуца. Не од бола, већ као да је пукотина пустила снагу коју није знао да носи.

Струја кроз кичму — као муња што не удара, већ постаје део њега.

Срце тежи ка нечем што није његово — него од свих пре њега.

Нагли трзај. Буди се. Крик у празну собу. Знојав је.

Дах — кратак. Очи — широко отворене.

Тишина. Само срце, дубоко у грудима — које не пристаје да се смири.

 

Синкорад

Двориште школе. Синкорад погледом испраћа полицијски аутомобил. Прсти му се сами покрећу. Осећај тежине у руци не пролази — иако пиштоља нема. Нешто ту не разуме: сувише је старо, сувише познато.

Ђаци се разилазе. Он креће ка кући — без освртања. Станује далеко, на почетку радничког кварта.

Мисли теку споро. Алгодар. Шта му је било? Покрети професорке. Поглед. Конекција. Нешто ту варничи.

Хода даље.

На трећем углу — крхка девојчица с фризуром којом покушава да уплаши свет. Не иде јој. Бубњеви, разговор без разговора. Али уживају у својој музици. Кад су свирке у Клубу, он скаче са њима.

Glassmark. То је њихово место. Синкорад је ту заштитник — не по дужности, него по избору. Његова екипа чува Клуб. Момци из других квартова — дођу с амбицијом, али лоше прођу.

Неприступачан, а сви му верују. Дилери га избегавају. Покушали су неки — завршило се полупаним носевима и ерупцијом беса. Познат по томе.

Девојчица га погледа пркосно. Игра се цигаретом у танким прстима, осмех јој је изазов.

— Да нисмо сувише ниско за тебе, Синкораде?

Не одговара. Не сећа се да јој се замерио. Није га занимала — ни тип музике, ни тип ђавола. Само је кратко погледа, без одговора. Прође.

Чује звиждук иза. Она уме са два прста.

Телефон му је био искључен. Сад види: позиви од другова. Шест од Весхопе. О, кад је већ сазнала? Најбоља сестра на свету — али најрадозналија.

— Е, Хопе... ма ништа страшно, неки ортак се залетео на себе... ма, не, не...

Врррввв — борна кола АНКО.

— Да, да... они су. Мали Никс ноћас опет ударио. Траже га свуда... Хајде, причаћемо кад стигнеш. Ћао.

Мама? Да ли да јој каже нешто? Ионако стиже тек вечерас. Болница пуна. Каже: „Као да влада епидемија слабости.“

А тата? Шта би рекао? Ништа. Био би на послу. Дошао би уморан.

Кућа. Направили су је скоро сами. Ослоњена о маглу.

Несвесно, као и увек, дотакне довратак. Тај додир — без мисли, без намере — смирује га. Али негде дубоко, као да рука ту препознаје нешто старије од куће.

Умије се. Отресе маглу.

На столу порука: „Ручак је на шпорету“. — О мама... па где ручак стоји?

Седи сам. Не подгрева јело. Забада кашику у пихтијасту кашу.

 

Шах

Следећег дана Костов јавља кући да ће закаснити. Одвози се до Војхоловог стана. Позвони. Наслони се на довратак — уморно, сагнуте главе.

Војхол отвори.

— Уђи.

— Ево... нашли смо нешто твоје — каже промукло. Из офуцаног цегера вади чврсто замотан пакет.

— Откуд то?

— Нашло се... Ништа... јеси ли расположен за партију?

— Да... свакако.

Седају. Војхол ређа фигуре. Костов вади боцу вискија. Табакеру. Упаљач. Лист танког папира. Замотава цигарету. Језиком овлажи папир. Пљуцне зрно дувана.

— Ја почињем белим.

— ОК. Навали.

Војхол, наизглед миран, али његов поглед није на табли.

Почиње најдужа партија. Тачније — двадесет и три партије. Седе скоро непомични.

Први пут играју без речи. Без уобичајених коментара. Две сфинге у малој соби и диму цигарете. Тишина је загробна. Ни у Војхоловој самици десет година није била таква. Играли су шах тринаест сати. Партија за партијом. Тела укочена, мисли наоштрене.

Свиће.

Партија још неизвесна. Војхол, међутим, дуго одлаже потез. Док глади фигуру — као да стари. Затим ћутке обара свог краља.

Костов довршава цигарету. Устаје. Као дух пролази кроз зид.

Иза њега остаје пуна пепељара. Пикавци по столу. Пепео који нико не брише. Две чаше. Празна флаша. Још једна — недовршена. Заостала од молера.

И пакет.

Буђ опет избила из зидова.

Војхол је пијан. Придиже се. Отвара прозор. Магла проветрава собу.

Завали се назад. Распакује пакет.

 

Сутрадан

Званично решење: предмет је ручне израде. Без серијског броја. Без ударне игле. Без муниције.

Ради се о реплици. Није могао угрозити никога.

Комисијски уништен.

Малолетник — пуштен на слободу.