Богомоља последњих пијанаца
Бифе крај станице. Без имена. Остало је само: „Код...“ Други део је отпао. Старог газде се више нико не сећа. Као ни натписа „Отворено“ што се клати на вратима.
У ваздуху стоји кафански смог: дувански дим од прошле ноћи; смрад фритезе која није прана од последње плахе кише у Пустари; киселина жуљева што испарава из радничких ципела; ракија — ни за врат, ни за душу, само за сагоревање последње наде у стомаку.
Све што је унутра, нешто чека. Људи. Мисли. Остатак дана. Нико није дошао, па нико ни не жури да оде.
Два пијанца, изгледају као део инвентара, причају сами са собом. Један прескаче речи. Други гради реченице уназад — зна крај, не зна почетак. Поред њих, човек у кошуљи што је некад личила на униформу. Као преварен муж, без снаге за отпор. Каже да чека аутобус. Три су већ прошла.
Конобарица има осмех и зубе што скидају боју са дана. Љубазност јој је као буђ: ту је, али ни за шта.
Иза шанка се провлачи мачка. И она је инвентар. Бар се не виде мишеви из рупа на трошним зидовима.
У углу је телевизор, закачен изнад хладњака као леш на вешалима. Попљуван мушицама. Боје као јутро после лоше ракије. Зуји. Не зна се да ли извештава или цвили као сведок живота на последњој резерви у бифеу „Код...“
Са стране седи жена у погрешно закопчаном капуту. Шминка као затворски зид. Смешка се. Гледа Синкорада са сетом и извесном надом.
Синкорад и Алгодар седе најближе вратима. Стидљиво. Несигурно. Први пут су у овој богомољи последњих пијанаца. Ћуте. Чекају нешто што тек настаје, али још нема име.
Конобарица прилази с осмехом што учвршћује одлуку да се ушикају.
Пију као да сваким гутљајем нешто одсецају. Као длетом — од себе. Као да ће пиће избрисати тренутак кад је Никс пао. Као да се празнина може запушити ракијом.
Шта пију — није јасно. Није ни важно. Битно је да хвата. Иако то пиће не брише ништа.
Пиће у „Код...“ не поставља питања. А тек не даје одговоре. То је офарбана течност, смућкана у казану нечије дивље дестилерије. „За свачији џеп.“
Тишина није потпуна. Телевизор шишти. Неко кашље. Али све је тише него што би смело да буде. Загробно.
И онда, кад ни пиће више не може да задржи тежину тишине, ТВ-кутија избацује:
„Влада потврђује налазе — изузетно ретка минерална сировина Равијум пронађена у региону Пустаре. Више детаља следи у наредним данима…“
Речи звуче као копиране. Сувише официјелне. Превише штуре да би биле само техничке.
Један пијанац промрмља:
— Ха... да видимо колико ће нас коштати тај њихов налаз.
За то питање нема тачног одговора. Недостаје неколико нула.
— Прво копају земљу, онда... тамо... нас — додаје промукло.
Чаше звецкају. Нема здравице. Ни помена. Ни обреда.
Још једно. И још једно.
*
Излазе из бифеа траљаво остварене намере. Као кроз процеп у сну. Насркани, изгужвани, са трагом кафанске апе у одећи, у коси. И у устима.
Али, читави. Тек померени из равнотеже.
Дочека их празна улица. У њиховим главама је рингишпил.
— Види, брате... пингвини — каже Алгодар, кроз смешак што само он разуме.
Синкорад трепне. Погледа кроз измаглицу.
— Није, дебилу... то су милицајци.
Још пар корака. Тишина. Патрола оде даље.
Онда Синкорад стане.
— Чекај... А шта су ти то пингвини?
Алгодар се окрене. Озбиљан као да брани докторску тезу.
— То ти је... п-тица. Личи на м-илицајца. И најбоље рони.
Синкорад ћути. Климне.
— ’Тице што роне... и никад не изроне... Ал’ си се ти, брате, напио.
Пијани смех. Тих. Последњом снагом.
Празна улица их гута.
Гласови се гуше у магли.
Пут пред њима — пут у расап.
Али још не знају то.
Нека мисле да смо се повукли
Алгодар није знао ниједну навијачку песму како ваља. Није умео да ухвати ритам, ни да нањуши кад се креће, кад се стаје.
Али то га није заустављало.
Дерао се из свег гласа. Певао вулгарне риме — од којих се још јуче гадио. Скакао. Скидао се го до појаса по зими. Следио туђи порив као да је његов.
Ако су други певали — певао је и он. Или се правио. Ако су кретали — кретао је и он.
Није доводио у питање ниједан позив Мудрог и његових пуковника. Потпуно им се предао. Мање из убеђења — више из нужде.
Синкорад је био опрезнији. Горело је у њему нешто од старог поретка. Али и он је био ту. Са Алгодаром. Са Хордом.
Шта се дешавало на терену — више ником није било важно.
Алгодар се више није гадио бруталности својих нових сабораца. Није знао имена. Можда понеки надимак. У том дивљем братству — осећао је нешто: снагу. Посебно када непријатељски навијач падне. Кад му у очима види страх. Осетио би надмоћ какву раније није познавао.
Није се потресао ни када је — на три корака од њега — сигнална ракета погодила дечака у врат.
Ни када су његови искуснији „саборци“ изболи неког у возу.
Најжешће је било када су цртали графит на Dark територији. Напали су их Darkmads Boys. Туча.
Вест на ТВ-у:
„Петоро повређених у навијачком обрачуну — међу њима и дечаци од 12 и 16 година. Троје са тешким повредама збринуто на Ургентном. Један у шок соби.“
Било их је више. И било је горе. Алгодар се извукао. Али хематом од бејзболке носио је недељама.
*
После утакмице — које, против кога, с каквим исходом, више није важно — дошло је до ритуалног кошкања.
Жандарми упали. Као увек. Не зна се — да ли да раздвоје, или распале.
У једном тренутку — Алгодар губи контролу. Омота шал. Скаче. Промашује. Планета му бежи испод стопала.
Пендрек га дочекује преко леђа — као бич. Одозго до доле. Искриви се од бола. Поглед исколачен. Можда је јаукнуо. Нико се тога више не сећа.
Синкорад покушава да га извуче. И сам пролази исто.
У замаху, Синкорад погледа ка кордону. Тамо стоји Сир Ленц. Као судија. Или вођа параде.
Шта он ту ради?
Мудри и његови пуковници — испарили. Деца — остала сама. Први пут.
Синкорад, ношен више инстинктом него намером, креће да се пробија кроз кордон. Пендреци звижде. Фијукне и метак.
Људи око Ленца пуцају. Насумице. У ваздух. У тишину. Хаос.
Није га то уплашило. Није видео да за њим иде Алгодар. Ни да за њима двојицом крећу сви остали.
Те ноћи — први пут — две до крви сукобљене групе ујединиле су се.
Жандарми попуштају. Трг је њихов — макар на трен.
Али појачања стижу. Са свих страна.
Излаза — нема.
*
Касније, чекају да се ситуација рашчисти, скривени у уском пролазу под сивим неоном.
Синкорад седи погнут, лактовима на коленима. Алгодар хода горе-доле. Гризе усну.
— Набијем ти АНКО... набијем трулу тарабу... и физику, хемију, и музичко им набијем… нек’ цркну сви... згазићемо их следећи пут…!
Пљује. Удара песницом у зид. Бол му паралише зглоб. Покрива лице.
Замахује ногом на камен.
— Сломићеш ногу, кретену — каже Синкорад. Не подиже поглед.
Алгодар спусти ногу. Замахне још једном, поред камена. Да не испадне сасвим поражен.
— Шта бре..., хоћеш овако да седимо? Да чекамо следеће батине?
Синкорад дубоко удахне.
— Не повлачимо се. Само... не срљамо више у ватру без главе.
— Какав ти још разлог треба, брате? Да нас продају у бело робље?!
— Ма, разумем те. Али ако сад истрчимо — шта ћемо добити? Још пендрека? Још бежаније? Мало ниси остао да висиш на оној тараби. Могао си остати без... Лупи главом о зид, можда прођеш!
Кроз пролаз вуче непријатна промаја.
— Значи ти би сада... само да седимо?
— Нека мисле да смо се повукли... Онда ћемо их стварно изненадити.
Поглед му се враћа на трг.
— Данас су нам се придружили... они. Darkmads. Урлали „Из мрака — без милости!“, клали се с нама. А онда, кад сам кренуо на жандаре... били су с нама. Као да смо браћа целог живота.
— Цениш...?
— Ценим. Један кроз један.
Нису се смејали. Али знали су — то што је изречено, сад чека да порасте.
— Боље живети сто година као милијардер, него један дан као сиромах — рече Синкорад.
Алгодар га погледа. Збуњен. Осмехне се.
Подупирући један другог, храмљући, крену кући.
— Да ми више ниси погледао сестру, кретену.
Алгодар погледа. Није сигуран да ли се шали.
Синкорад га благо муну у ребра. Ни даље није сигуран.
Иконе из шкриње
Сачекали су да Весхопе оде код другарице.
Она је добра сестра — паметна, знатижељна, од оних што памте и што не треба. Али кад је у близини, ниједна мисао не стигне до краја.
— Ако је Хопе ту, морам да стављам наочаре и објашњавам све — добацио је Синкорад с пола осмеха.
Зато су чекали да се врата затворе. Да кућа остане тиха.
Провлаче се до степеница за таван. Други степеник шкрипи. Синкорад га прескочи. Алгодар — мушки, директно на даску. Чује се у комшилуку.
Горе — полумрак. Мирис ствари што више нису ничије, али се ипак не бацају.
Зрак сунца пробија кроз размак у црепу. Прашина плеше у светлу — као у акваријуму спомена.
Између поломљених столица, кутије од грамофона и кожног кофера без дршке — Синкорад седи на рубу комоде. Вади завежљај старих свезака из дрвене шкриње — као да износи иконе.
— Ово је моје благо — каже. Не гледа у Алгодара.
На корици првог свезка — Алан Форд, у некој потпуно сулудој ситуацији.
— Брате… шта је ово? „Црнохуморна бајка за одрасле“? Није за децу, а није ни за нас.
— Само читај.
Седају један наспрам другог. На остацима туђег живота. Повремено се засмеју. Па онда утишају — као да их неко може чути.
Сат у углу тавана са склеротичним казаљкама откуцава сваких пола сата. Неуједначено. Тај сат није ни два пута дневно тачан. Он то више не мора.
— Ја га некад навијем — промрмља Синкорад.
Стрипови се нижу као зидови света где су лузери — најлуђи јунаци.
— Који су то фрикови, брате мој… ако ово клинци читају, нема шта да их учимо. Све им је већ нацртано. И то црно-бело. Како и јесте.
Синкорад климне. Па застане.
— А опет… смеју се и кад гладују. Ма, генијалци.
Алгодар заталаса изнутра.
— Реци ти мени нешто… што си ону фразу извалио баш онда, кад смо главе поломили у оној бежанији од пандура? Онај фазон о милијардеру?
— Шта ми звони — ја бирам! Ако мора нешто да звони у глави — нек буде моје. Не њихово дрндање.
Сат куца, неуједначено, скоро шеретски.
Синкорад подиже поглед. Нервозно грицка усну. Неодлучан. Једва изговара:
— Знаш… једном годишње, кад лето пукне и све стане… Лептири дођу из Лугова. Прекрију Пустару. Ништа не видиш — само трепери свет. То је леп дан…
Алгодар се осмехне.
— Који романтичар у теби расте…
Синкорад заћути. Гледа прашину што игра у зраку.
— Мене тад нема на улици. Завучем се овде…
— Шта је, брате?
— На сахрани ћалета… један од њих. Огроман. Слетео на ковчег. Није се мрдао. На крилима — тачке, као очи. Гледао ме. Претећи. Као да зна ко сам… Тад сам знао. Он је убио мог ћалета. И чека сад мене. Ћалета сам волео, разумеш? Али сам био љут. Није смео да оде. Ја нисам био спреман.
Носач таванице пуцкета, попушта под теретом.
— Од тада не могу где су лептири. Срце да ми пукне. Кожа сама да спадне. Ето, смеј ми се!
Алгодар ћути. Онда се нагне ближе.
— Имам лек.
— Освежи ме, докторе Килдеру.
— Тетовирај.
— Шта да тетовирам?
— Лептира, брате. На подлактици.
Синкорад се насмеје.
— Да ме сваки дан плаши?
— Не, бре! Да се он сваки дан подсећа да си ти јачи. Гледаш га кад хоћеш — он трпи. Кад је шорка — подметнеш њега. Нек оплави он. Не ти.
Не следи загрљај. Ни заклетва.
Само смех дечака — што су спремни да освоје небо. И мало изнад. Ако ту има шта.
Синкорад га гледа. Дуго. Онда климне.
Није рекао „пристајем“. Онда, несигурно:
— Премлад сам. Тетовирање је забрањено.
— Има ко хоће.
Сат у углу поново откуца.
Који час? Није битно.
Весхопе се враћа с неком новом тајном.
Испод греда тавана — ништа се не чује.
А свет — бар накратко — далеко.
Знак
Нису причали кад су ушли.
Салон у подруму, иза врата што се нису видела с улице. Ни реклама. Ни фирма. Комади картона у излогу — да нико не види светло.
Мирисало је на дим, мастило и алкохол. Светло је пригушено, неонска цев трепће у углу. Под лепљив од боје и прашине. У углу — крпа преко нечега што је некад било столица.
Тату-мајстор — ниског раста, избријане главе, с подочњацима и рукавицама без прстију. Није питао за године. Ни за дозволу. Само је кратко рекао:
— Спреман?
Синкорад седи мирно. Подлактица — откривена. Напета, али стабилна. Гледа право испред себе — у зид од голог малтера.
Машина зуји равномерно.
Није трепнуо. Није се жалио. Само је климнуо.
Игла улази у кожу — као болни шапат.
Линије се појављују полако. Контуре. Пуњење. Боје — нису као код осталих.
Лептир на његовој подлактици је шарен: црвена, тиркизна, жута и кап црне.
У тим бојама има нешто што се противи мраку. Нешто што не пристаје.
Алгодар стоји са стране. Наслоњен на зид, у сенци. Први пут осећа да гледа нешто што се не може вратити.
Гледа иглу. Па Синкорадово лице. Нема трзаја. Само једном, кад се испуњавало горње десно крило, раме му се затегне. Дрхтај. Није био од бола. Био је од нечега изнутра.
Очи му се зауставе. Не трепћу.
Синкорад осећа — нешто је изнутра пукло. Тихо. Неповратно.
Када је било готово, мајстор обриса крв и боју. Без речи. Без инструкција.
Синкорад ништа не рече. Навуче мајицу. Устаје. Плати. Излази.
Алгодар иде за њим. Без питања. Нема потребе.
Сада знају.
*
Тунел. База. Мирише на бетон, зној и урин.
Синкорад тог дана ћути више него икада.
Чак и кад клинци из горњег краја расправљају ко је потукао жандаре код станице.
Чак и кад један од пуковника пљусне фразу о „враћању старих вредности“.
Он само заврће рукав. Ћутке.
Први га примети Клешто. Нагне се.
Брум пребаци цигару у други угао усана.
— Шарени лептир? Океј…
Али ништа више није било исто.
Лептир — на кожи оног који није пао.
Неколико дана касније — Бз и Чома долазе с тетоважама.
Не копије. Један истетовирао лептира са сломљеним крилом, али у боји. Код ругог цртеж је геометријски, сведен.
Али знало се — то је тај.
Без речи. Без објашњења.
Неки климају. Неки се праве да не виде.
Али сви знају.
Недељу дана касније — негде иза бувљака — девојчица седа на асфалт. Једна пакла креда. Флашица воде.
Нацрта лептира. Шареног. Са два ока на крилима. Са жутом линијом око тела.
Ниједан пролазник не обрише цртеж. Ни кад падне киша.
Лептир остаје.
Као трачак. Као дах.
Као знак да, можда, више нису само Хорда.
Можда ће — знати да лете.
Жежена муња у тами младости
Стоје уз сто у Glassmark-у. Коле у руци. Бол у леђима — од последњег судара с кордоном. Нове ожиљке носе као поткошуљу.
Синкорад са тетоважом под рукавом. Алгодар — цигара у руци. Пали је неспретно. Привидно ноншалантно нуди друга.
— Докторе Килдеру, како ваше здравље? Плућа у реду?
Огреботина на усни. Још једна код увета. Очигледно — од жилета.
— Добро је. Ту су уши.
Алгодар кашље. Покушава да се уздржи. Очима пита.
Синкорад, равнодушно:
— Опет си се сам бријао. Могао си остати без ушију.
Светла се преливају. Музика удара у груди. Алгодар детектује мету. Гурка лактом Синкорада.
— Еј, види ону рибу.
Синкорад преврне очима. Зна где ово води...
— Ако стартујем десет риба, а одговор је ДА или НЕ — онда шанса да бар једна каже ДА… осамдесет седам процената!
— Другим речима — ако довољно пута стартујем, не могу да изгубим.
Победнички осмех. Теорија вероватноће као љубавна стратегија.
Синкорад ћути. Можда пије. Можда гледа у под.
Тада их ошине нешто из мрака, од споља... или у њима. Не гласно. Као ледени фијук што прође и не стане.
Алгодар на тренутак зауставља поглед. Синкорад осети кратак грч у прстима. Срце му брже закуца.
Нека опомена... шта?
Само тренутак касније све се смирује. Алгодар поново је „ловац”, жмири кроз дим. Синкорад ради исто, тек нешто дискретније.
Клубом одзвања хеви-метал. Омладина скаче. Смех, пиће, зној и светлост.
У супротном углу — Весхопе и другарица. Тајни осмеси. Другарица жваће жваку без воље. Понекад надува балон. Весхопе посматра брата — очи јој сијају од нечега што тек треба да исприча.
Из групе скакача на подијуму издваја се девојчица. Обучена у метал-стилу. Чупава. Оштар поглед.
Она и Синкорад су се једном већ срели. Тада је био баш хладан. Заправо, само је био лоше расположен.
Ево сад те девојке са конзервом пива у руци. Гледа њихове коле с презиром. Њуши ваздух.
— Ммм... Шта овде имамо...Лаванда, боквица... и нешто као храстова кора. Мало меда и масти. Моћан мелем. Не морам ни да питам — опет сте се тукли са џандарима.
— Ма, нее.. — мрмља Алгодар. Синкорад се кисело смешка.
— Што лепо не кажете да се били код видарке?
— Не секирај се за нас.— рече Синкорад.
— Не секирам се, само се бринем да ли ће да те боли док плешемо.
Позива Синкорада на плес. Девојка зове момка.
Синкорад прихвата. Узима јој руку као џентлмен из давних времена.
Плешу. Неспретно. Њихов први плес је заправо скакање. Такав ритам намеће бенд.
Он безнадежно лови ритам. Она већ зна да га неће ухватити.
Али у лету, у једном драгоценом тренутку, њихови погледи се срећу. У том тренутку били су суспендовани и време и простор.
И то није био контакт.
То је била — жежена муња.
Она изненада одступа. Каже:
— Слабо плешеш.
Одлази.
Он остаје. У ваздуху.
— Чекај, како се зов...?
Касно.
Са кикотом испод руке, Алгодар га чека. Синкорад изгледа као да се сва киша Пустаре спустила на њега.
По ко зна који пут, Весхопе даје знак брату да им се придруже.
Коначно, њих двојица прилазе.
Весхопе упознаје Алгодара и своју другарицу. Другарица не гледа. Не прича. Само седи. Пукне један балон од жваке.
Није љубав. Није страст. Али нешто је већ ту.
Секунда пре речи. Трептај између.
Весхопе извлачи брата:
— Морате да причате.
Другарица остаје. Седиште чека.
Тежак је то моменат у коме Алгодар све што је знао о љубави треба да провери у стварности. Не онаквој какву је замишљао са 87% шансе да успе, већ онаквој каква га је пронашла. Пронашла и чврсто обгрлила — без речи.
Касније — Синкорад се враћа. Више одсутан него ту. Као узгред погледао је у Алгодара са дозом резигнације. Пита:
— Како се зове она мала?
Алгодар, који све зна о девојкама из краја:
— Зар не знаш?... Руна.
Седе. Музика тиша. Клуб се празни. Светло бледи.
Алгодар гледа другарицу.
Зове се Лејна.
Није рекла ништа важно. Није морала.
Од тог тренутка — он и Лејна били су један метар изнад другарства.
Неће ићи брзо. Ни лако. Ни срећно.
Али ниједна добра ствар — не иде.
Те вечери — неког је нашла прва љубав.
А неко изгубио битку коју није ни планирао.
Тремор
Свакодневица је почела да мирише на рутину. Не ону што доноси спокој, него ону што кида везу с оним што си био, а не гради ништа ново.
Пиће више није било стил. Постало је правило. Свако вече. Свако јутро што се само наставља.
Флаше. Гутљаји без наздрављања.
Школу нико више не спомиње. Кад су дошли по сведочанства — ни осмеха, ни коментара. Наставници их гледали као болеснике за које већ знају прогнозу.
Постајали су гласнији. Суровији. Ближи Бзу и Чоми него било ком другом.
Корак моћан — а испод, понор без дна.
Улазили су у клубове који нису њихови. У зоне које су некад биле забрањене.
Радили ствари које су код других презирали.
И нико више није говорио да стану. Ледени фијук који опомиње више се није поновио.
Постали су они које нико не зауставља.
Навијачки врх их је знао. Не лично, али довољно. Ђуги-Лом. Воја-Ћелави. Језик. Сенке што круже.
Бз и Чома већ су у послу. Носе. Преносе. Слушају. За њих је то успон.
Алгодар се осмехује. Синкорад ћути. Прихваћени су. До једног момента.
Кесице. Једна по једна. Понуђене као редован корак.
Бз је тихо рекао:
— Ово је за школу.
Нису прихватили. Ни пркосно, ни јуначки. Само остатак морала што још није угинуо.
Руна. Синкорад је гледа кад мисли да нико не примећује. Не прилази јој. Она излази с другима. Није лака. Не трпи глупост.
Али кад угледа Синкорада — нешто на кратко застане. Не дозвољава загрљај. Камоли пољубац. Не пред њим.
Синкорад има друге. Фрајле што се саме нуде. Смеју се — превише. Миришу на туђе трагове.
Али кад види Руну — остале изгубе боју.
Алгодар више није био инцел. Лејна је попустила.
Уместо да се смири — нешто се ослободило.
Ишао је даље. На друге. Брзо. Самоуверено. Телесност као доказ — да вреди, да постоји.
Некад су му погледи клизили и до места где не смеју. Где је један осмех предугачак, а ћутање — превише личи на пристанак.
Једном је, мамуран и нервозан, бацио црвену свеску у канту. Промрмљао је: „Коме требају пијане глупости?” У ствари је знао да бежи од себе.
Остали су у Хорди која им више није значила ништа.
Качење за нешто веће — да не остану сами.
Ни идеологије. Ни шале. Само корак преко сваке границе, једне за другом.
А дубоко — нешто се ломило. Тихо. Као тремор у грудима кад се у сну окренеш, а не знаш ко си.
Е, пази сад
Четворица у сенци. Мрак им се лепи за одећу. Преко Чоме стигло где и када. Озбиљан посао. Спремни су.
Из сенке излази човек. Не представља се.
— Један у црвеној јакни. Десет сати. Веза му је код Ленца. Знате шта треба. Не питајте ништа.
Алгодар климне. Синкорад не трепће.
— Нећу да вас познајем после. Ни сад. Ако се одради — бићете виђени.
Нестаје. Корак му не додирује земљу.
Бз се преслишава:
— Јакна с црвеним тигром. Знаћемо.
Сви изгледају мирно. Само изнутра — већ је почело.
Алгодар тихо:
— Е, пази сад… ово више нису наше игре.
Одбаци цигарету, угаси је петом са више снаге него што је потребно.
Синкорад гледа у бетон. Ћути.
*
Десет и петнаест.
Улазе у клуб. Није важно који. Само да је мрачно. Да се не виде ни лица ни колена што дрхте.
Сви осећају исто. Нико не говори.
Сада разумеју Малог Никса. Његов сваки дан је био овакав. Његова ноћ — иста.
Пиће нема укус. После трећег — тела ипак попуштају. Страх је замењен нечим што личи на храброст, али није. Само отпорност на грозу.
Унутрашњи глас шапуће:
Немаш више шта да изгубиш.
Излазе. Улице пусте. Небо — глуво.
*
Лутају као да нешто још чекају. И — десило се.
Она. Сама. У преломљеној сенци зграда. Без имена. Поглед празан. Превише млада. Превише руменила, превише тесна сукњица — као да јој је неко рекао да тако треба.
Све је за њу, те вечери, било — погрешно.
Нико не каже: немој.
Само Бз, на трен, несвесно — корак уназад.
Алгодар, стакластих очију, гласом туђим из сопственог грла:
— Е, пази сад...
Нема речи. Нема команди.
Онда — више нису били људи.
Били су последица.
Неко је умро. Неко је остао. Сви — изгубљени.
Небо је и даље — ћутало.
*
Парком се чују само њихови кораци. И нешто што звучи као дах одложеног вриска.
Нема тријумфа. Иза њих — дах ноћи и спаљене коже.
Бз закопчава дугме. Ходају као да је све у реду.
Опет се смеју. Било чему. Само да се смеју.
Смех што сваки час може да се распукне у урлик.
Бз и Чома се гуркају. Гуркање прелази у рвање. Онда — дах, поглед. Варница. Усне се дотакну на трен.
Није страст. Ни откровење. Само вар. Случај. Прекасно за кочницу.
Обојица знају. Нешто је поклекло. Не може назад.
Гледају се. Бесно. И уплашено.
Разилазе се.
Чома и Бз — једна страна.
Синкорад и Алгодар — друга.
Никад се више не сретну.
Осим једном.
Прекид
Ноћ без гласова. Само мирис прошле кише и трулих олука.
Седе на уздигнутој платформи иза Трга. Испод — светла, пијанке, распад, тапкање ноћног пазара. Неко се смеје сувише гласно. Неко плаче, али нема коме.
Синкорад држи флашу. Готово празну. Нагиње се ка Алгодару.
— Сети се кад смо први пут ушли „Код...” — шта смо мислили да тражимо?
— Место да се изгубимо. Место које те ништа не пита.
— И нашли смо га?
— Не. Али нас је нашло нешто друго.
Тишина што потврђује.
— Кад би сутра све пукло… ко би преживео?
— Онај ко нема шта да изгуби.
— Значи… ми?
— Не знам, брате. Можда баш ми — најмање.
Флаша се котрља. Стаје.
Из даљине — прасак. Ни пуцњава. Ни сигнал. Само довољно да тело затрепери.
Синкорад устаје. Хода полако до ивице платформе. Гледа доле. Ништа се не види. Али све се разуме.
Алгодар му прилази. Не пита шта ради. Већ зна.
— Јеси икад пожелео да само…?
Синкорад застане. Дуго.
— Нисам. Али сам престао да желим да не.
Странице се не окрећу. Све стоји.
Магла се диже. Флаша — не враћа.
Сенка пролази. Неко их види. Не зауставља се. Не пита.
И то понекад буде најјачи сигнал.
Алгодар вади дугме из џепа. Није ствар. Ни симбол. Тек нешто што те подсећа да си још ту. Он не зна зашто га носи.
Синкорад га гледа.
— За крај?
— Не. За оно кад поново буде почело.
Ћуте. Седе. Лактови на коленима. Погледи низ ноћ.
Нема поруке. Нема рефрена. Нема музике.
.jpg)
.jpg)