ЛАГУМ - II

Лекс

Полицијске потере су биле неуспешне. Лагум је сувише дуг, испреплетаних ходника. Мрачан. Без могућности потпуне контроле. Одлучили су да их сачекају напољу. Оне који преживе.

Лекс је полицијски пас. Најбољи, највернији, најефикаснији. Њега су полицајци, на крају, убацили у Лагум — везаног, без воде. Лекс није имао задатак. Само ланац. Оставили су га тако из обести — не по наређењу. Неко је касније тврдио да је Лекса ујео слепи миш током потере, али већ тада — Лекс је био изједен смртоносним умором.

Прво је лајао. После дан или два, кад му глас пређе у режање, а тело у грч, постао је ехо самог Лагума. Његово завијање није било позив — већ присуство. Сви су чули то завијање. Нису само могли да препознају која је то нова неман која им се придружила. Коначно, ланац попустио. Бесан пас се ослободио. Кад тишина падне и неко покуша да заспи, чује трзај. Затим трчање. Испрва звучи као човек. Онда — као нешто што никад није хтело бити човек.

Руна га чује прва. Не буди Синкорада. Само помери мараму до срца. Јер страх од напуштања у њој је увек био бржи од свести. Алгодар стисне нож. Јан чека — као да је рачунао на ово. Курира нема. Нико није напољу. Нико више ништа не доноси. Пас почиње да кружи. Сви га осећају пре него што га виде. У тим тренуцима, више не знају да ли ће се ножеви употребити против пса — или против неког поред себе.

Лекс је постао нечастиви створ. Једно око затворено, реп као сабља. Кости му се виде кроз длаку, али глас му је остао. Не лаје — режи у дну грла, звук који подсећа на давно „не“ што никада није стигло да се каже пре егзекуције.

Нема наредбу. Нема газду. Има само страх од воде. И оно што је човек у њега оставио пре него што га је заборавио.

Неко мора напоље. Ред је на Лејну. Са врећом у којој је био и пеленски завој за Рунину рану, спрема се. Алгодар стоји крај ње. Слути да је трудна. Не сме ништа да каже.

Њихов поглед траје секунду. Онда, први и последњи пут, чује њен глас:

— „Не дугуј ми ништа.“

И кренула је.

Први кораци одзвањају. Одјеци га множе — делује као да их има више. Онда су стали — можда у нади да ће мрак имати уста која ће их прогутати пре него што он стигне. Алгодар је начинио корак да крене за њом, али звук зуба у месу био је бржи.

Лекс кидисао. Ковитлац. Врисак који није припадао ни њој, ни њему. Други курир — младић од седамнаест — покушао је да је повуче, али онда и сам пао. Лејна је отишла пре него што је ико стигао до ње.

Дечак је преживео, али нешто у његовом дисању већ одзвања шупље. Јан му не каже ништа. Само рука на раме — и поглед: један, два дана. Руна, иако у тами, већ изврће свој завој — жели да га искористи за њега. Алгодар не дозвољава. У њему је све горело, а није било ничега што би могао да спаси.

Питање се увлачи међу њих: шта значи преживети ако то значи гледати све остале како нестану као сенке у зиду?

Те ноћи нема сна. Пас се вратио дубље у Лагум. Не прате га више само очи — већ и мисли.

Лекс није само звер. Он је подсетник. На шта? На оно што човек није смео да створи ако није спреман да га пусти.

Синкорад, у бунилу, изговара:

— Дошао да узме... име... не месо… Онај што режи — он је нечија молитва што се вратила без одговора.

Руна, без гласа, покрива му чело. Поново узима свој угаљ и на другом крају мараме уписује нову реч:

„Пас је оно што остане од човека кад заборави шта је био.“

 

Завијање

И опет су гледали један другог у очи.

Први пут после дуго времена. Не кроз сумњу, не кроз зид тишине — него право, као да сваки поглед постаје штит. Страх више није био приватна ствар, него заједнички дах.

Јан га је први изговорио:

— Звер мора да се убије. Иначе ће однети све нас. Или оно што је остало од нас.

Није морао да пита. Нико није противречио. Ћутање је било пристанак.

— Потребни су добровољци.

Први је коракнуо Рук. Зато што је знао: ако се сад не стане, сутра ће свако остати сам. Алгодар је кренуо за њим. Ни као вођа, ни као жртва — него као онај што прихвата цену.

Јанови људи придружили су се без речи. А онда, из сенке, три младића који су до тада ћутали, увек заједно, увек издвојени. Северна страна Лагума је била њихова тврђава. Рекли су само:

— Не можемо чекати да нас други штите.

Нико их није зауставио. Погледи су их испратили, као што се испраћају они који већ носе свој крст.

Дуго су тражили пса. Лекс није бежао. Кружио је као нечији лош сан, као клетва што не умире. Када су га опколили, није се предао. Двојицу је изуједао. Али у последњем тренутку, у његовим очима није било дивљине. Само умор. А урлик који је одјекнуо кад је пао, више је личио на човеков него на зверски.

Кад су се вратили, ћутећи су сели један наспрам другог, са пушкама у крилу. Лица избледела, али у погледу — и даље исти пламен.

Први је рекао:

— Четири живота за једну звер. То није победа. То је рана.

Други је додао:

— Праштај.

Трећи је стајао уз њих, као сведок. Или свештеник.

— Нека Смородина не буде дубља од вашег памћења.

Један, два... Није било одјека. Плотун се није поновио.

Док су носили тела, Руна је покрила лице рукама — не од страха, него од стида што су били приморани да буду храбри.

 

Збогом, Лејна

Неколико дана касније, када се вратио у крај Лагума где су Лејна и онај младић страдали, Алгодар је стајао, као да покушава да врати звук који није чуо. Као да се нешто у ваздуху још померало — али сувише слабо да постане глас.

У једном тренутку, око дланова му се појавио траг земље. Није копао. Није стављао руке у прашину. Само се нешто прелило на њега — као успомена што се јави кроз кожу.

Ждералко га је питао:

— Хоћеш да запишем нешто?

Алгодар је климнуо главом. Више као дозвола да се више не прича. Ни сада. Ни после.

Ждералко је у свесци касније написао, као да говори уместо њега:

„Нису сви издани у борби. Неки су нестали у сени — и тиме су остали дубље у нама него они што су пали с крвљу на рукама.“

Алгодар Лејну више није помињао. Ни када се говорило о онима који су остали, ни када се бројало ко је остао жив. Али у тренуцима када би гледао у празно, или кад би стајао предуго без речи — знало се: било је нешто у њему што се не да изговорити. И што не жели да прође.

 

Дечак. Сенка.

Самоубиство дечака није било драма  —  било је тихо враћање у сенку.

Оне ноћи, кад се поново зачуло завијање, он је устао, без речи. Ништа није рекао ни Руни, која га је једном водила кроз мрак. Само је оставио своје име урезано на комаду дрвета.

Тело су нашли у тунелу који више нико није користио. Није узео туђи нож. Ни ништа вредно. Само себе.

Алгодар га је носио сам до најудаљенијег угла.

Јан није дозволио да ико говори.

 

Руна пред иконом. Запис.

Четворг Вепра. Без лица. Без гласова. Само трајање.

И испред њега — Руна. Не приклања главу. Стоји, као да је дуго вежбала да ту стане без страха. А сада кад је ту — не може да каже све, али више ни ћутање не пристаје уз њу.

„Не молим те због себе. Не морам да опстанем. Али они… они што још не знају да се боје — њих сачувај.

А ако не сачуваш, бар дај да их ја запамтим. Да не буду само број, само корак, само неко ко није имао среће.“

Погледа у свој одраз. Огледало иконе као да јој враћа лик који више не припада девојци, већ неком ко се научио на бол без драме. Глас јој не пуца, али није ни миран.

„Једног сам волела. Још га волим. Он више није исти. Или је он исти, а ја сам постала неко коме то више није довољно.

Ако му се врати разум — нека зна где сам била. Ако се не врати — нека не заборави да сам стајала овде.“

Ставља прст на икону. Тамо где би требало да је око — да остави нешто од себе.

„Ако ниси Бог, буди сведок.

Ако ниси сведок, буди сенка.

Ако ниси сенка — не буди ништа.

Али немој да дозволиш да ово буде као да није било.“

Тренутак. Само длан који се споро спушта. У њему — више тежине него у нечијем оружју.

 

Писмо

Ждералко је истргао један лист из бележнице и дао му парче графита — један од последњих које је имао. Дрхтаво, али читко, Алгодар је написао писмо и преко курира га послао мајци Синкорадовој.

Мајко,

Били смо троје: он, ја и хладноћа. А сад је само он.

Жив је, али не зна да јесте. Као да спава у времену које више нико не памти.

Ви сте га родили једном, а сада га природа води кроз светлост која не говори, кроз воду која памти, кроз шуму која не заборавља.

Лејна је више са звездама него с нама.

Два младића су један другом певали за крај, јер нису хтели да буду зло ни два дана што су им остала.

А ми — и даље стојимо. Ако могу, шаљем Вам једну ствар коју је Руна написала на крају своје мараме:

„Ако преживимо, нека не заборави да је неко чекао да отвори очи.

Ако не преживимо — нека зна да није био последњи који је волео.“

Чувајте се. И ако нас нема — чувајте причу.

— Алгодар

 

Свадба

Јан је стао пред икону и, без сватова, без обичаја, рекао Лади:

— Нисам ти могућност. Само сам овде. Ако треба да кренемо — да кренемо заједно.

Лада је нежну спустила длан на његово раме.

 

Између глади и змије

Синкорад седи, понекад будан, понекад у сопственом вртлогу — поглед му на кратко пронађе Руну, па се нагло искриви у оптужбу, затим падне у дубок сан као у понор. Када бунца, његов глас подсећа на некада древне записе — али речи су искривљене, као кад се молитва претвори у питање на које нема одговора.

Руна му одговара језиком који многи више не препознају — делом архаичан, делом личан, као да спаја мит и шапат.

У међувремену, стварност рђа.

Туче постају прва реакција, а не последња. Један момак другог напада јер је погледао девојку — а онда се испостави да ниједна од њих више не бира. Тела се спајају из очајног тражења доказа да још траје крв — не љубав, већ постојање.

Љубав нестаје — жив је још само нагон за нечијим додиром. Без нежности, без повратка. Дечак који је мислио да воли, прети оном који више не разликује ко је кога додирнуо.

Седе поред стуба где је некад био ормар с лековима. Сад — само рупа и мирис плесни.

Алгодар држи главу у шакама. Не прича, али у његовом ћутању нешто још траје.

— Јане... — прогута тишину. — Имаш ли и ти?

— Шта?

— Халуцинације. О мирисима. Пилетина. Баш као из пекаре. Са кожом што хрска под зубима.

Јан не подиже главу. Не одговара одмах. Као да броји нешто у себи.

— Није пилетина... — каже напослетку. — И то ће сигурно привући змију. Више је не поштујемо.

Страх после тога није само осећај. Он је материја. Леден... и врео истовремено. Као да се и ваздух у Лагуму променио — више није за дисање, већ само за чекање.

— Добро. Онда, ако дође... нећу јој рећи прву реч.

Јан дода:

— Ни реч. Само мирис. И то је довољно.

*

Последњи покушај — двојица курира, у које су сви имали поверење. Сатима су чекали. Није било повратка. Онда је стигао само један. Крвав, на рукама и лицу, носио је ожиљке батинања. У очима му је било више ужаса него снаге.

— Другог… — хтео је да изговори, али реч није изашла.

Није ни морао. Сви су већ знали шта то значи: ухваћен, рањен, можда ће попустити под мучењем.

Из мрака иза њега, појавила се још једна прилика. Девојка. Мршава. Њено лице — изгорело, као маска која је у једном часу била човек, у следећем — ожиљак који гледа назад. На себи је носила трагове ватре, а у гласу није било ни вапаја ни победе, већ живо сведочење.

— Њега су повукли. Ја сам га вратила.

Ћутали су, јер нико није знао ко је она. Док није рекла своје име:

— Киндава.

Тада се неколико њих тргло. Познавали су је из дана демонстрација, и од раније. Једни су гледали у страну, други у њу — као у неко ко је већ једном прешао границу између живота и смрти.

 

Киндава сведочи

У тишини Лагума сви су је гледали. Лице јој је било унакажено, ожиљци по образима и челу деловали су као да светлост не сме ту да стане. Нико није хтео први да проговори.

Она сама је прекинула тишину.

„Време више и не бројим. Све ми је један дан. Али један се урезао… Дан кад су нас ухватили. Били смо на демонстрацијама. Барикаде, гуме, вика. А онда су дошли они — АНКО, са лицима офарбаним у црно, као да немају кожу.

Ухватили су мене и Родарикa. Њега су бацили на земљу и тукли кундацима. Мене су гурнули уз зид. Псовали, питали шта радим. Ја кажем: идем на универзитет. Они се смеју.

Донели су гуме, донели канту бензина. Поливали нас. Од главе до стопала. Као да заливају биљку. Ја сам мислила — сад ће да нас пусте, само хоће да нам утерују страх. А онда… пламен.

Одједном, ми смо људске бакље. Све је горело. Моја коса, моје руке. Још чујем сопствени врисак. Он се котрљао по земљи. Ја сам падала, покушавала да угасим ватру, али ватра је била свуда.

Неко је пребацио ћебе преко мене, па нас бацио у камион. После… кад сам дошла себи, лежали смо у јарку. Мислила сам да сам мртва. Претварала сам се да јесам. Родарик је рекао: ‘Не говори ништа. Решиће се нас.’

А ја сам само молила полицајце који су нас нашли: ‘Упуцајте ме. Упуцајте, да престане.’“

Њен глас је задрхтао, скоро се угасио.

„Он је умро после четири дана. Ја сам остала. Са овим лицем. Са овим телом. Са овим сећањем. Ја сам сада глас оних који су изгорели и више ништа не могу да кажу.“

Настао је мук.

Алгодар је тада подигао главу. Глас му је био сув:

— Мој отац. Чуо сам да је можда жив. Знаш ли нешто?

Киндава скрену поглед. Прсти јој затреперише по ивици стола.

— Не знам сигурно. Чула сам да је било људи одвођених у рудник Равијума. Тамо где је остала киселина из јаме. У њу бацају тела. Не само мртве. И живе.

Тишина се поново спустила. Само што је ова била тежа.

После кратког времена додала је:

— Али систем пуца. АНКО више не стиже свуда. Бекства са Стадиона су честа. Срела сам неке. Лутају, као и ја. Објекти остају без чувара. Ако се неко креће у сенци — може проћи. Потернице... више се не помињу. Има наде да изађете.

Алгодар устаје. Стаје поред Киндаве. Тада каже само једну реч:

— Излазимо!

Из дубине Лагума — глас Синкорада, скоро у себи:

— Све што се враћа, враћа се с обликом...

Ждералко се померио, као да хоће нешто да каже. Најзад је изустио:

— Где си, шећеру…

Киндава га погледа. Осмехнула се, али осмех је био горак.

— Ето ме. Ал нисам више шећер. Него пепео.

 

Крај Четворга Вепра

Алгодар стави длан на икону, пламен је играо по избледелом металу. Говори полако, као да свака реч мора бити упамћена:

„Нисам овде дошао као јунак, ни као пророк, већ као онај што је остао кад су паметнији отишли.

Не тражим спас. Само не желим да будем последњи који памти шта је било.

Ако ме буду тражили — нека знају да сам се вратио и онда кад сам могао да останем скривен.

Ако паднем, не тражите хероја. Потражите разлог.

Сад сигурно знам: није ово борба за зидове, ни за заставе, ни за реч. Ово је борба да се не заборавимо.“

Иза њега — икона не одговара. Али ћутање се променило. Није више глуво — већ као да памти.

Настане тренутак без покрета. Сада су сви погледи ка Јану.

Устаје. Већ држи списак. Његове наредбе нису оштре, али се извршавају:

— Нећемо носити светло. Али ако паднемо — нека оно што нас је држало буде сјајно.

— Идем први. Иза — носачи. Слабима не дати да ходају сами.

— Скривене ствари — понети. Сентиментално — оставити.

— Не правити буку. Излазимо тихо. Не из поштовања — него зато што страх боље чује него човек.

Тада крену. Нема вике. Нема хаоса.

Јан и Алгодар стају напред. Не вичу. Не подстичу. Само полазе. За њима — други. Не као војска, већ као људи који више немају коме да оставе страх.

Чак и Синкорад, заробљен својим делиријумима, мирно лежи на носилима. Не говори.

Али прсти му додирују Рунину мараму.

Руна корача крај носила. Тежина у грудима прелила се у ноге. Окреће се — да још једном погледа место где је мук био јачи од гласа. Њено лице се не промени. Али у раменима се догоди покрет који не тражи дозволу. Није изабрала да крене. Само је нешто у њој рекло: сад је време да се не чека.

Прилазе икони Четворга Вепра, пронађеној некада на месту где су многи мислили да ништа више не постоји.

Икона — избледела, огребана, као да је преживела оно што људи нису. Четворг Вепра нема лице. Уместо тога — огледа се онај ко га гледа.

То нису молитве — то су опраштања.

Један младић положи руку на икону и шапуће:

— Ако ниси Бог — бар буди сведок.

Лада дотиче икону и каже:

— Не мораш да верујеш. Само запамти како си се осећао кад си је гледао.

Тако сви. Па према излазу — који можда више није тајна. Излазе у миру што хода као молитва.

Не зато што се моле — већ зато што осећају:

Ово је тренутак у којем би требало да изгину. Неће бити другог.

Киндава, која није поштовала стара божанства, прође последња, погнуте главе. Прозбори:

„Ако паднем сада — нећу зажалити.“