ЕПИЛОГ

 

„Где име не остане, ту се ни сенка не враћа.“

— запис са каменог стуба, непознатог порекла

 

I — ОНИ ШТО СУ ОСТАЛИ

 

Без дочека

 

Напољу — ништа. Нема заседе. Нема патрола. Ветар лаган, равнодушан. Улица којом су пролазили не изгледа победнички. Изгледа као место које их је заборавило. Где су очекивали метке — само згужвани папир и прљава амбалажа.

Први погледи изнад земље доносе више сумње него олакшања. Јан каже:

— Покрет. Не питајте. Не задржавај се.

И тако излазе.

Више нису очајници. Били су војска без противника. Или она што је схватила: најопаснији је онај који не долази.

Ждералко у свесци запише: „Ко преживи — нека не прича. Ко прича — није преживео.“

Испод, као да се чује нешто још тише — ни од кога, али ту:

„Све што је било — било је у тами. А све што ће бити — већ је прошло.“

 

У рушевини

Рушевина фабрике даје привремен мир. Док неки први пут поново удишу ваздух без шиштања змије, Синкорад не проналази повратак у смирење. Његово бдење више није телесно — већ мислима што се изобличују, отроване упорношћу да се остане жив.

Црни нагони му долазе у налетима — понекад као кратки изливи, понекад као дуга помрачења. Глас му се претвара у џелата:

— Ти си је гледао... она те се стидела! Хопе ти није опростила... мисли!

Алгодар стоји. Трпи. Не одговара. Само слуша. Не пушта пријатеља да се распадне у његовом присуству.

— Знам ја... Знам шта си са ујком разговарао — још пре... пре покрета...! Себи коловрат да те чува, мени нож да ме кушаш.

Јан покуша да интервенише, али Руна га зауставља покретом главе.

— Ово није напад — каже. — Ово је позив који нема више где да буде послат.

У ретким тренуцима мира, Синкорад поново личи на себе: пита где је Весхопе, тражи чашу воде, љубазно се захваљује. Али онда поново наиђе сенка — и све се руши.

Те вечери, Алгодар каже Јану:

— Он више не верује у стварност. Али верује у мене — довољно да ме оптужује. То значи да сам и даље ту, барем у његовој мапи кривице.

Јан му одговара:

— Или у мапи онога што не сме да изгуби. Јер се више не може изградити.

 

Последње ноћи

Једне ноћи, кад остали већ дремају по подовима рушевине, Алгодар остане крај Синкорада. Он је заспао малопре, тихо, након још једног наглог напада. Са капком што дрхти и руком која још увек стиска празан простор — као да држи нешто што је већ нестало.

Алгодар гледа у њега и, први пут у себи, признаје:

„Ово више није он. Али и даље га не могу предати тами.“

Седа поред њега и, да ико чује, почиње да прича:

— Ниси ми био пријатељ. Ни вођа. Био си ми шкрабаница коју нисам смео да препишем, а нисам ни заборавио.

Сећам се оног тавана. Мирис кожног кофера и прашине. Онај сат што откуцава кад му се прохте, па ни не знаш шта је време. Ту смо читали свет где су најлуђи — најхрабрији. Ту си причао о лептиру. О страху што има крила.

Твој лептир... гледао сам га. Видим га и сад. И нећу допустити да одлети без трага... Само желим да знаш — да ми ниси био вођа. Био си ми порекло.

Рекавши то, ставља руку на под, близу Синкорадове главе — не додирује, али бди.

И у том трену, Синкорад из снова шапуће нешто. Није јасно. Можда име. Можда клетва. Можда само дах.

Алгодар остаје.

Та ноћ можда није последња — али је последња у којој могу да разговарају као два човека, а не као две сени исте ватре.

 

Последњи дани

Прошло је тек неколико дана у фабрици без прозора, али време све више личи на отров који почиње да делује.

Опоравак Синкорада није уздизање, већ споро таласање између човека и сенке.

Почиње да се догађа оно чега се Алгодар највише прибојавао — Синкорад више није само рањени вођа, већ и потенцијална претња. Није насилан, али говори гласно, убеђено, с немиром у глави. Његове речи секу право у ткиво онога што је некада била близина:

— Знам ја! ...  чекао... Она те волела... одвео је ... на реку...

Алгодар остаје мирно, али прстима гужва руб јакне. Ћути. Остали чују, али се праве да не слушају. Знају: већ је ушао у свет који више не дели значење са њиховим.

Следећег дана:

— Твој ујак… Костов… шапат… све сте знали.

Метак мени… теби амулет… скривен, лисицо… лисицо...

Видео сам… све сам видео…

Јан покушава да га умири, али Синкорад га не препознаје. Не види лица — види симболе уместо људи.

Једне ноћи, Алгодар не може да спава, прилази Руни:

— Ја сам за њега издаја која хода. Али нећу да га напустим.

Она му одговара:

— Он те више не напада. Он те моли да га не заборавиш. Само што је заборав постао једини његов штит. И он га не испушта.

У том кошмару се више не може живети. Ускоро ће доћи моменат одлуке. Али за сада — сви трпе. Знају: у овом човеку који се распада остало је нешто што су сви заједно градили. И неће га се одрећи док и последњи трептај не замре.

 

Каменчићи

Руна је знала — крај се не приближава. Он већ дуже време стоји пред њима. Само је питање ко ће први подићи поглед.

Али није могла отићи без још једног покушаја да га дозове. Барем на трен.

Те вечери, кад се небо запалило црвеном прашином, а ветар донео мирис старих уља — пришла му је.

Синкорад је седео сам, окренут леђима, гомилајући ситне каменчиће као да нешто гради. Није знао да је ту. Или је знао, али је одбијао да је препозна.

Села је поред њега — на растојању довољно малом да би га болело, али довољно великом да му остави бег. Из пазуха је извадила комадић тканине — његову стару мараму, коју је једном заменила својом кад му је крварило чело. Пружила му је, без речи.

Он ју је погледао искоса — очи мутне, као да гледа уназад кроз време у којем више нико није остао жив. Ништа није рекао. Али примио је.

Тада му је шапнула:

— Весхопе ми је рекла — не бој се кад почне да заборавља. Бој се кад више не буде хтео да памти.

Синкорад је оборио поглед. Каменчићи му се просуше из шака. Изгледао је као дечак који се не сећа шта је хтео да направи.

Руна је устала и — додирнула га. Лагано, два прста на његово раме. Он није реаговао. Није ни требало. Јер у том кратком тренутку, нешто у њему задрхтало је. Ни искупљење. Ни опроштај. Само сенка нечега што је некад било светло.

Кад је отишла, он је још увек држао мараму. И погледао ка небу. Као човек који први пут види звезду.

И тишина се у том тренутку зауставила.

Алгодар је већ кренуо — нож у појасу, корак тежак као одлука. Јан у позадини — напет, свестан да овај чин више неће имати повратка. Руна, у сенци, с марамом у шаци — знала је: више неће бити речи које ће светлети као пре.

А онда — глас. Слаб, храпав, као да кроз грло пролази ветар, не реч. Али довољан:

— Боље бити цео живот милијунаш... него један дан...

Застао је.

Алгодар. Јан. Чак и мрак се устручавао.

Синкорадове очи, мутне месецима, на трен су се разгрнуле као облаци над врхом. Није то био позив на милост. Ни извињење. Била је то заједничка реч, лозинка из доба кад се другарство носило као сјајни штит.

Алгодар је само погнуо главу. И рекао:

— …сиромах.

У трену — двоје људи, раздвојених болом и страхом, поново су постали деца у шапутању. Она која су једном знала шта значи веровати пре него што су знала шта значи сумњати.

Синкорад није више говорио. Није било потребе.

 

Тамо где је ћутање светло

Прашина се још слегала, али она није гледала у тело. Ни у Алгодара. Ни у оне што су стајали, сапети између олакшања и ужаса. Њен поглед био је уперен унутра — у себе, у њега, у оно што није могла спречити.

Са рамена јој је сишао ремен калашњикова. Није га испустила — али више није носио тежину борбе. Са усана јој се није чула реч. Образи су већ били влажни.

Није је скрхао чин. Скрхала ју је чињеница да су се речи Синкорада, некад најживље, последње претвориле у оптужбу. И да је Алгодар, с ножем у руци и љубављу у очима, убио није човека — већ оно што је човек морао постати.

Пришла је тихо, као неко ко не долази ближе телу, већ ближе спознаји. Спустила је мараму поред њега. Ону коју је чувала као замену за све што нису били.

Следећег дана, није била у колони. Ни у рушевини. Није узела ништа. Само је нестала.

Неко је касније рекао да је виђена у делу Пустаре где ветар никад не мења смер. Други су тврдили да живи крај старе иконе Четворга Вепра и да чита без гласа. Нико није могао да потврди.

Једино се Киндава усудила да каже:

— Она је отишла да не дозволи да се нешто заборави. А није понела ништа — јер све што треба понети било је у њој.

И сви су знали: тиховање је било њен избор. — Ћутање је једино светилиште истине.

 

Мајка

Стоји на прагу куће коју је градио неко ко се никада није вратио са градилишта. У мраку — не пали светло. Светло је некад било позив. Сада је бесмислено.

Чува сваку ствар нетакнуту. Не као реликвије, већ као тачке прекинутог разговора. Ташну Весхопе, са сломљеним рајсфершлусом. Писмо Алгодара, спојено крвљу и речима. Слику Синкорада —када је имао четири године и правио се да не чује музику јер га је било стид да игра.

Све је у кући као од пре — али више ништа у свету није као тада.

Излази само предвече. Погледа ка Пустари. Она не тражи ништа. Зна да нема ко да дође. Али стоји — као граничар света који више не постоји, али се не предаје да постане заборав.

Када једна млада жена из села  дође по савет, сва у влажним рукавима у уморној нади, јер јој дете има грозницу, Мајка јој даје чај и неколико речи.

— Кад грозница прође, загрли га тако да запамти твој мирис. То једино не могу да му узму.

А кад затвори врата — седне. Не плаче. Није остало више ни за сузе. Али лице јој нема ожиљака од бола — већ слојеве камена који је годинама тиха љубав претварала у бедем.

Она је Мајка.

Нема записа који то носи. Ни гробља. Ни споменика. Једном, кад истина почне да се руши под туђим пером, неко ће рећи:

„Постојала је једна жена која није отишла. Није викнула. Није клекнула. Она је знала све — и није рекла ништа.“

И то ће остати.

 

Онај, што је постао траг

Ждералко није могао ништа да нацрта. Ни да напише. Могао је једино оно што је увек чинио — да неприметно нестане незнано куд.

Вратио се у Лагум. Морао је. Остало је нешто међу њима — недоречено.

Стоји испред иконе Четворга Вепра. Не клечи. Не шапуће. Само гледа у оно лице што није лице.

Извади свеску, али не отвара. Држи је као нешто чему више не верујеш, али што ти је једино остало.

„Покушао сам да нацртам свет. Ни папир, ни оловка — нису хтели. Све се растворило. А боја — остала је у мени.

Нисам од оних што знају да говоре. Мени се и истина дешавала кад не гледам.

Ако си стварна — нека буде довољно што сам дошао. Ако ниси — онда нека овај долазак буде мој траг.“

Ћутећи, свеску спусти на под. Где су му били прсти — остао је траг.

„Ово није исповест. Ово је запис мастила што више не зна куда. Ако га неко једном нађе — нека зна: нисам знао шта радим. Али нисам стао.“

Иза њега — љуто шиштање увређене змије. Ждералко не реагује.

Није се више бранио бојом. Није се бранио уопште. Остао је само као присуство — траг који ни змија не може да избрише.

 

II — ОНИ ШТО СУ СЕНКЕ

 

Равијум

Рудник Равијума није поново отворен. Није ни званично затворен. У списима стоји само: „Погон С“.

Табла с логом Ravium Technologies — зарђала, метал као да се каје. Ограда развучена, жице дрхте у земљи.

По дворишту — шлемови, маске, поломљени алати, све остављено као у бегу. На зиду кредом:

„Овде се силазило. Сада се остаје.“

Онај који је то написао — није се вратио. Као ни стотине, можда хиљаде других.

 

Последњи потез

Пензионисани инспектор Костов у свом стану — сигуран од света. Ни уредан, ни неуредан. Само затворен.

Соба задимљена: табакера, упаљач, празна флаша. Пепељара препуна — као да се не празни годинама.

У средини — шаховска табла. Фигуре су већ дуго на истим пољима.

Играо је двадесет четврту партију. Сам против себе. Партија без публике, без сведока.

Погледа кроз прозор. Деца на превеликом мотору, витлају заставом пред лицем незаинтересоване жандармерије.

Мрмља, готово исто као некад Војхолу:

— Ех, деца… никад неће научити.

Враћа се табли. Дирну фигуру краља. Задржи је, као да тражи излаз који не постоји. А онда је лагано обори. На црно поље.

Није било противника. Ни потеза који би могао променити исход.

Партија је завршена.

Он остаје да седи, сенка што се није распршила.

 

Богомоља последњих сведока

У бифеу „Код...“ — Алгодар, сам за столом. Нешто га је довукло на место првог пијанства.

Пиће пред њим. Мачка у углу. Два пијанца, заостала у младости, с марамама гусарски везаним око главе, причају о музици чијих се тактова више не сећају. Морнар у похабаној униформи каже да је на одсуству и чека нову руту „Крузера“. Млада проститутка, са најлонкама из којих је побегла нит — процењује новог госта.

Конобарица — иста. Само смањена. Не труди се више да буде љубазна. Брише чаше које се не суше.

— Сад више не знам ко је гост, а ко онај што никад није отишао.

Телевизор шушти: „Хлеба има. Паника није оправдана.“

Телевизор више не говори о Равијуму.

Он пије. Зна: и кад укус пића затрне — остаје обавеза да се и даље осећа.

Устаје. Не плаћа — нико више то не ради.

Напољу га дочека вечерњи хладан ваздух. Небо боје старе новине. Светло се утопило у барици и замрло.

Пожелео је да види пингвине.

Пустом улицом старац се лагано приближавао. Лице му се није видело. Капа од јарике. Поглед — као да није имао очи, већ нешто дубље.

Прошао је крај Алгодара без журбе. А онда застаде.

— Спори ти кораци — слушаш ли земљу шта збори?

Алгодар га погледа. Старчев глас му од некуд познат.

— Можда је касно за нова слушања.

— Касно је само за оне што верују да су све већ чули.

Затим додаде, тихо, као да не говори човеку већ земљи:

—  Памћење не умире.

Алгодар је остао непомичан. Човек је већ одмакао. Није се осврнуо.

У даљини — ништа. Само лампа што трепне. И Алгодар, који не зна да ли да крене — или да чека.

 

Храст који је одбио да муре

Покушали су да посеку храст.

Храст је одбио да падне — упркос моторним тестерама, опругама, повицима и проклетствима.

Дрвосече су на крају сели у његов хлад. Развили новинску хартију, поделили хлеб, мекану сланину и млаку јабуковачу. Појели. Запалили по једну. Онда отишли.

Храст је остао.

Не због пркоса.

Него зато што је носио Запис.

И чувао златни жир за Сина Перуновог.

А под њим — тишина која више не припада никоме.

 

У лавиринту

Пет година лутали су Пустаром — не тражећи излаз, већ доказ да се неко још сећа пута.
Улице: пуне стакла, лишћа и подераних паковања обећања. Ниједна служба више не долази. Није забрана — већ заборав.

АНКО војници — некад сила, сада пијани, седе у кафанама.
У продавницама поново има хлеба. Радио иза пулта:
— Залихе су стабилне. Паника није оправдана.

На билборду непознат лик:
— Јачи сам и од њега и од њих.

На клупи — цртеж лептира. Испод:
— Нисам полетео, али сам покушао.

С трга допире ударање палице. Не прати га добош, ни поворка — само човек што вуче дрво по плочнику, ритам који нико није тражио.

Код канала зид је исписан:
— Истина рђа. Али не нестаје.

А онда — сунце. Не као нада, већ као болест.
Небо изнад Пустаре је спржено. Хоризонт — као рана што не зараста.

 

 

III – ОНИ КОЈИ ДОЛАЗЕ

 

Код камена

На кршевитој стрмини, испод старог дуба, гробље није личило на место туге, већ на мапу подземних гласова који се чују без речи.

Камен, назирао се кроз маховину — без имена, без украса, без речи — био је онај који су неки звали гробом генерала Т.

Јан је стајао пред њим. Лада је била уз њега, држећи немирно дете које је, изненада, заћутало. Мала рука додирнула је камен, и у том додиру лице детета добило је мекоћу која није долазила ни од крви, ни од сећања, већ нечег између.

Јан је говорио тихо. Не као опроштај. Не као молитву.

— Нисам дошао због дуга. Ни због части. Дођох јер сам први пут у животу слободан да не носим твој терет као свој…

Не оправдавам, не браним, не славим. Само признајем — у теби је било нешто што није била команда.

Једног дана твој унук Кродар ће питати ко си био. Нећу рећи ‘генерал’. Рећи ћу — онај што је једном, пред крај, изговорио једну реч коју човек може да понесе у борбу, а да при томе не изгуби душу.

 

Све што је остало на длановима

Година 7633. Таван. У оронулој кући на ободу Пустаре.

Дечак се пење. Други басамак — шкрипи. Прескаче га, као по неком наслеђеном инстинкту.

У углу — шкриња. Лутка без лица. Сат који више нико не навија. Свеске — крхке, повезане жицом.

На корицама: „АЛАН ФОРД“. Али изнутра — нешто друго.

„…ако заборавиш — онда ћеш и ти једног дана опрати руке, а нећеш знати шта ти је остало у длановима.“

Он не чита наглас. Али лице му се мења. Као да први пут чује нешто истинито.

Затвара свеску. Узима је. Не да је сакрије. Не да је покаже. Да је носи.

 

И тада...

На тргу — два дечака и један барјак, на мотоциклу што пролази као варница.

Застава с лептиром — избледела, али још отворених крила.

Два господина посматрају из баште ресторана. Бз се окреће ка Чомију:

— Ипак ми нисмо последња генерација револуционара.

А лептир на застави — није трептао. Али је још био ту.

 

Кобац

Изнад свега — узлеће Кобац.

У канџама му је плен.

Пење се високо, у кругу што се лагано затвара — као капак ока које је последњи пут видело.

Изнад Алгодара. Изнад Пустаре. Изнад оних који више не подижу главу.

И оно што понесе — више не припада свету, него ономе што у свету није могло бити речено.

 

-КРАЈ-

 

 

Писмо намернику
(нађено уз последњу свеску „Пустаре“)

Ако си стигао довде, вероватно си већ прошао кроз маглу Пустаре.
Не тражи у њој причу која ће ти нешто доказати. Ни мени није.

Све што се овде збива — јесте покушај да се не заборави.
Свет је можда исти, само су имена другачија.
Али понегде још стоји дрво које памти.
И под њим, увек неко стоји — још жив, још непомирен.

Ова књига није позив на буну. Ни на мир.
Само на то да не пустиш да ти душу избришу као креду са црне табле.

Јер ко пристане на заборав — већ је изгубљен.

Ако си и ти један од оних што још гледају изнутра,
препознаћемо се — и без речи.

Ђорђе Ивковић