Када је стигла вест
До подне — знали су сви.
Шкрипа је убијен.
Он није био обичан навијач. Био је онај што је знао све песме уназад, до прве. Онај што је ударао у бубањ и кад су се пахуље снега топиле на његовим голим раменима. Глас којем су други веровали кад нису знали шта да вичу.
Сви су знали друго име: Рујо. Син Сира Ленца. Пуштен, опет. Полицијски кордон већ штити његову вилу.
Предве, зидови су већ били исписани: „Ритам смрти. Правда за Шкрипу.“
Позив је стигао кроз бубњеве, кроз кораке, кроз бесне погледе. Навијачи нису тражили дозволу — позвали су на побуну.
Пале се канте. Лете боце. Каменице. Уместо песме — урлици, кратки, ломљиви. Пендреци. Марице. Сирене хитне помоћи. Људе газе по асфалту. Руке везане иза леђа. Девојчица с крвљу на образу — не од своје борбе, већ туђе. Њен брат је био међу првима који су кренули на кући Сира Ленца. Тамо је пао.
Зидови више не говоре бојама, већ ожиљцима. Дим. Немоћ. Тишина која се разбија о јаук.
Синкорад стоји као странац између преврнутих контејнера који се још диме. Прилазе Бз и Чома. Кажу кратко:
— Јуре га. Нема више где.
Синкорад приђе Алгодару.
— Наш је.
Алгодар климне.
— ОК.
Ту реч завршава. А прича почиње.
Ручна бомба у фрижидеру
Бз је дошао први, без везе с сатом. Није гледао Алгодара у очи кад је седао. Испустио је кутију с фластерима, маказама и нечим што је личило на пантљику од старог транспарента. Као случајно. Као да је свратио да нешто донесе, па да не смета.
— Он ноћива сад на игралишту... у оној цеви за пузање. Спава више напољу него под кровом.
Алгодар га није ни питао ништа.
— Није човек који ће ти украсти сендвич. Није ни онај што ће тражити. Није лак — наставља Бз. — Није ни луд. Ал’ није неко кога ћеш пустити да ти буде брат. Више као ручна бомба у фрижидеру. Неће да експлодира ако је не загрејеш.
Ћуте неко време.
— Видели смо га једном, када је стао испред Сира Ленцовог шофера. Сам. Са једном цевком. Онај скочи, хтео нешто да каже — а Никс га само пита: „Оданост ти важнија од детета? Од живог детета? Зини...!“
— Шта је било?
— Ништа — показује кажипрстом нагоре. — Само се окренуо и отрчао. Ми остали нисмо знали да ли да му се клањамо или да зовемо неког да нас приведе, за сваки случај.
Алгодар га гледа, без речи.
— Ја сам му једном донео воде. Није рекао „хвала“. Ни „може“. Само је узео гутљај, па питао: „Зашто си ми донео?“ Погледа Алгодара директно тек кад изговори:
— Ако га ти не примиш... примиће га асфалт.
Чома стиже пред мрак. С цигаретом, угашеном пре него што је упаљена. Стоји с руком на капуљачи.
— Слушај… он није као ми. Није као они. Није као нико. Он је шраф с обрнутим навојем. Ја га не готивим — каже више себи него другима. — Кад крене, не можеш да га пратиш. Ни да га разумеш. Ако му нешто жигне у врат... тад га се клони.
Кад се Пустара већ добро замрачила, Синкорад долази с Малим Никсом. У приземљу су. Стоји као да му није ни хладно ни топло — тек помало неугодно.
Омален. Не делује опасно. Више, сморено.
Тренерка, превише испрана. Флека испод пазуха. Помало мусав. Нокти — поједени. Гледа у Алгодара, мало испод очију, као што је научио. Као да проверава да ли ће бити издат.
Ништа не каже. Ни Алгодар.
Ноћ у соби
У стану, у почетку, више су ћутали. Родитељи су ту, иза својих зидова. Не питају ништа. Не приближавају се. Његова соба је забрањена зона за њих. Затамњена. Завесе навучене. Ролетна спуштена. Алгодар са компа пушта мало прегласну музику. Ветра премало. Мрака — довољно.
— ОК, овај кревет је мало срећнији од улице — каже Алгодар, као да се шали.
Никс климне. Не захваљује.
— Јеси гладан?
— Нисам — каже Никс, а стомак му се трза. Чује се.
Иду до фрижидера. Тамо — две виршле. Баш две. Секу их. Кувају. Сваки по једну. Он једе полако. Упадљиво полако. Без приче. Као да жели да тај тренутак дуже траје.
Касније, кад родитељи престану да кашљу и шетају по стану, Никс се опушта. Седи на кревету, ослоњен о јастук и зид. Једну ногу испружио. Алгодар се клати у радној столици. Никс прича своје анегдоте. Лежерно — као што други причају о школском излету. Пуцање. Џипови. Један је тражио „у ноге“.
— Да је тражио у једну — добио би у једну — каже. Као виц. Али без смешка.
Уста му се отварају у реченицама које нико није наручио. Причa као неко ко зна да га више нико неће питати: „Да ли је баш било тако?“
Кад је време за спавање, Никс нуди да спава у фотељи.
— Ја сам навикао. К’о код компа.
Алгодар се насмеши.
— Ма не, кревет је довољно широк.
Лежу. Сместе се ипак с нелагодом. Кревет није довољно широк. Алгодар осећа мирис који говори да је Никсу одавно требало купање. Али нема гадљивости. Како се гадити на живот који није имао право на избор?
Никс наставља да прича. Па одједном:
— Твој Мудри — није ваш. Али ја знам шта је било пре. Он ме је све научио.
Алгодар се не помера. Само окрене главу према њему.
— Он је сада њихов. Ћути кад се деру на њега. Сагне главу на шамар. Дојави кад неко зине.
Реч „дојави“ остаје у ваздуху као мрља.
— Знам вашу групу. Али тај Мудри и његови пуковници… они вас воде куд им нареде. Ако нећеш да будеш њихов — мораш да решиш њега.
Алгодар затвара очи. Као да жели да задржи равнотежу која се наједном накривила.
Никс гледа у плафон.
— Једном сам био близу вас.
— Да?
— Био си с девојчицом. Смејали сте се. Згодна ти рибица.
Алгодар промрмља нешто неодређено. Није имао девојку. Нити је разговор са том девојчицом био више од случајног сусрета. Али ћути. Да не поквари слику која му нешто значи.
Никс и даље прича. Алгодар тоне у сан.
Пробуди га Никсово јечање. Не дира га. Пусти га да се сам смири. Чува га. Никсу је први пут удобно. Топло. Много више него јуче у пластичној цеви.
Ујутру, прво родитељи одлазе. Пре одласка на посао, мајка је — из продавнице — напунила фрижидер више него што обично ради.
— Ја бих у купатило, ако може — стидљиво пита Никс.
Алгодар му даје гардеробу коју је прерастао. Нешто старо, али не поцепано. Одећу коју је носио — баца у смеће.
Излази пола сата касније. Чист. Миришљав. Косе мокре. Лице нежније. Као неко сасвим обичан.
Док га не дирнеш.
— Ја ћу направити доручак.
Десет јаја. Сланина. Кајгана за четворо.
— Сваки по пола — каже. Убедљиво. Он узима мањи део.
Алгодар гледа у тај тањир пун кајгане. Па у њега.
Пред њим — није јунак. Ни демон. Ни лик из туђе приче. Само момак који не зна где ће спавати сутра.
У Лагуму, тмина
Никс жели да помогне. Да им пружи шансу да преживе. Да им покаже све што зна — чак и своје најтајније скровиште. Али тек кад буде последње. Кад више другог избора не буде.
Ово место није на површини. Оно је испод. Није пролаз. Ни класично скровиште. Тло је нестабилно, од прашине и влаге. Мрак није потпун, али светлости нема. Понека лампа. Метални кликер што чкиљи — као да се стиди да се до краја упали.
Зидови су бледи. Ивице окрњене. Натписи су некада нешто значили, сада само подсећају да је овде неко једном био жив. Уз зидове — капље. Као да свод плаче. Али се не жали. Кап — кап. То је ритам Лагума. Није успаванка, већ опомена где се налазе.
Слепи миш прелети и нестане пре него што се осети фијук. Понекад се чује звук што није ни гуштер ни човек. Цичање пацова оштро пара. Сваки ћошак, свака раскрсница, вертикална или хоризонтална, нова замка да се залута.
Никс не окреће главу. Али корак му је лагано убрзан, од нечега што ни сам не воли да призна. Чује се шиштање — снажно, дуго, влажно. Дах што не припада ничему мањем од самог простора. Нико не пита шта је то.
— Ово место... — промрмља Синкорад. — ...делује као да му недостајемо. Као да нас чека.
Код расклиматаног вентила што пишти сам себи у груди, Никс им показује металну плочу:
— Ако ту три пута окренеш, па гурнеш мало — отвориће се с друге стране. Води до олтара. Али немој причати попу.
Потом их води другим путем низ који струји киселкаста хладноћа.
— Овај излаз води до трафостанице. Не говорите ником. Једном сам ту нашао мали арсенал. Изгледа као крш — а онда пукне кад га не дираш.
Ходници су дубоки и влажни. Миришу на метал и нешто што није само буђ. Зидови не одзвањају. Чувају мук и одјек неизвршених наређења. Овде се не чује ехо — он улази у кости.
Спуштају се све дубље.
Мали Никс их води где нико, сем њега, није крочио. Пети спрат — мада звучи високо — лежи најдубље. Хоризонт, кажу рудари. До њега не води ниједна степеница. Овде се не силази — овде се пропадне.
На Петом спрату камен је старији од тврђаве. Ваздух — гушћи од мрака. Стена овде није грађа него сведок.
— Овде, само кад више немамо где — говори споро. — Јер од Петог спрата нема даље.
Враћају се с олакшањем.
Мали Никс је сигуран. Познаје сва преламања. Сва врата. Свако скривено место.
Жиг на зиду не изгледа чудно. Ни важно. Ипак стају. Избледео у углу, као нешто што је уписано да се не заборави, не да се чита.
Синкорад не прилази одмах. Стоји, као да га нешто вуче иза потиљка. Па корак. Па још један. Прсти му се дотакну зид пре него што је сам одлучио. Нежно прелази преко линија што се једва разликују од напуклина. Задржава длан. Не притиска. Само држи.
Пресече га призор. Као да препознаје слику за коју је сигуран да је никада није видео.
У души — камен с почетка времена.
Прасак шара. Чертог Вепра. Једва видљив. Али постојан. Претходан.
— Ово није жврљотина — тихо каже.
Код једне обрве — заигра мишић. Мали тик. Као да му тело шапуће: „Запамти.“
Алгодар стоји корак иза. Не верује у овакве ствари. Али не пориче.
— Само стара жврљотина неке будале — одсече Никс, као да га нервира. Али не окреће леђа знаку.
Сенке се померају. Од нечег што је изнутра затитрало.
Никс зна куда води. Не осврће се. Као да је ово још увек Никсово подземље.
И биће — док се нешто не деси.
Осамнаест
Никс није испуштао ништа из руку — чак ни у сну. Понекад је мирисао на алкохол и скупљени зној, али ни та мешавина није била неподношљива. Под очима су му се наслањали љубичасти колутови, а у грудима дах кратак и плитак. Па и тада је био на опрезу. „Не уме да се одмори“, говорила би Весхопе у себи, гледајући га како седи наслоњен на зид, с погледом упереним ка вратима. Рамена му нису клонула — држао их је као неко ко зна шта му прети иза врата, али не жури. У гласу му је била дубина коју нико није очекивао.
Мали Никс, међутим, као да је сада одуговлачио. Чешће се појављивао у крају. За њега, то је био велики ризик. Морао је даље, код нових јатака — али није му се ишло.
Разговарали су о нечем сасвим обичном: ко је шта чуо, ко је коме шта рекао. „Из које си ти н-нахије, м-међеде?“— Алгодар је, мало претерано, имитирао професора географије, онога који га је дочекао у новој школи. Весхопе се слатко смејала.
Сасвим изненада, као да је стигло преко радио-таласа, у причу упада Мали Никс:
— Мени је данас рођендан... сад сам пунолетан.
Настала је тишина. Нико није очекивао да он тако нешто каже. Није тражио одговор. Ни честитку. Само је то изрекао.
Весхопе га је загрлила одмах, рефлексно. Осталима је требало секунд више.
Никс климну — као да је то довољно да се обележи један живот.
*
Увече су се скупили код Синкорада.
Дошли преко кровова и туђих авлија. Мали Никс иде као мачка. Алгодар — очајно прати, молећи се да се не поломи.
Могли су и другим путем, али Никс држи још један час.
И, гле: комшијски керови, тако бесни и искежени — њему се мазе око ногу. Стари знанци.
Завесе су навучене. Гласови пригушени. Ни музике. Ни телефона. Ни шара на зидовима.
Присутни: Алгодар. Синкорад. Весхопе. И он.
Мајка доноси гибаницу — топлу, дебелу, пуна уста сваки залогај.
— Ммм... гиба... — готово молитвено каже Никс, полузатворених очију.
Гледа у тањир као дете које поново добија нешто за шта је мислило да више не постоји.
Затим стижу печене кобасице, барени кромпир, ајвар.
Мајка — љубазна, али јој је поглед скривен, слеђен, окренут деци. Не пита. Само посматра.
Никс жваће као да броји време. И не крије — ужива.
Весхопе доноси изненађење. Мала торта. Накривљена. Прва у животу.
Две свећице — један и осам. Осамнаест.
— Хајде, Мали... — каже Синкорад.
Никс дуне. Без жеље. Без осмеха. Али дуне. Као неко ко то никад није имао — али не жели да поново нема.
Неколико тренутака касније гледа у све њих, у мрклој тишини, и каже:
— Ово је најсрећнији дан у мом животу.
Није пустио сузу. Јер сузе су за оне који имају куда да се врате.
Он није имао. Он је само — био. Једном.
Пред крај, кад су чиније већ померене, а Весхопе однела тањире, климнуо је ка зидном сату. Као да је хтео да обавести време да је било пристојно.
Морали су да мењају место. Неко је већ почео да прислушкује Синкорада.
Али тај дан — тај дан је остао.
Није снимљен. Није записан. Али се памти. Као мирис гибанице што се више нигде не пече.
Кад Никс не објашњава
Вратили су се од Синкорада тихо. Ретки тренуци када време не одзвања, већ се склупча.
У Алгодаровој соби — ћуте. Никс гледа у зид, као да чека да му зид нешто каже.
Из тишине — трзај. Није гласан. Само тело у једном покрету устаде. Као да га је неко дрмнуо изнутра. Очи му не траже доказе. Не шире се.
Само каже:
— Иду.
Скок кроз прозор — нечујан. Ништа није пукло, али ваздух се пресекао.
Две секунде касније улазна врата разлетела се као крекери. Летећи удар.
Три фигуре у црном. Пси не лају, само дахћу. За њима — униформе. Ознаке АНКО. Светлоплава светла без трептања.
Зграда се не тресе али цело насеље као да уздише. Као да зидовима пролази питање: ко је отворио врата?
Иза њих — Костов, лице изрезано од истог материјала као и потера. Поред њега, полу скривен, полу разметљив — Сир Ленц. Пуши. Наравно. Ништа му више није забрањено.
— Опет је умакао — каже Ленц.
Костов само климне. Већ рачуна следећу потеру.
Последња реч
Тело је нађено у рану зору. Избачено на плочник, недалеко од болнице.
Људи пролазе. Неки застају. Његово лице нико не жели први да препозна.
Седам метака. Све у ноге. Ниједан није био смртоносан.
Тачно толико — да више не хода својим ногама. Да више не скаче кроз прозор. Да више не буде господар ноћи, мрака, таме.
Нико му није пресудио.
Он је искрварио.
Није поражен. Одбио је да тако остане.
Не у колицима. Не у животу што зависи од туђег милосрђа.
Нема ту јунаштва. Само упорност коју су други одавно изгубили.
Они што су дошли после — могли су само да стоје.
Костов је ћутао.
Сир Ленц је рекао:
— Опет је умакао.
Није мислио на бекство. Мислио је на то што је и овог пута Никс изабрао да не остане у свету у којем они одређују правила.
*
Кренуо је на њега. Није га ударио.
Али кад је устао — отац је устукнуо.
— Да ми више никад реч ниси рекао у животу — рече Алгодар, готово не померајући усне.
Мали Никс
„Рекла сам ти. Ниси хтео да слушаш.“
— Твоја Баба
Није мислио да је храбар. Само није умео да стане.
Никада није планирао да буде оно што је постао. Ипак се појавио као неко ко не пристаје на наопаки ред.
Када је говорио, реченице су му биле кратке — као одсечене мотке. Речник скучен, али оштар. Није умео да изговори „извини“ — чинио је то гестом, поступком. Није гледао у очи већ мало испод, мало иза. Његови покрети нису били нервозни, али ни опуштени. Сваки зглоб као да се научио на страх. Тикови — као рефлекс сталне одбране. Као код животиње која је сувише пута чула шкрипу пре удара.
Када би чуо да неко говори гласно, вилица би му се стезала. Од нечега иза страха. Као да је у свакој повишеној речи чуо прекинуту реченицу мајке. Не памти шта му је рекла. Само — где је стала. Где је окренула главу.
Није мрзео људе. Није желео да влада. Није правио свој чопор. Када би угледао да неко вуче слабијег, немоћнијег, у мрак — није га занимао узрок. Тада је деловао. Неподношљиво му беше само да гледа, да стоји непокретан. Или, као толики, што пролазе као да су слепи — али убрзају корак.
Понекад, у сатима самоће, ходао је без циља. По кварту. По собичку. По поткровљима. У џепу — чаура. Без метка. Прсти — немирни, пребацују: чауру, дугме, прамен конца, нешто што је остало од нечега. Као да чека сигнал који не долази. Али сваки мишић већ зна шта би било кад би стигао.
Имао је једно место иза очију — не баш у глави, ни у стомаку — жишку, тачку у којој је осећао правду. Кад га ту нешто заболи, знао је да је час. Да мора да скочи. Због свести. Због осећаја да ако он не уради, нико неће.
Као мали, једном је побегао од куће. Сакрио се иза контејнера. Нико га није тражио. Те ноћи, кад се вратио, срушио је сто. Нико му није рекао ништа. Отада — све што руши, руши као поруку. Да не остане непримећено.
Само је Бабу волео. Њу није звао „бака“. Звао ју је: Баба. Шеретски, дрско: „Е, Баба, кад ће твом Никици гиба?“ Она, с отеченим ногама, болестима. И већ сутра — гибаница. Пуна. Сласна. Мирише с прозора што прокишњавају. Она није питала шта ће бити кад порасте. Знала је. Само га хранила и мазила. Као да неће.
У кући — ничега довољно. Само подераних чарапа превише. И избледелих мајица. Туђих. Патике — нечије. Рекли би: добре. Али друге ноге су шутале пре њега. Било га је стид. Стид, што је живео у туђем.
Отац и кофер. Ништа више. Соба тек као чекаоница. Све је било као празан перон у Пустари.
Његове емоције нису биле дубоко скривене. Биле су јасне. Неисказане, али јасне. Гнев му је долазио нагло. Из асфалта, на коме је стајао чврсто. Братски. Из асфалта, коме је осећао сваки дамар. Али и када би га гнев понео — било је с планом. И без опроштаја.
Када је нападао — бомбом или револвером — он је најављивао. Витешки. Стизао неумитно. Незадрживо. Није знао параграфе. Његова правда била је унутрашња. Природна. Ван система.
Знао је да не може да промени свет. Само није могао да поднесе кад је неко јачи јер је заштићен.
Љубав није познавао. Није стигла да се развије у њему. Када му неко понуди осмех — он не зна шта с тим. Није одбијао. Није примао. Само је — ћутао. Никада није тражио захвалност. Ни повратак. Тражио је — недостижну тишину. У којој нема ничије песнице. Ни грабосера. Ни лажних одлука.
Зато се није бојао метка.
Бојао се само — да буде запамћен, а да никоме није помогао.
.jpg)
.jpg)