„Ако ниси Бог, буди сведок.
Ако ниси сведок, буди сенка.
Ако ниси сенка — не буди ништа.
Али немој да дозволиш
да ово буде као да није било.“
— Молитва кад више нема коме другом
Изнад праха
Још увек има ока над Пустаром. Али није људско. Кобац кружи високо, изнад сивила, тамо где ни ветар више нема вољу да звижди.
Под њим се пружа Пустара — земља полужива, полумртва.
Вид му пробија маглу као оштрица: види како се ветар заглавио у гранчицама спаљеног дрвећа, сунце више не зна за злато.
Град је изобличено зрно под његовим канџама. Дим се увија над спаљеним аутомобилом, споро и ускомешано. Преврнути аутобус — као да је сам покушао да побегне, па се саплео.
Ролетне спуштене. Школе празне, цвеће у учионицама увело и нема ко да га гледа.
Болнице — препуне. Људи се ту још крећу, али не ходају — вуче их потреба, не воља.
Код стадиона, претвореног у затвор — завијају сирене, камиони долазе у интервалима, избацују похапшене, неке и полумртве. Стражари, већ уморни од батињања, рутински убацују заробљене у огромну бетонску рупу.
Ван града — рудник. Још се жари. Око њега, обод Пустаре спржен као језик проклетог пророка.
Над тим зонама облаци до земље — боје катрана и гноја. Ни кобац не сме да зарони у те слојеве затрованог смога.
Тишина није мир. Тек предах пустошења.
А испод свега, испод коре Пустаре — још има живота.
Испод
Овамо ни поглед копца не продире.
Ваздух стајао, скупљен у капи зноја и трулежи.
Степенице не воде надоле — већ уназад. У прошлост.
Мрачан.
У срцу тог мрака — збијено, згрчено, педесет и пет тела.
Утучени, изгребани, неки у крпама које више личе на остатке заставе него на завоје.
Рањених је више него што смеју да изговоре.
Синкорад лежи. Тело му се бори давним рефлексом опстанка. Без свести је.
Руна поред њега, и сама рањена — бледа у лицу, руке тешке, али поглед будан.
Она не спава.
Овде није топло купатило, већ лимб на рубу заборава.
Алгодар се држи на ногама, али корак му је без чврстине.
Његов глас се гуши у разочарању што као мемла капље са сваког лука.
Јан стиже последњи. Хладан, организован, већ раздваја по групама: ко уме да се креће тихо, ко има искуства с оружјем, ко бар зна да премотава завој без вриштања рањеника.
Зидови мокри. Живи, али слепи.
Са њих капље оно што није вода. А нису ни сузе.
Кроз зидове чује се шиштање. Можда цев, можда змија, можда нешто што још горе.
Пацови пролазе не кријући се. Чак ни они више не верују у људску надмоћ.
Слепи мишеви висе на своду. Ретко излете, носећи додир који је и страх и позив, сплетени у коси девојке која не сања сама.
Бунар — бескрајно дубок, као да није ископан, већ је гротло које се само отворило. Око њега, уским пролазима, вијугају шанчеви пуни воде. Стари, али још живи. Ако би све нестало, Лагум би још дуго могао да живи сам.
Ипак, све мирише на исконски крај.
Међу бегунцима већ почињу да се јављају пукотине сумње.
„Готово је...“ „Нема више покрета...“ „Можда боље да се предамо...“
Није то до кукавичлука, већ умор од верања по превисоком зиду.
Они који су јуче заједно јуришали — сада се гледају као непријатељи који не знају тачно зашто су везе међу њима покидане.
Неко пребројава залихе.
Неко ћути, не пребројава ништа — само гледа у зид. Можда је већ отишао, а тело је остало.
Реч „ред“ у Алгодаровим устима звучи мртво.
Нема више пуне вере — има само дужности.
У овом часу још нема крви... Али се буди осећај да она долази — као киша што неће пасти, већ роси из ваздуха.
Аскалон
Нико није ни приметио кад је отишао. На месту где је седео остала је мрља угља — траг мисли коју није имао коме да објасни. Понео је врећу у којој није било ничега што би вредело продавати. Само папири, истрошени фломастери и пресавијено писмо са жигом што личи на последње „издржи“ неког кога више нема.
Оставио је цедуљу Алгодару: „Једном ми је спасао живот. Ако не дође, не питам више ништа.“ Потпис: Ж.
Кретао се као вода у пукотини — тихо, неизбежно. Прошао је кроз опустошени пијац, заобишао запуштене блокове. На једној капији оставио је цртеж — само три линије: човек, рука, скалпел. Порука ономе ко разуме чак и оно што не сме да се напише.
Хирург — човек кога неки зову Аскалон, јер му је лице састављено ожиљцима, а живот одбија да се затвори.
Неки кажу да је био војни хирург. Други — да је већ тада био нешто друго.
Прича се шапатом, кад се ноћ довољно згусне: „Добио је наређење да скалпелом склопи човека.“ „Не да лечи — већ да премешта делове тела као инжењер.“ „Тада је напустио службу. А пре него што је заиста отишао — показао шта значи знати анатомију претпостављених.“
Нико не зна да ли је то истина. Није битно. Лагум му не тражи оправдање. Аскалон је препознао Ждералков цртеж. Видео је како из њега расту линије: тајни путокази. Прсти му нису додирнули папир, али змија на подлактици затреперила. Није се видела. Само лагано издизање коже.
То је знак који треба пратити.
До Лагума је стигао увијен у фелеричне бинтове. Носио је сандук. Унутра — инструменти. Стари, али чисти. И за рану. И за раздвајање оног што још може — од оног што не сме више.
Уместо поздрава, он каже:
„Светло није услов. Само сметња кад желиш да не видиш све што си радио”.
Кад Руна примети змију на његовој руци, он само прошапће: „Она памти пре мене. И после”.
Ждералко се вратио с њим и ништа није рекао. Одломио је комад угља и почео да црта по зиду изнад Синкорадовог лежаја.
Цртање није бег. То је припрема за исход — какав год да буде.
Аскалон није дуго посматрао Синкорада. Није оклевао. Радио је тихо, прецизно. То је човек који више верује сломљеној кости него људској речи.
Руке — прошле су много, али стабилне. Покрети кратки, прецизни. Светлост — слабашна, али довољна.
Једино што је рекао било је: „Ако ме не прекине метак или сећање — можда ћу га вратити.“ Изговорено без убеђења, али с довољно искуства да му се верује више него онима који обећавају.
*
Подземље је у том часу дисало другим ритмом. Синкорад се није померао, али око њега, као у кругу прастаре обредне сцене, сви су гледали — не у рану, већ у значење.
Руна је ћутке седела уз њега, с погледом у којем није било ни страха ни наде. Капи зноја на њеном челу. Упорност која није имала где да се испољи. Своју стару мараму, искрзану, влажну, ставила је под Синкорадову руку. Можда неће спречити крварење, али можда заустави распадање. Ждералко, ћутећи, пружио јој је комадић угља као што се некоме даје кључ. Његов поглед је остао у зиду, али гест је био довољан.
Она је ноктом повлачила линије, више као шапат него као писање. Када је завршила, оставила је мараму ту, где припада. Без речи, без обреда.
Лежи као дете без снова,
а ваздух око њега звони далеком грмљавином.
Када му додирнем слепоочницу,
осећам да слушам земљу — не због корака,
већ због онога што чува у себи.
Можда ће се пробудити
и неће ме више знати.
Али ако бар останем у оном углу
његове сумаглице,
где је некад био смех,
можда нећу бити заборављена.
Ако преживимо,
нека зна да сам веровала и кад сам
почела да заборављам свој глас.
Ако не преживимо,
онда нека ова марама остане
уз њега.
— Р.
*
Алгодар је стајао неколико корака даље, зурећи у шаке. Још увек су биле мокре — од сопственог зноја и нечег туђег. Није био сигуран да ли води своје људе или само прати распад. Са стране, Ждералко је већ цртао нову слику. Вепра — али овај је имао четири рога и очи као звезде.
Јан није реаговао. Не покретом. Не трептајем. Стајао као камен, уз девојчицу коју је довео.
Око њих, остали су седели и чекали. Престали су да верују у лекаре, али нису имали ништа друго. Неки су се молили, неки ћутали. Човек са полуотргнутим рукавом сакоа је нешто записивао — можда из поштовања према судбини или је хтео само да остави траг, да би свет знао да је неко био ту.
Синкорад је зајечао у несвести. Тело му је задрхтало, као да му сан убризгава речи што не могу да се изговоре. У том тренутку, Лагум је ућутао — сам простор му је дао дозволу да настави.
Аскалон није подигао поглед, само је кратко рекао, пре него што је тихо нестао:
— Жив ће остати. Али не тражите у њему истог човека.
Никаква драматика. Само реченица после које све остаје исто — али се поглед мења. Сви су одједном чули оно што нису знали да морају да чују.
На излазу, док сенка још није прогутала свод, Аскалон је споријим покретом додирнуо Ждералкову надлактицу. Ништа није рекао. Али додир није захвалност. Није ни због дуга. Више као потврда нечег што никада неће бити речено. Знак ономе који уме да живи са недовршеним истинама.
Онда је нестао. Ни корак, ни дах нису се чули. Само нешто у Ждералковом држању постало је тише.
*
Док Руна повлачи последње трагове по марами, нешто у њој затрепери — мисао, можда сећање. Није то наговештај, већ бура осећаја који се јављају као живо присуство: Синкорад, оног дана кад је певала „Весни“. Била је код њега, у кући што мирише на камен и пепео, а он није говорио — само је слушао. Њен глас није био јак, али је носио нешто што је одзвањало у њему на начин који није умео да опише.
Тада, кад је заћутала, он је рекао: „Добро је што си певала. Песма је једини говор што ништа не мора да објашњава.“ То јој је остало, као жар који не гасне.
Сада, док марама стоји под његовом руком, не зна да ли ће је икад погледати поново. Али зна — ако се не сети ње, можда ће глас те песме ипак остати у њему, чак и ако не зна одакле је дошао.
Зидови што памте
Алгодар стоји пред зидом. Графити су свежи. Боја још мирише. Али речи — као да су старе годинама.
„Перун је бар имао муње. Наши само обећања.“
„Свет је горе. А ми патимо доле.“
„Нема више парола. Само ожиљци.“
Испод, неко је дописао: „Не тражи излаз. Тражи смисао.“
Алгодар прелази прстима преко влажних слова. У грудима му се скупља горчина:
„Мисле да сам Перун. Да сам обећао нешто. А ја… ја сам само остао. Само памтим. И зато ме мрзе. Као да сам дужан онима што још ходају, а можда највише онима што више не могу да пишу. Весхопе. Она девојчица с траком. Синкорад, док је још имао глас… А шта ако сам изневерио и њих?“
Сенке се помере. Троје пролази поред њега у тескоби пролаза — Рух и двоје других. Његова рука пребачена преко девојчиног рамена, као у полузагрљају. Други момак корача уз њих. Њихов смех звучи сувише гласно за мрак.
Рух рече заједљиво, показујући главом ка натпису:
— „Не тражи излаз, тражи смисао“… Ха! Ја кажем: прво нађи излаз, па онда смисао.
Девојка се насмеје, други момак дода кроз шапат који намерно одзвања:
— Бар Перун је имао муње. Наши имају само зидове.
Смеју се још јаче и одлазе даље низ тунел.
Алгодар остаје сам пред натписима. Поглед му се искриви као од убода. На тренутак, као да је сам зид проговорио против њега.
Потера
Ништа се не чује, па онда све одједном.
Бесни одјек гвожђа — као да се земља трза, пуца у зглобовима невидљивог окова.
Јан, чим осети звук, поглед му севну, а глас му оштар.
„Полиција!“
Није паника — већ утиснута команда.
Алгодар гласно, без вике:
— У скровиште. Одмах. Доле — Пети спрат.
И све се покреће — педесет и пет тела у покрету тишине.
Нико не пита где је Синкорад — већ знају.
Носе га на комаду вратница, Руна корача уз њега, као нераздвојни део његове сенке.
Пети спрат који је Мали Никс једном показао више није био простор — био је збијена маса тела.
Влажно, загушљиво, низак свод. Окамењене громаде земље. Само један улаз, неприметан, сигуран.
Док улазе, Јан броји у себи. Не да ли су сви ушли — него колико пута је овај зид већ чуо њихов страх.
Бројањем покушава да врати контролу тамо где је више нема.
Бат чизама одзвања изнад. Милиција пева у покрету, без музике, храпаво и монотоно.
Пас лаје, али не у правцу улаза. Или су му чула ослабила, или је већ полудео у тој дубини.
Унутра, Руна прекрива Синкорада својом марамом.
Ждералко, стиснут у углу, угљеном оставља трагове јер одавде нема бега.
Нико не прича. И звук сопственог дисања сад може бити издаја.
Кад најзад кораци престану и све утихне, нико се не опушта.
Јан први проговори, али не гласно:
— Ово није последње скривање. Само смо били бржи овог пута.
*
Те ноћи, Алгодар сања.
Сања стварање новог симбола — не барјак, већ камен.
У њему — исписано: „Глас који преживи мора ћутати дужности оних који нису.“
Будан, не зна зашто га то прогони. Али зна: он не тражи више победу. Он тражи смисао.
*
Јан седи смркнут. Разабира тихи жамор између таласа тишине. Чује кад неко изговори реченицу која није крај — већ намера, можда зломисао.
— „Све је личило на план. А није било ничега… Само нас је вукао својом строгом фацом…“
— „Јан? Он ће само гледати шта да одбрани, и кад више нема шта.“
— „Можда је време да не чекамо више туђе одлуке.“
Јан чује и имена. Не везана за одговорност — већ за разлаз.
Једно име — „Руна“ — изговорено као питање. Са призвуком реза.
Он зна глас. Али не и лице. Први пут.
У њему нешто пуца. Он, који је познавао структуру сваког угла, сада не препознаје извор гласа. То значи само једно: људи више не стоје у линији коју је замислио.
*
У другом делу просторије која све више постаје душегупка, Руна чује како Синкорад први пут нешто изусти.
Тихо. Неразговетно.
— „Где… где је она што ми је рекла да…“
Њено лице губи чврстину. Остаје само празна спокојност: мирноћа онога ко зна да је постао део нечега неповратног.
У тренутку кад Јан подигне поглед преко гомиле тела, ухвати Рунину силуету.
Не јавља се. Не климне. Зна:
„Глас који преживи мора ћутати дужности оних који нису.“
Кад се ноћ спусти над Лагум
У Лагуму ноћ не почиње — она се само наслути.
Смена стражара је механички ритуал који нико не доводи у питање.
Јан га држи тачно по сатници, у узалудном напору да редом у мраку заустави труљење мисли.
Не спава се. Кошмари постоје, али сна нема. Оног правог, исцељујућег.
Људи се окрећу на својим местима, покушавајући да се одморе од себе.
Тамо где су, у уским зидовима положена тела, ваздух стоји, не мирише, не струји — гуши.
Попут нежељеног госта.
И у тој тишини — оркестар Лагума:
— Јечање у полусну, кратко и исечено. Одјек сна који пуца пре него што се заврши.
— Шкрипа зуба, као да глође саму тишину.
— Тихи јаук девојчице која губи невиност.
— Шиштање у даљини. Змија? Цев? Или само земља што слуша.
— Одјек дозивања давно уснулих војника.
У мраку Лагума, Синкорадова рука додирне хладни део пода.
Невољно, не свесно.
Руна седи крај њега. Он бунца у ритму дисања, док му усне подрхтавају.
— Доћи ће... ако је не поштујемо... доћи ће... доћи ће...
Руна не пита ко. Не треба јој одговор. Зна.
И онда, тиши од свега — плач.
Дечак, петнаестак година, чврсто држи комад деке и покушава да дише нечујно.
Али сузе не питају за дозволу.
Јан, у пролазу, застане. Не прилази. Само се задржи корак дуже него што би требало, па настави.
Није хладноћа оно што продире — то је умор без јутра на видику.
Један човек на другом крају — можда наставник, можда нико — прошапуће:
— И ово је живот. Али за кога?
Криза свести
Дани се сливају један у други као капи са свода Лагума — без почетка, без краја, без ритма, само као доказ да време није стало, него се покварило.
Свађе се дешавају шапатом. Гласно се више нико не усуђује. Није страх од звука, већ од погледа — јер погледи у овом мраку постају оштрији од речи.
Глад више није вапај, већ навика. Стомаци шуште у тами као да и сами хоће да се сакрију. Курири доносе све мање — залогај хлеба, трач, вести о пожарима, хапшењима, логорима. Нико више не зна ко је „непријатељ“.
У средишту свега — Синкорад. Његово тело постаје руина, његов глас — фрагменти старих записа које нико не памти целе:
— „Кад се рука диже, срце се повуче…“
— „Запис је јачи кад га неко у себи носи, него кад је урезан…“
Руна му одговара шапатом који личи на језик давно изгубљен — делом молитва, делом прича. Нико је не разуме, али се сви ућуткују кад проговори.
Тишина се протеже, па пуца.
Из гомиле сенки јави се глас, оштрији од других:
— Лепо је слушати старе речи. Али ја вам кажем: систем не спава. Ја сам га правио. Знам како дише.
Погледи се окрећу ка Руху. Нико га до тада није чуо да говори тако. Двојица, што су увек уз њега, стоје ближе него иначе.
— Ви мислите да је Лагум уточиште. Ја кажем: он је њихова замка. Све цеви, сви пролази, све камере — то је мрежа. И они нас у њој држе. Ако останемо, неће нас пронаћи. Само ће нас заборавити. А то је исто што и смрт.
Неколико њих се помери. Тихи жамор. Јан се укочи, а Алгодар спусти поглед.
Рух наставља, полако, као да диктира:
— Време је да ми тражимо излаз. Не смисао. Излаз.
И тада први пут у Лагуму настаје тишина која није заједништво, већ цепање.
За плућа, не за хартију
После свађе око хране, Лагум је пао у још тежу тишину. Нико није смео да настави, али нико није могао ни да спава. Алгодар је кружио као звер по сопственој мисли, све док није приметио у углу пригушено светлуцање — Ждералко, нагнут над папиром, није писао. Нешто је петљао у свом џепу.
— Опет нешто бележиш? — упита га Алгодар.
— Пишем, да… — намигну Ждералко — али ово је за плућа, не за хартију.
Извукао је увијену цигарету, дебљу него што треба, и запалио. Мирис се разлио полако, као да тражи где да се сакрије. Није био сасвим непознат — нешто између сушене камилице и пелина, са трачком нечега што је Алгодару враћало слику: баба над лонцем у кухињи, говори „за главобољу, али не превише“.
Алгодар се тргну, као да је мирис додирнуо нешто што није хтео да памти.
— Шта је сад то?
— Мало биља. Од једног чиче што тврди да је некад брао расковник за саму Мокош.
— А ти му верујеш?
Ждералко пусти дим и озбиљно одговори:
— Не. Али ми се свиђа прича.
Приметио је да га Алгодар гледа као на искушење. Пружио му цигарету, без речи.
Алгодар је уздахнуо:
— Само мало. Да видим шта прича.
Узео је, повукао једном, кратко. Укус је био горак, али не непријатан. Као нешто што не тражи да ти се свиди, већ да га запамтиш. Задржао је дим, па га пустио кроз нос. Погледао је цигарету, па повукао још једном.
— Није лоше — рече. — Али баба би рекла да је то за заборав, не за главобољу.
Ждералко се насмеја:
— Па шта ако је и једно и друго?
Седели су заједно, дим између њих правио је облачић који се развлачио уз свод.
— Знаш, — поче Ждералко, — није ствар у томе да издржиш као камен. Кaмен стоји, стоји, па га једног дана поломе. Боље је бити као овај дим. Расплине се, али уђе свуда. И остане, ма колико га јурили.
Алгодар га погледа испод ока:
— Лако је теби да филозофираш уз овај твој дим.
— Није филозофија, него подсетник. Ако се сломиш, нећеш се ни чути. Ако се расплинеш — бар ћеш свуда бити мало присутан. И то је понекад довољно.
Рупа у решетки
Курир је ушао у Лагум као сенка што се вуче. Лице му избраздано, прсти дрхте од умора. Ни хлеба, ни соли, ни новог гласника наде. Само вест.
Стао је насред мрака, као да је ушао у судницу.
— Алгодаре… — глас му је био као хук. — На Стадиону. Читају имена. Јуче твоје. Данас — твог оца.
Није било потребно објашњење. Сви су знали.
— Држе га… док се ти не предаш.
Алгодар је заћутао. Прсти му се стегли у песницу, па попустили. Унутра, нешто је пукло као зид.
Рух први искорачи:
— Значи, имамо цену. Ако држе оца, онда си ти још увек важан. И ми с тобом.
Неко из мрака добаци:
— Не, то значи да смо уцењени. Ако оде, можда преживимо.
Још један глас:
— Памћење нас не храни!
Други:
— Ако си вођа, води. Ако ниси — реци.
Трећи:
— Зар ћеш пустити да ти оца закољу због твог тврдоглавог памћења?
Алгодар уста. Није викао, али мрак се тргнуо од његовог гласа:
— Онај кога држе није мој отац. Онај кога држе је човек који је Никса издао. Ако бих због њега пао — издао бих и вас.
Рух корак напред. Осмех хладан:
— Лако је теби да се играш грома. Ми смо ти таоци, као што је и он талац због тебе. Ниси вођа — већ камен. Сви тонемо с тобом.
Застој — напет, као струна пред пуцањем.
Алгодар више није одговарао речима. У једном покрету, као да је из џепа извадио сам гром, замахнуо је и директом ударио Руха у лице. Звук је био туп, као камен о зид. Рух је пао у прашину, покушао да се подигне, али му воља није пратила тело. Остао је на земљи, дахћући.
Његове присталице кренуше корак, али застадоше. Са друге стране, Јан и његови Регрути већ су прилазили. Није било потребе за интервенцијом. Довољно је било да их виде.
Уследила је укоченост. Не мир — већ онај трептај кад тело не зна да ли да удари или да побегне.
Ждералко, у углу, угљеном на камену повукао ред:
„Кад гром падне, све утихне. А у том миру — хладно се брусе сечива.“
.jpg)
.jpg)