ПЕСМА. КРВ. ПРАШИНА.
Песма
Свароже, роде светла,
ти што ударом ковача правиш зору —
сачувај нас од жеље за осветом,
али дај нам руку кад правда мора устати.
Дај да не заборавимо ко смо,
ни кад на нас падне прах и шут.
Дај да не занемимо,
ни када нема ни камена да нас чује.
Нек наша жртва не буде од беса,
већ од вере да нешто мора остати.
Перун чује гром, али ти, Свароже,
чуј топлину у нашим грудима.
Са свих страна — реке људи.
Највише млади, али не само они. Са њима корачају и родитељи, наставници, пензионери и они који никада нису демонстрирали. Чак и деца — нечије унуке, нечија браћа. Држана за руку. Једино потомство наде.
Шта их је покренуло? Чемер, смрт и јад.
Ко их је водио? Слобода и понос.
Развија се коло — не као весеље, већ као обред. Као заклетва.
Песма није дошла из људских грла, већ се расула из облака као златни жир.
Заставе се вијоре, транспаренти се дижу као зидови срца.
Улице — ходници отпора.
Из тунела — навијачи. Све момци нежењени. Хиљаде њих. Познатом стазом, али другом песмом у души. Бацили су шалове — нема клубова, нема „племена“.
Само — брат за брата.
Напред иде Синкорад. За њим Алгодар. И Јан, као стуб без сенке.
Та сила — више није марш. Био је талас што руши све што је до тада трпео.
И тад, из масе — једна фигура. Крхка. Чиста.
Руна, испречила се испред њих. И стали су.
Погледа Синкорада без дрхтаја. Очима што нису питале, већ говориле:
— Идем с тобом! — гласом који не тражи дозволу.
Синкорад јој пружи руку. Она га погледа:
— Шта је, шмекеру? — насмешена. — Ти би да се за ручице водимо?
Погледа га меко, па дода:
— Ту сам ја, одмах иза тебе — не бој се.
Тамо, са супротне стране, у магли — црни зид.
Прилазио је без звука, али свом тежином.
Назиру се војници Антитерористичког корпуса — црни оклопи, црне маске, црна борна кола. Свуда знак „АНКО“.
Испред њих — коњички одред. Огромни коњи, маскирани, с јахачима без лица.
Џип са генералом Т. Без шлема. Без прслука. Са старинским револвером о бедру. На грудима ордење блиста као подсмех, али у његовим очима — нема светла.
Фронт се формирао.
Све је стало.
Само је кобац ниско пролетео.
И онда се, из позадине демонстраната, појавила застава.
Бела. На њој шарени лептир — као из сна, немогућ, а стварнији од свега што је икада прелетело Пустару.
Барјак носе момци чистог лица. Испред њега маса се размиче.
Око њега — сабрани. Ћутљиви. Одлучни.
Девојке грле своје момке.
Момци стају испред њих.
Неко прошапта:
— Брате, не бој се.
Тек понеко побегне.
Тада се Синкорад и Руна пољубише. Једини пут у животу.
Љубили су се дуго — изван љубави, изван трајања.
Љубили су се као истина која први пут не мора да се крије.
А онда их земља врати себи.
Крв
Перуне, Громовниче, што мачем небо сечеш,
успали ватру у крви нашој, да не зебе.
Не одведи нас у таму без знака ни пута —
него подај снагу, као вепру под снегом,
као храсту што грми, а не савија се.
Ти исти, коме смо се молили на прагу овог пута —
сад нас чуј кад се свет стреса од крви.
Буди удар што не заборавља.
Буди мир после правде.
Ако преживимо, Велесу ћемо се поклонити.
Из мутног неба — хеликоптери, дронови, бруј што није лет већ претња.
Разглас урла:
— ГРАЂАНИ, ВАШ СКУП НИЈЕ ПРИЈАВЉЕН! РАЗИЂИТЕ СЕ!
— БОЖЕ ПОМОЗИ! — чује се из дубине.
Као мисао што изађе испред гласа. Шири се изнад свих. Између људи и неба.
— УПОТРЕБИЋЕМО БЕЗУСЛОВНУ СИЛУ!
— БОЖЕ ПОМОЗИ!
— БОЖЕ ПОМОЗИ!
— БОЖЕ ПОМОЗИ!
— ВРРРВОФ!
— БОЖЕ ПОМОЗИ!
— БАМ! БАМ! БАМ!
— Б... же... помо—
На масу крећу Анковци.
На лицу гас-маске, без очију, без имена. Кидишу на све што се померило. Крвнички. Са апсолутном мржњом у сваком ударцу. Пендрек и кундак као судбина — без жалости, без милости. Исконски корбач тираније.
Коњи с гас-маскама на њушкама. Без душе. Само механизми у служби звери. Пропињу се. Фркћу. Газе.
— Јој, мајко моја!
— Боже…
Људи падају, гуше се у прашини и болу.
Ломљава. Вриска. Сузавац. Молотовљеви коктели. Разбијени излози. Дечија патика на тротоару. Ђаци из Техничке у снопу метака. Виолинисткиња из гимназије погођена у образ. Професор, натопљен знојем и страхом.
Бз и Чома — бране један другог телима. Падају под кундацима.
Дим гута све. Очи кроз отров виде изобличену стварност. Мрље и сенке што се гуше једна преко друге. Ударци кратки, оштри, неумољиви. Жена пада, у руци јој дете што плаче без суза. Њихова плућа горе и гасе се у гушењу.
Војник покушава да дигне жену окрвављеног лица — погађа га бетон у леђа.
На барикади од преврнутих аутомобила — Киндава. Подигла руку као да држи целу улицу. Псовка јој звучи као наздравица. На тренутак делује да и сузавац пред њом одступа.
Мушкарци скачу, кораци слепи, без смисла. Један покушава да удахне дубље, и само гута ватру. Други пузи. Повраћа.
Војник опкољен — моли. Другог десет руку увлачи у хаустор.
— Сине, где си? — шапуће генерал. Нико га не чује.
Застава с лептиром и даље се вијори. Споро нестаје у гасу. У кошмару.
Млад човек се тресе. Руку ставља на груди, али оно што треба да дође — не долази. Грца крв. Звук у ушима је пукотина. Не чује се ништа осим топлог плућног даха што се ломи на граници свести. И девојка поред њега покушава да говори, али излази само кркљање гушења. Ноге јој се тресу, тело се савија од бола и немоћи.
Угњечени, дишу на силу, гутају прашину и страх. Људи у гомили су већ сенке у успореном покрету што трче да преживе оно што нема назив.
Свет се смањује на један трен, један удах — и онда на други. Још тежи.
И онда генерал види момка у црној тренерци, с марамом. Пробија линију. За њим двојица. Па тројица. Клин.
Иду синови праха.
Право на њега.
— Бојева муниција! — наређује генерал Т.
БАМ! БАМ! БАМ!
Клин се распада.
Из дима извлаче рањеног Синкорада. Генерал смркнуто гледа.
На другој страни повија се и његова линија. Затим пуца. Паника захвата редове Антитерористичког корпуса.
По асфалту одскачу пендреци. Тешки као кривица.
У страху скидају маске. Показују своја лица. Људска. Комшије, другови из разреда — оних које су немилосрдно пребијали. Људи их препознају, дозивају по имену. Нико се не одазива.
Алгодар, не види на једно око, од крви, од бола. У тренутку поверује да су успели. Не зато што су победили, већ зато што су, у тој гомили што је грцала, сви изгледали као делови исте стварности.
И онда:
— Покрет тенкова! — суво каже генерал Т.
Све се распада.
Демонстранти беже. Деца скидају поцепану заставу. Један деран, дванаестак година, је увија, гура у недра, бежи.
*
— Господине генерале, демонстрације су разбијене. Преко десет хиљада ухапшених. Тридесет мртвих. Преко сто рањених. Тројица наших…
— Завршили смо?
— Скоро. Још џепови отпора.
— Стадион спреман?
— Јесте.
— Наставите.
И онда шапат, једва чујан:
— Сине, где си…
Ено га! Виши од осталих. Са својим Регрутима. Држе линију да последњи могу да се повуку.
Ту, у магли што се стањивала у прашину, он више није био командант. Био је човек што дозива сина. Тихо. Молећиво. У том гласу није остало ништа од војске.
Метак га стиже. Из сенке. Не из масе. Из хладне намере.
Генерал пада. Није било крика. Ни крви. Само пад.
Ордење му блесне последњи пут.
Прашина
Велесе, чувару дубина и сенки,
погни гране над онима који падоше.
Не дај да се име изгуби, ни прах распе.
Сачувај траг у земљи, где истина дише тишином.
Негде далеко, на асфалту, дечак испљуне крв с последњим дахом.
И све је — готово.
Тенкови се гасе. Сирене утихну. Дронови одлећу. Завлада мук.
Асфалт је мокар, а није падала киша. Само дим што се утопио у маглу.
Комади папира лете, тражећи реч коју нико није стигао да напише.
Марама на бандери вијори се без гласа.
На тротоару — школска свеска. Није отворена. Прљава од крви. Не зна се чија. Не зна се да ли је ико читао.
Плочник — пун корака који више не припадају живима. Само сенке зидова.
Звук стакла што пуца под цокулом.
Црна кацига у ћошку. Заборав. Или симбол.
Бела марамица, у руци некога што се више не миче. Као да је желео да се преда, али касно.
У магли, даље, корак. Или се чини. Али нико не долази.
У џепу једног погинулог дечака нешто шушка.
Млади полицајац се сагиње. Вади папирић. Развија га пажљиво.
На њему — цртеж лептира. Шарен. Топао.
Стоји. Гледа.
— Остави. Није за нас — каже неко иза.
.jpg)
.jpg)