Овде — где се само памти.
Асфалт дише, испарава. Мирис бензина. Шкрипа гума — градски будилник.
Киша брише графит: „Ви који долазите, чувајте се Малог Никса.“
Не знам ко је оставио графит. Можда неко ко је веровао да се правда може извући голим рукама. Као што сам ја некад.
Пробудио сам се у другом крају — Овде.
Овде, где се не расте.
Овде се само памти.
Време је река што тече уназад. Све што си радио, враћа се. И разумеш — касно.
Светла нема. Питања нема. Имена нису потребна — зна се ко је био ко.
Ја сам Мали Никс.
Био сам ватра.
Други дан. Јутро.
— После покрета
Лежим на плочнику. Људи пролазе и убрзавају корак, као да ће их моја сенка зграбити.
Костов, инспектор, стоји над телом. Ленц је корак иза, пуши. Баца опушак ка мени. Гледа као да му је све досадно — и смрт, и град, и што ће његов син сутра лежати на овом месту.
Чујем Костова, иако сам већ Овде:
— Опет је умакао.
Јесте, умакао сам — из вашег света, где инспектор и дилер деле правила, а ти мораш да се браниш оном што ти остане у руци.
Само се, чак и Овде, стегне нешто у мени кад помислим на читуљу:
„Говорила сам ти. Ниси хтео да слушаш.“ — Твоја Баба.
Други дан. Праскозорје.
−3h — Бол је остао на асфалту.
Не сећам се бола. Мора да је био зверски. Али не довољно да ме задржи.
Бол је остао на асфалту. Људи га и даље газе. Киша га буди.
Полако сам тонуо у сан. Добро — то је мој пут.
У устима горчина, траг крви на усни. Још сам био свој. Тело није хтело да ме пусти.
Седам метака. Све у ноге. Ниједан смртоносан.
Довољно да више не ходам. Да не скачем кроз прозор. Да не будем газда ноћи.
Избацили су ме код болнице. Довољно близу да се довучем — ако хоћу.
Нисам. Пустио сам да ране ураде своје.
Само ми је неко време било хладно.
Не, нисам поражен.
Одбио сам да тако останем.
Не у колицима. Не у животу где те други носе.
Јунаштва нема — само тврдоглавост коју су други изгубили.
Моје мисли?
Не о онима што су умислили да им нико не може ништа. Не о страху. Не о грешкама.
Мајка.
Говорила је тихо, као да се боји да глас не пробуди Њега. Боре на њеном лицу трепериле су под слабом лампом. Он је викао кад је пијан. Сећам га се само с кофером.
За њега је кућа била чекаоница. То сам понео као ожиљак.
Гледао сам људе како склањају поглед. Као да ће их моја сенка зграбити.
Жао ми их је било. Они би најрадије негде нестали.
Ваздух се покренуо. Мирис Бабине кухиње. Само на трен.
Знао сам — варка.
Отегнут звук бродске сирене. Река је на другој страни. Поздравља се са мном? Можда је требало да одем тамо — на другу обалу, у други свет.
Мисли се ковитлају. Весхопе је близу.
Пружам руку — скоро дотичем њену косу.
Више ми није ни топло ни хладно. Прелазим Овде.
Рука остаје у ваздуху. Асфалт ме напушта.
Знао сам — Весхопе ће брзо стићи.
Али Овде су сви сами.
Свако чека за себе.
Друга ноћ. Између вечери и поноћи.
− 8h — Лет. Без тла.
Вратили смо се од Весхопе; време је стајало, а онда се склупчало.
У Аловој соби — ћутимо.
Прозор тихо звецка. Зид дише. Као да ми намигује да ће стићи. Осећао сам притисак у ушима. Псе који не лају. Неко је шапнуо моје име у слушалицу. То је сигурно.
Из тишине — трзај. Тело крене пре мене.
„Иду“, кажем.
Прозор је чекао. И ја.
Скочио сам.
Испод — ништа. Само магла.
Ту су биле последње секунде слободе.
Замакао сам кроз пролаз, па кроз двориште.
Даље се није могло. Били су свуда.
Као да су из земље изашли.
Испалио сам три хица. Насумице.
Није било узврата. Само кораци. Хтели су ме живог.
Знам да је Ал после насрнуо на оца. Никад више није проговорио с њим.
Тај човек је сада Овде. Испечен киселином.
Али то је друга прича.
Друго вече.
−12h— Дом — мирис који тишина прича
Седимо код Синаре и Весхопе. Завесе су навучене. Гласови пригушени. Ни музике. Ни телефона.
Тихо се смејемо. Без разлога. Весхопе. Њен брат Синара. Ал. И ја. Као да смо ту одувек.
Мајка доноси гибаницу. Топлу. Дебелу. Мирише на прошло.
— Ммм... гиба... — промакло ми је. Подсетило ме на Бабу — на њен длан док ме глади по коси.
Гледам тањир. Као дете коме се враћа нешто изгубљено.
Стижу кобасице, барени кромпир, ајвар. Кућа мирише на дом. Онај што се не купује.
Мајка је љубазна. Али поглед — као кроз лед. Не пита. Само посматра.
Жвакао сам споро. Најспорије што сам умео. Топлина у стомаку. Мир у глави. Празник.
Весхопе доноси торту. Малу. Накривљену. Прву у њеном животу. Прсти јој подрхтавају док пали свеће.
Две свећице — један и осам: осамнаест.
— Хајде, Мали... — рече Синара.
Дунуо сам. Без жеље. Без осмеха. Као да гасим више од свећа.
Касније, у мрклој тишини, само сам рекао:
— Ово је најсрећнији дан у мом животу.
Весхопе је покупила тањире. Климнуо сам ка сату. Време је. Морамо да се померамо. Неко је већ слушао — превише пажљиво.
Али тај дан — остао је. Није снимљен. Није записан. Само се памти.
Као мирис гибанице која се више нигде не пече.
Други дан. Подне.
−18h — Пролеће у тмини
Добри су били. Али нису знали шта их чека.
Хтео сам да им помогнем. Али сат у мени већ је откуцавао.
Одвео сам их до Лагума. Пети хоризонт.
Лагум је за оне што немају више куд. Да спасу живот — ако има шта да се спасе.
Ваздух тежак, влажан; зидови дишу. Капље падају као откуцаји подземног сата.
Кроз таму шишти нешто што нема име.
Сенке пролазе — можда пацови, можда ми.
То место није да се живи у њему. Али је живље од света изнад.
Кад смо се најзад извукли из мрака — дубок удах.
После смо се смејали. Као да се ништа није догодило.
Ал је имитирао професора географије:
— Из које си ти н-нахије, м-међеде?
Весхопе се смејала.
Ја сам био опуштен. Као да сам поново нечији.
— Данас ми је рођендан. Сад сам пунолетан — рекао сам изненада.
Тишина. Као да сам изговорио нешто што ми не припада.
Весхопе је прва пришла и загрлила не. Мирисала је на пролеће.
Нико ме није тако дотакао од детињства.
У њеним очима — нада. Она стара, заборављена.
Трајало је кратко. Али је остало.
За њом су пришли и остали.
Лакнуло ми је. Као да је то било довољно да се један живот обележи.
Весхопе рече:
— Дођите вечерас код нас. Мало да се дружимо.
Други дан. Јутро.
−21h — Огледало — без сенке
— Могу ли у купатило? — питао сам стидљиво.
Вода је била топла. Скоро сам задремао у пени.
Ал ми је дао своје ствари. Прерастао их. Моје су завршиле у канти.
Сада сам био чист. Косе мокре. Још сам био у телу. Али већ сам мирисао на одлазак.
Пара је висила у ваздуху, као да не зна где ће.
Обрисао сам огледало и погледао се: обичан момак. Мало низак. Али шта има везе.
Ако хоћете — и лепушкаст. На свој начин. Јебига — док ме не дирнеш.
Ал је отворио фрижидер. Као за изложбу.
Напунили га његови пре посла. Прошла ме језа. Као да неко зна да сам овде. Као да ме гледа кроз мутно стакло.
Ништа то не ваља.
— Ја ћу направити доручак — рекох.
Десет јаја. Сланина. Кајгана за четворо.
— Сваки по пола — додао сам.
Себи мање. Да не мисли да сам гладница.
Ал се загледао у тањир. Па у мене. Није рекао ништа.
Видео је да пред њим није ни јунак, ни демон. Ни лик из туђе приче.
Само момак који не зна где ће спавати сутра.
Прва ноћ.
−30h — Покров од сна
У стану, у почетку — ћутимо.
Родитељи иза зидова. Ни питања. Само кашљање и пораци иза зидова.
Алова соба је забрањена зона.
Завесе навучене. Ролетна спуштена. Музика превише гласна. Ветар нигде. Мрака — довољно.
— ОК, овај кревет је мало срећнији од улице — каже Ал, као да се шали.
— Јеси гладан?
— Нисам — кажем, а стомак ме изда. Чује се.
У фрижидеру — две виршле. Баш две. Сечемо их. Сваки по једну.
Кад родитељи престану да кашљу и шетају, мало се опуштамо.
Ја — на кревету, ослоњен о зид. Ал се клати у столици.
Причао сам своје анегдоте. Други су причали о школским излетима. Ја — о својим: пуцање, џипови, један што је викао „у ноге“.
„Да је тражио у једну — добио би у једну“, рекох, као виц.
Ал се није насмејао.
— Заболе ме за законе. Имам једно место иза очију — кажем.
Ни у глави, ни у стомаку — само жишка.
Тамо осетим неправду; кад заболи — скочим.
Кад нападнем, кеве ми, бомбом или револвером, ја им најавим. То је мој кодекс.
Раније сам имао другове — школске, из улице.
Сви смо се клели да смо браћа, да нико неће пустити да га газе.
Али нестали су, један по један: неко посао, неко девојку, неко из страха.
Нудили су ми да уђем у групу. Да радим што и други. Да будем лопина? Ма ево им!
Ал пита — како никад нисам осуђен.
— Суђења? Јесте, било их је.
Три пута убиства. Три пута тешке повреде. Једном разбојништво.
Све без сведока. Није страх. Знали су коме бих сутра помогао.
Судије зевале. Адвокати дремали.
Ја гледао кроз прозор — у облак што се одваја.
Само, није лако кад си клинац у притвору.
Али очеличиш се.
Научиш да не верујеш ником на реч, ни себи кад обећаш да ћеш стати.
Кад је време за спавање, понудим се да спавам у фотељи.
Био ме блам да се гурамо у кревету.
Ал се насмеши:
— Ма не, има места.
Сместимо се с нелагодом. Кревет је ипак тесан.
Знам да ми је купање давно требало.
Надам се да је опростио то ономе који није имао избор.
Полако тонем у сан. Први пут ми је удобно. Топло.
Много више него јуче — у пластичној цеви на игралишту.
Нисам био херој. Ни вођа.
Само неко ко није умео да гледа кад слабијег ударају.
Људи после кажу свашта:
„Могао је да буде нешто... Само да је знао да стане.“
Али истина је једноставна — нисам умео да станем.
Овде сам без тежине. Без гласа.
Овде се не расте. Овде се само памти.
Овде време иде уназад.
Али сан ми остаје као једини доказ да сам постојао.
Ја сада знам све своје снове.
Сећам се сна из ноћи код Ала.
Све је било стварније од свега што је дошло после.
Видим шта је све стало пре него што сам кренуо.
Сад гледам свој сан као филм који се распада од светлости.
У њему сам и клинац. И сенка.
Поново трчим. Улицу. Патике. Туђе име.
У сенци ме чека контејнер. Знам — нико ме неће тражити.
Нема стида. Само хладноћа гвожђа.
Затим лете ствари по кући. Као балони.
Питање у ваздуху: „Чији сам ја?“
Снег. Школско двориште.
Натерали су једног да лиже лед с металне шипке.
Смрзао му се језик, па крв потекла.
Смеју се. Нико не прилази.
Кроз сан се шири мирис дима. Киоск гори.
Не као ватра — као знак.
Глас негде иза: „Луд клинац.“
Нико није пао, али страх је остао као сенка.
Онда шофер. Стоји као камен. Ја — као сенка.
У сну питање звучи другачије:
„Оданост ти важнија од детета?“
И онда све разлије.
Као кад ујутро вода пређе преко слова у песку.
Све је у сну гушће него у животу.
Нема ваздуха. Али има смисла.
Прво вече.
−36h — Зов првог бубња
Тог дана — Шкрипа је убијен.
Био је добар лик. Навијач, али не обичан.
Знао је све песме уназад, до прве строфе.
Ударао у бубањ док су се пахуље топиле на његовим голим раменима.
Глас коме су други веровали кад нису знали шта да вичу.
Сви су знали друго име: Рујо. Ленцов син.
Пуштен. Опет.
Његову вилу чува полицијски кордон.
Предвече — зидови већ исписани: „Ритам смрти. Правда за Шкрипу.“
Позив је стигао кроз бубњеве. Кроз кораке. Кроз бесне погледе.
Навијачи нису тражили дозволу. Позвали су на побуну.
Пале се канте. Лете боце. Каменице.
Уместо песме — урлици. Ломљиви.
Пендреци. Марице. Сирене. Људе газе по асфалту.
Руке везане иза леђа.
Девојчица с крвљу на образу — не од своје борбе, већ од туђе.
Њен брат је био међу првима који су кренули на Ленцову кућу.
Тамо је пао.
Грунуле су три бомбе.
Не питајте да ли сам то био ја.
Други су тражили име за мржњу — ја сам га већ знао.
Зидови не говоре бојама, већ ожиљцима.
Дим. Немоћ. Тишина што се разбија о јаук.
Стоји један. Као странац међу преврнутим контејнерима који још диме.
Видим, на руци му истетовиран лептир.
Знао сам: то је Синара. Онај што је некад мрзео лептире, па их претворио у заставу.
Он је повео екипу кад су први пут разбили жандаре.
Пришао сам му. Изгледало је да ме није ни приметио.
— Јуре те, а? — рече, изненада.
Тако смо се упознали.
— Јуре... — рекох. — Идем даље. Док ме асфалт не поклопи.
Синара стаде испред мене. Као зид.
— Нећеш ти нигде — рече. Као да је већ знао где ми је крај.
— Сачекај мало.
Врати се са својим најбољим другом — Алом.
Знао сам за њега.
Штркљасти момак, лице девојчице.
Али кад је шорка — тукао је као да носи громове у џеповима.
Крв му капље с чела. Не обраћа пажњу.
Одбацује опушак. Каже:
— Брате, ти ћеш код мене. Па како нам буде.
Сада је и Синара Овде.
Ал га је послао.
Ту се реч завршава.
А прича почиње.
Пре свега.
– 0h — Дете асфалта
Памтим мирис асфалта пре зоре.
Један пас. Један контејнер. Један прозор што трепери.
Ту сам живео.
Негде на крају.
У оном што нико не гледа.
У оном што не вреди.
Гледао сам мој рањени град како се буди.
Свака светлост — нови рез.
Свако отварање ролетне — звецкање ланаца.
Окови претешки за мене.
Нисам имао ништа.
Али сам имао то јутро.
И звук лименке што се котрља низ улицу.
Сад знам — није било ни револуције, ни освете.
Само један дечак који није умео да прихвати туђу неправду као нешто задато.
Кад је све завршено — остала је тишина.
И седам метака за лудог клинца.
И један избледели графит.
Не, није важно ко је био први.
Ни ко је повукао обарач.
Оно што остаје — то су лица.
Дечак са лептиром, који се појавио кад је требало.
Девојка што је донела осмех као пролеће.
Пријатељи што су одједном постали више од имена.
Све друго је траг мог ђона на мокром асфалту.
Али ако неко, једном, макар на трен, застане кад види да јачи вуче слабијег у мрак —
онда је добро.
Онда сам још ту.
Асфалт дише. Испарава. Мирис бензина.
