ТРЕЋИ ДЕО — ГОРЕ. ГДЕ ГЛАС НЕ ДОПИРЕ

 

Наш је дан
који ником не припада.

Седимо у црној светлости
једемо отров

пијемо киселину
ми мислимо ми живимо
и померамо последице
за сутра

- Гинтер Кунерт:
 Извештај о стању

 

ГОДИНА ПРВА — ВРЕМЕ ЧЕМЕРА

 

Ништа осим крика

Соба заудара на кисели дим. Завесе упиле влагу и смрад.

Синкорад се буди као да га је тело избацило. Трчи у купатило. Повраћа. Као да хоће себе да избаци.

Хладна вода. Нокти у кожу. Као да може опрати ноћ. Али кожа памти.

Врата се отварају. Мајка.

Он стоји наг, капи воде на леђима. Не заклања се. Гледа је — као дете које више не уме да се брани.

Глас јој танак:

— Сине…

Он се укочи. Мајка нема шта да предузме.

Онда — Весхопе. Не говори. Не моли. Само прилази.

— Пуштај ме! — виче он, више рефлексом него гласом.

Она га огрне. Помогне да се обуче. Мирна рука на врату. Он се тресе, али не одбија. Лице му у њеном крилу. Дише тешко.

Шапуће му:

— Немој ништа. Ја сам већ дошла после тога.

Кад се поново пробуди, соба више није иста. Чаршави исправљени. Пешкир на столици. Прозор отворен.

Напољу мирише на кишу што прети, али не пада.

Весхопе нема. Али све што је остало носи њен траг.

Он дуго ћути. Обува патике без везивања. Излази.

 

Соба мука

Алгодар се буди против своје воље. Тело би остало угашено.

Простор није соба — више рупа са зидовима. Скровиште протува.

На прозору — трака старог лепка. У ћошку — мрља. Телефон искључен. И он је.

Мисли не долазе. Само тежина у стомаку, горчина у устима, зној.

Склупчан. Сатима.

Узалуд је бацио ујакову црвену свеску. Све је запамтио.

Шапуће:

„Ако ово читаш, значи да сам повукао краља. Не зато што сам поражен — већ зато што више не постоји табла на којој бих играо поштену партију“…

„Сине Перунов, а да то не знаш. Једном ћеш устати — не као освета, не као гром, већ као ватра која се не клања огњишту.“

Мисао му ту застане. Дуго.

Гледа у огледало. Себе не препознаје.

Није ништа одлучио. Не очекује ни спас, ни казну.

Устаје. И излази.

 

Кад Руна јеца

Синкорад лута улицама. Бол без имена га прати.

Руна стоји поред стуба, врећа у руци.

— Хеј… Руна…

Она га пресече:

— Да ме ниси дотакао, идиоте. Угазићу те.

Он хоће да се насмеши, али лице му се извија у грч, не у осмех.

— Где су ти другови мајмуни, краљу мајмуна? Шта радиш то... Мислиш да се не зна?! Стидим те се!

Глас оштар, без театра.

Синкорад покушава да се брани:

— Шта се ти мене стидиш? Шта смо ми уопште имали?

Она трепне, па удари:

— Шта ми имамо? Цео свет зна. И моја мама зна. Само ти, слепче, не знаш. Шта се правиш луд?

Истина, претешка.

Синкорад стоји укопан.

Минђуше звоне. Шнале јој дрхте у коси. Она гори. Глас јој пукне.

Изненада, волеј. Удари га цеваницом у бутину. Жестоко. Заслужено.

Он се не брани.

Руна одлази. Кораци дрхте, али не стају. Не осврће се.

Синкорад остаје. Није је зауставио. Схватио је: стварно је све срушио.

Од тада, кад се сретну на улици — не гледају се.

Али само једно друго виде.

 

Код дрвета

Мучно, са прекидима, без осмеха — тек понека порука, са паузама дугим као година. Синкорад и Алгодар опет у контакту. Ниједан „извини“. Ниједан знак да нешто може да се поправи. Коначно, порука:

— Да се нађемо код дрвета?

Одговор после неколико сати:

— Код дрвета.

Ту су. Благо оклевање у кораку. Није страх од сусрета, већ од онога што ће поново срести у себи.

Али храст није сам.

Људи у жутим шлемовима. Цеви у земљи. Дрон бележи координате.

Висок инжењер, углачане чизме, жути оквир наочара. Стаје поред стабла.

— Solid oak — каже. На неуверљивом локалном:

— Ovo može izaći i dvadeset tri kubika vrhunske hrastovine. Šteta što ovdašnji ljudi to ne umeju da koriste. Samo stoji.

Не гледа их као људе, већ као контуре у пејзажу.

Други, нижи, мекшег гласа, прилази ближе.

Синкорад пита без намере:

— Да ли има излаза? Или је ово пакао?

Човек се насмеши.

— Ovo možda i jeste pakao, za nekoga sigurno i jeste… ali ćemo Mi od ovoga pakla napraviti raj.

Немају више шта да кажу.

Синкорад прелази руком по кори. Испод нокта прашина.

Алгодар се склања у сенку коју храст баца на испуцалу земљу — јер тамо се боље чује оно што дрво памти, а нико не изговара.

 

Туђ међу својима

У школу се није враћао недељама. Нико га није звао — али врата су остала као прекинута реч: ни отворена, ни затворена.

Ходником исти мириси креде, зидне боје, тихих нота у свескама… мушког зноја и скривеног дувана. Нешто што време не брише.

На зиду, уместо распореда — напрслина и трагови лепка.

Он нема свеску, ни оловку. Нико му не замера.

На последњој паузи, изашао је у двориште. Уз жичану ограду — Весхопе у сивој кабаници. Поред ње чудак са шеширом, перо у траци, опушак у устима. Личи на оног што свира на хармоници с подераним мехом.

Синкорад не прилази одмах. Стоји, сабира кораке.

Весхопе га прва примети. Поглед прихвата.

— Ти си Синкорад, зар не? — пита дечак са шеширом. Осмех шкрбав, али другарски.

Синкорад климне.

— Ово је Ждералко — он слика звуком и пише сликом. Бар тако каже.

Ждералко се насмеје без зуба, али топло:

— Свако слика нечим. А неки и оним што нико не чује.

Синкорад каже само:

— Лепо.

Чује се метални бруј. Булдожери, шлепери, огромна машина Ravium Technologies. Песак и прашина као измаглица.

Баш тада, пре камиона, пролази робусна Киндава с дружином. Подбочена, корача као да гура ваздух. Весело добацује Ждералку:

— Где си, шећеру!

Ждералко се насмеје кисело, одмах окрене лице, као да га је стигао бол који није умео да сакрије. Промрмља:

— Човек је шећер само док га киша не истопи.

 

Свој међу туђима

Звучник урликне. Песма стара, излизана као заклетва коју су заборавили и они који су је изговорили.

Синкорад крај зида. Не облачи јакну, не ставља шал.

Алгодар, погнут, гледа у асфалт.

Један пуковник добацује:

— Ајде, брате. Или ниси више међу нама?

Синкорад га погледа право у очи.

— Нисам.

Одлази. Без загрљаја, без псовке.

Алгодар га не поздравља. Довољан је један поглед.

На улици, сам, без плана, Синкорад примети: на зиду трафике лептир. Мали. Таман. Без поруке.

И наставља. Са телом што још не зна да ли се тако живи.

 

Молитва за Весхопе

На првом часу — није била ту. Ни на другом.

Прво су се шалили. Онда је неко рекао:

— Јуче је била с неким гмазом из Grimmr-а. Стално се врти по тим мрачним апликацијама.

— Ма она се увек смеје непознатима. Као да не знаш каква је.

— Па нека је, сама је тражила…

Нико се није насмејао.

На табли се појави запис:

„Ако те Grimmr позове у три ујутру — не отварај.“

„Ко једном уђе у петљу — не излази.“

Испод, нечија рука оставила је крив цвет у креди, недовршен.

 

У сенци Црне зграде

Костов стоји у сенци неона. Папир у руци. Не гледа Синкорада у лице.

— Морамо, званично — каже више себи.

Синкорад ћути. Поглед му оштрица.

— Прегледали смо телефон. Лаптоп. Разговарали с некима. Нико не зна. Много прича. Ниједан исказ није довољан.

Из џепа вади пресавијен папир. Пружи га Синкораду.

— Ово је последња порука коју је добила. Са Grimmr-а. Није дуга.

„Сплав. Само ти и светла. Нико не мора да зна. Биће као да си нестала у музици.“

Синкорад гужва папир.

Костов тихо:

— Била је наивна… Веровање у људе… може да одведе предалеко.

Синкорад кроз зубе:

— Предалеко смо већ. Само ви то не мерите.

Костов подигне поглед, затрепери.

— Гледај. Нико од нас неће добити правду. Ни она. Ни ти. Само немој дозволити да те првог сломе. Тамо нико не броји ко је први пао. Ни постоје записници. Ни сведоци.

— А ко броји кад сви падну?

— …Једино ко остане да угаси светло.

 

Терет

Уз обалу, недалеко од места где је био сплав. Сада само зарђала кука у камену. Вода се ковитла.

— Био сам ту пре него што је нестала — каже Синкорад.

Алгодар ћути. Баца камичак. Пљус.

— Био сам ту. А нисам био. — наставља без задршке Синкорад — Није ме питала где сам, кад сам ја требало да питам њу. Није тражила руку. А ја сам тражио хор — туђу буку да покрије мој краш.

Дише као да увлачи ваздух кроз жар.

— Ја сам је оставио кад је било стварно.

Вече је било без ветра. Река текла мирно, као спровод.

— Ако ћеш им скидати главе — каже Алгодар — ја сам уз тебе. Не као сведок — као брат... до краја.

Синкорад гледа воду. Баци и он камен.

— Сети се Малог Никса. Ако успемо да убијемо једног, или двојицу — зваће то напад на институције. Бићу им доказ да смо гори. Опет ће ћутати. Опет ће неко платити. Али не они. Ми.

Пар белих несита прелети реку.

Алгодар изненада мења тему.

— Био сам у продавници. Људи више не шапућу — сад су гласни. Веле: нови путеви, рудник шири границе, нова пруга, киселина је већ у складишту… Као да зидају пећ, а ми смо дрва. Омладина се окупља. Није више бес, него свест.

Таласи шушкају, а са друге обале допире храпав глас несита.

— Ако не верујемо себи — они ће нас уверити да ништа друго не можемо. — завршава Алгодар.

Синкорад вади из џепа Весхопину мараму, веже је око врата.

Следећи пут кад их виде — биће у гомили што не виче. Зид који није висок, али има лице.

 

На тавану

Таван је хладан и тесан. Дрвене греде шапућу под тежином дана. У овом заборављеном простору, подаље од буке и немира, Синкорад и Алгодар седе крај малог прозора кроз који се пробија слаба светлост.

Алгодар држи тупу оловку и пише речи без наслова. Свака реч пада као белег на њихову прошлост.

Запише:

„Можда ипак није све било наша кривица.“

Синкорад задржи дах, па прецрта. Испод допише:

„То је прво што себи кажеш кад почнеш да лажеш.“

Ћуте. Настављају:

„Не тражи име. Не тражи оправдање. Ово није прича о храбрости, ни о побуни, ни о правди. Ово је о ономе што смо урадили кад нико није гледао — и о томе што нас је ипак неко гледао. Изнутра. Без права да нам опрости.“

Руке им се задржавају на страницама, као да слова остају на кожи.

„Ми смо били деца, али смо знали шта радимо.

Кад смо престали да питамо да ли је нешто грех — почели смо да личимо на оне против којих смо устали.

Ми смо грешници који су се видели као праведници. Грешници што су у огледалу личили на осветнике.“

Као да пише своју истину, стари сат понекад одзвони.

„Весхопе је рекла: Опери руке, па дођи на палачинке.

А ми смо опрали руке. Али не и душу.“

Још један ред:

„Мали Никс је ћутао. Његово ћутање било је гласније од свих наших парола. Он је био грех који није тражио опроштај.“

На крају:

„Не тражимо да нам верујеш. Ни да нас волиш. Само да не заборавиш.

Јер ако заборавиш — и ти ћеш једног дана опрати руке, а нећеш знати шта је остало у длановима.“