ГОДИНА ДРУГА — ВРЕМЕ ОТРОВАЊА И ВРЕМЕ ПРАШТАЊА
Пећ без ватре
Нико више није чекао експлозију. Све је већ било разнесено. Први звук није био аларм, већ шиштање дубоко у земљи. Као да тло удише нешто што не сме на површину.
У продавницама сви су тражили филтере. Са ТВ-а стизале су речи о „иновацији“ и „зеленој транзицији“. У ваздуху — претња без имена. Земља је добила укус који није њен.
На улазу у Пустару, натпис:
Ravium Technologies — приступ само овлашћенима.
Иза ограде — резервоари, цеви, пролазе камиони један за другим. Нико није знао шта је тачно Равијум. Али сви су знали да је питање забрањено.
Један документ ипак је процурео.
Први који је проговорио није био политичар, професор ни активиста.
Био је пијан, и био је новинар.
Звали су га Жуљ, јер никоме није био угодан. Ни редакцији. Ни моћницима. Ни себи. Писао је без филтера, као монолог са дна чаше. Није давао извештаје — већ стварност што крвари кроз речи.
*
Петак. Сивило. Жуљ на половини свог ритуалног запијања. Рачунао је да ће остати последњи на ногама међу присутним сапутницима.
Пришла му је фигура. Ни глас, ни име. Само сенка са намером.
Кутија шибица. USB. Црн. Обичан.
Он каже:
— Лакше с тим. Нисам ја више ништа.
Касно у ноћ, у стану који је мирисао на устајалост и губитак, ипак је отворио USB.
Документ. Табеле, прорачуни, потписи. Систем.
Жуљ чита неколико пута. Извлачи белешке.
[Поверљиво: Интерни извештај – Ravium Technologies]
— Дневна потрошња сумпорне киселине: 2.700 тона
— Месечно у оптицају: преко 80.000 тона
— Процењени губици: 400 тона месечно у екосистем
Хидрогеолошка анализа:
– Киселина ће за 18–24 месеца достићи подземне воде
– pH може пасти испод 5.5 → корозија, губитак извора пијаће воде
Сценарио хаварије (Х-4):
– Изливање олеума: ~480.000 литара
– Токсични облак: SO₃, H₂SO₄ аеросоли
– Експлозија у реактору 2Б → секундарни талас
– Процењени губици: радници 300–500 мртвих; становништво у кругу 5 km преко 200
Еколошки утицај:
– pH подземних вода пада на 3.8 за 72h
– Слив Зрине и Јаруше — трајна контаминација, преко 40 година
Инструкције за јавност:
– Забрањене речи: „жртве“, „смрт“, „експлозија“
– Препоручене: „привремена флуктуација“, „контролисана дисперзија енергије“
– Фокус: „одржива транзиција“, „локална добит“, „светски стандарди“
Пише без уводника. Без наслова. Без заштитних реченица — све је објавио на свом старом блогу, где је некад писао о Дану лептира и новим патикама.
ВИ СТЕ ПУБЛИКА У ПРВОМ РЕДУ КАТАСТРОФЕ
—Извештај о „контролисаној интеракцији“ са 80.000 тона киселине, 54 пута дневно.
54 цистерне сваки дан. 2.700 тона олеума. Али то је само пола приче.
Другу половину вуче железница, а, ево, граде пругу на врат, на нос, као да освајају Дивљи Запад. Композиције са по 12 вагона, сваки носи 65 тона отровне киселине.
Кад сабереш — више од 4.000 тона киселине сваког дана дрнда, труби, вуче се кроз наш крај.
Бука се увуче у џигерицу. Резервоари отрова тутње поред школа, болница, кроз дворишта нам пролазе несити скотови!
Кад прокапа — рећи ће „хемијска флуктуација“.
Једна грешка. Један вагон мање. Један судар у магли.
И то више није „контролисана интеракција“. То је катастрофа.
Знамо да би у првом таласу нестало преко 700 људи — радника, деце, старих.
Да би више од 900 било живо, али без коже, без даха, без оријентације.
Да би 2.000 гледало у зид и питало се да ли су га сами нацртали.
Да би 5.000 пило воду која памти боље од њих.
А систем би то назвао: „привремена редукција популационе густине“.
„ПРИВРЕМЕНА РЕДУКЦИЈА!!!“
И ако мислите да сте безбедни јер вам кућа није у црвеној зони — сетите се да киселина не чита мапе.
Кад кожа вашег детета побледи као да не зна шта је сунце, рећи ће: „Процес адаптације на нове стандарде.“
Нису криви копачи, техничари, војници.
Криви сте ви што пристајете на лаж. Што седите, ћутите, гледате у телевизор и тражите још једну турску, пола шећера.
Не, није власт та која вас лаже.
Ви хоћете лаж, јер истина тражи да устанете.
И зато заслужујете да будете оно што већ јесте: публика.
Ако ово не објавим, заслужујем да ме киселина првог поједе.
Жуљ
*
Сутрадан — профил је нестао. Неко је спречавао да се чланак појави.
Али текст није нестао.
Живео је као документ по гаражама, подрумима, унутрашњим вратима тоалета.
Прича се да је Жуљ успео да чланак дотури Ждералку, пре него што је нестао.
Од тада, о Жуљу се говори као о првој жртви режима.
Зона киселине
Дечак, десетак година, држи маску у руци. Његов отац, некад возач, сада је чувар. И неми сведок цурења из утробе сепарације, храпавог шапата цеви, жутог испарења што жари плућа и изједа земљу и време. Тихо говори сину:
— Кад дува одатле — стави маску, или мараму. Ако немаш, макар рукавом. Удахнеш дубоко, па држиш. Ако мораш, онда кроз уста. Мало. Као кад шапћеш. Држи очи затворене колико можеш.
Метал зуји из даљине.
— Тата, шта је оно?
— Не питај. Ни шта си видео, ни шта си чуо. А кад си сам — окрени леђа ветру и чучни. Земља те онда неће тражити.
*
У Алмасу, на школској чесми, вода пецка на метал. Наставник каже: „Флуктуација. Микроелементи.“ Девојчица више не пије. На пијаци шапуће се: „Киселина у земљу ушла, као змија.“... „Ни козе неће да пију.“
*
Креда на зиду поште:
„Ако вода више није она иста — ни ми нећемо бити.“
Касније:
„Слобода? Само ако је у пакету са киселином.“
Активација
Костов на трећем спрату Црне зграде. Пролази кроз извештаје. Сви говоре исто. Чита:
— „Забележено прогресивно повећање степена јавног незадовољства — садржаја и реторике до сада некарактеристичних.
Евидентирани случајеви неформалних окупљања у студентским кампусима, празним халама, школским двориштима. Организација без формалне структуре; без лидера. Комуникациони токови без детектованог извора.“
Психолошкиња слуша.
— Побуна без захтева, без идеологије? — каже он.
— То није логистика. То је емоција.
— „Емоција“?
— Кад се симбол отпора укрсти са личном траумом — настаје активација. Није планирање, већ осећај да више не могу да ћуте.
— И како да их зауставимо?
— Одузмите им смисао. Или га потврдите.
— Али где да ударимо, кад немају ТВ, ни вође?
— Смисао се шири кроз капиларе: поглед, песма, зид. Додир рамена. Порука у дворишту.
— Додиром рамена?
— Да. Није проглас. То је тренутак препознавања.
Костов угаси опушак, запали нови. Магла кроз прозор више није случајна.
Одузимање смисла
Нови активисти, у оделима. Глас једноличан:
— Злонамерне гласине… највиши стандарди…
Иза њих — превише бујно дрвеће, деца с кацигама, макета рудника под неонком. Са звучника: „Слободна шетња за ваздух и емпатију.“ Потом, као исти текст: „Љубав је могућа и овде. У Пустари.“
Колона корача уједначено, као да им је неко подесио срце на исти ритам. Транспаренти пастелни, аплауз хладан, без одушевљења.
У сенци стоје Алгодар и Синкорад.
— Ово није протест, ово је презентација. Са хештегом. — каже Алгодар.
— Само што се не извињавају што вичу.— додаје Синкорад.
— Отпор са логом и спонзором.
— Све се чује, ал` нико не слуша.
У поворци и Ждералко. Шешир накривљен, флашица воде љуља се у руци. Види другове.
— Уходим противника… и заради се нешто. — Осмехне се. — Freedom is not a place. It’s what you carry when you’re hunted. — Застане. — Чуо сам то негде. Или сам то измислио. Ко ће га знати.
Настави нехајно са шетњом.
Мало иза њега — Бз и Чома, држе се за руке као да штите последње парче сигурности. На ранцу Чоме лепрша заставица: шарени лептир на белом.
— Ено их. Бз и Чома. И они! — каже Алгодар.
— Мора се нешто зарадити.
— Нека. Само нека не машу.
— Можда верују.
Прекида их оркестрирано скандирање.
— Онда је горе.
*
На другом крају града: седамнаесторо људи, без транспарената. Само стоје. Режим јавља: „Није било узнемирења.“
Сутрадан кредом на бетону:
„Не боли оно што вичу. Боли оно што нису пустили да се роди.“
*
Камере не бележе стварни живот: цистерне, хеликоптери, камиони, железничке композиције. На речном пристаништу брда Равијума. Машине под церадом. Земља отворена, прашина осваја Пустару. Ничу облакодери — нико не зна зашто. Раскошне виле на ободу града — прилаз забрањен.
У кафанама рудари. Људи се мрште: „Касно је да питамо.“
Један редар каже: „Ако ме нико не пита зашто сам био тамо — онда нисмо више град.“
*
Акција: „Дан изражавања јавне емоције: Храбро реци!“ Сценографија топла, транспаренти умерени.
Један младић: „Ви не знате ни на шта сам бесан. Само хоћете да стане у ваш оквир.“
Одмах музички интермецо: „Желимо дијалог, али мало одмора.“
*
Позив на „Округли сто за младе гласове“ — активисти понављају оно што су научили напамет.
Инфлуенсерка: „Љубав, не револуција!“ — сутра маска: „Киселина није љубав.“ Слика нестала.
Стари професор, некад познат по својој слободоумности: „Равијум није претња, него прилика.“ Амфитеатар празан.
Глумац у рекламама: „Не можемо остати у прошлом веку.“ Коментари: „Ово му је најбоља улога.“
Министарство: „Нове наде.“ Деца цртају рудник.
Испод: „Лептир нема где да слети.“
Нови Закон против „дезинформација о хемијској безбедности“. На зиду:
„Чим нешто мораш да браниш законом — већ трује.“
Систем покушао да упакује покрет. Није успео. Људи нису тражили оквир, већ само једно: да се ништа не умири пре него што се каже.
Близу медијске куће натпис:
„Ако нас не чујете — не значи да не памтимо.“
Један поглед у небо
„Glassmark“ је пунији него икад. Нико не виче.
Омладина се окупља не због музике, ни дима, већ због нечега што не стане у реч.
Нечег сасвим новог што је горело у њима.
Разговори нису били бучни. Били су грозничави.
За једним столом Синкорад, Алгодар и још неколико других.
У сенци, одгурнут хладноћом другова, стоји Ждералко. Шапуће:
— Као кад киселина уђе у реч. Па више не знаш : јеси ли то рекао ти или је већ прогутано.
Неки се насмеју, неки преврну очима. Нико не пориче.
У другом друштву Руна, узнемирених покрета, као у ишчекивању.
Синкорад, први пут прегласно:
— Нигде се не говори о нама тако ружно, као код нас. А још горе — нигде се не дозвољава тако лако другоме да то чини као код нас.
Нико га не прекида. Ни он себе не кочи:
— Ако умрем, гледаћу у небо. И смејаћу се. Бар нећу бити последњи што је ћутао.
Алгодар му спусти руку на подлактицу. Осећа се да Синкорад рецитује, али искрено верују у оно што говори.
— Живети по својој вољи. Без ове страшне збрке. Ићи за животом због ког сам се родио. За нечем ванредним — што, као небо, све покрива. Да бар схватим да није било узалуд. Да се више не чека на мир који никад неће доћи.
— То је Црњански?
Синкорад климне, али настави својим гласом:
— Ако не идем по својој вољи, ходам по туђем пројекту. То није живот. То је изнајмљено постојање.
Руна угаси цигарету, погледа га кроз дим. Ништа не каже.
Кад им се погледи укрсте, као да се нешто без имена управо вратило на своје место.
Епилепсија
Неколико дана касније, у подруму Алгодарове зграде читају процуреле белешке и план пута једне колоне цистерни.
Одједном светло.
— Стој! Лези!
Нема судије. Нема оптужбе.
Синкорад, Алгодар и Ждералко са лисицама на рукама, у мрачној просторији подрума Црне зграде.
Не личи на судницу, већ на први круг пакла. Бетон, флеке, мирис амонијака.
Ждералко се насмеши:
— Ова просторија нема ћошкове. Нема где да се сакријеш, нема где да се окренеш.
Алгодар климне. Синкорад гледа у неон, као да и светлост губи снагу.
Службеник записује нешто иза плексигласа. Речи више нису битне.
Неки издржавају. Неки падају у епилептичне нападе од батина.
Сад је питање: шта остаје кад речи стану.
Руна шаље поруку Ждералковом другу:
— Ако их пребаце, кажи ми где. Само да знају да нису сами.
Тако почиње други талас.
За њих!
Вест није у медијима, али се шири.
Омладина се окупља све чешће. Постају они који памте.
Симбол лептира — Ждералков кроки — најпре на рукаву једне девојке. Потом на јакнама, торбицама, зидовима. Не као мода, већ као пркос.
Графити ничу:
— Сетим се и знам — Нисам заборавио — Нема имена. Али нас има — Лет је почео. Без дозволе — Сећање није кривично дело — Нисмо рођени да слушамо. Рођени смо да памтимо.
Мурал са црним лептиром — знак жалости.
Полиција не реагује одмах. Али кад ухапсе дечака што је залепио слику лептира и реч „Летите!“ — појављују се други. И трећи. И четврти.
Тишина пушта корење.
На зиду школе: „Нема нас у вестима. Али нас има у ваздуху.“
На улазу у Лагум: „Орфеј је сишао у подземље. Ми живимо у њему.“
Деца нису ту да се уклопе. Ту су да остану.
*
То ћутање бива гласније од поклича.
Кад хор не запева, а све је спремно — знаш да се нешто дубоко померило.
То није бунт. То је раскид с колотечином.
Песма коју Мудри покушава да дигне — застаје у грлу трибина.
Нико је не прихвата. Чак ни они што увек први вичу.
Један навијач другом:
— Нисам дошао да певам њихову песму. Није више наша.
*
У Централи АНКО:
— Нема координатора?
— Нема.
— Па ко онда организује ово?
— …
Ломљени, али не сломљени
Тројица излазе из Црне зграде. Без пратње, без објашњења.
Смршали, бледи, уморни.
Са трећег спрата, Костов их посматра. Сенка му прекрива лице. Цигарета му виси из угла усана.
— Три месеца… а ништа од њих нисмо направили — мрмља.
Синкорад се једва креће — као да нешто вуче. И за собом, и у мислима.
Алгодар не говори. Поглед му прати линију пута.
Ждералко — с уснама што више не могу до краја да се затворе — смеши се. Као да зна нешто што се не може више казати.
На улици их многи препознају.
Једна жена им приђе, дотакне Ждералково лице као мајка.
— Децо моја… — и оде даље.
Младић на бициклу успори. Остане пар секунди дуже.
Црна зграда нестаје иза њих.
Не говоре шта је било унутра. Нико не пита.
Три тела што су се вратила — више нису само људи.
Они су трајање. Тежина коју улица неће да заборави.
Праштање
Тог јутра снег још није пао, али свирник већ цвили кроз лишће, а трнова хладноћа увлачи се у зглобове. Подвес од тмине надвио се над равницом, најављујући крај листопада.
У кући Синкорадовој Мајка стоји над кутијом испод кревета. Извлачи столњак — избледео, сив, с избледелим нитима извезених кругова. Из ладице вади свећњак и мали комад коре у којој се чува мирис равијске траве.
Синкорад седи за кухињским столом. Прстима прелази преко ивице столњака, истрошеног од прања и времена. Тканина је мекана, танка као дах. Подсећа на огртач од зечјег крзна којим га је мајка покривала кад је био мали — онда кад је температура расла, а светлост у соби жутела од страха.
Кроз ту тканину — као да се нешто враћа.
— Време је — каже мајка.
Он је погледа, не разумевајући.
— Равијин дан. Ја га носим откад је твој отац отишао. Од сада — ти.
У руке му ставља свећу, кашику пшенице и лист са забелешкама: ко су кумови, где стоји кореница, шта се каже, а шта не сме гласно да се пева.
Он климне. Не каже „хоћу“. Али држи предмете у рукама. И то је довољно.
*
Неколико дана касније, у продавници што мирише на кромпир и сапун, Мајка се окреће кад звона на вратима зазвечe.
Руна застане кад је види. Већ хоће да се повуче, али мајчин глас није оштар, него изречен као правда:
— Не мрдај. Ти си она Руна, зар не?
— Јесам. Ви сте мајка Синкорадова...
— Ја сам она што зна шта како изгледа кад неко ћути, а цело срце му говори једно име.
Руна занеми. Не зна да ли да се изговори или сакрије.
— Бићеш код нас у петак. Равијин дан стоји на петку.
— Не знам да ли бих требала...
— Још се ја питам у овој кући. Кад кажем да ћеш доћи — онда ћеш доћи. Обуци се како ваља. За заветни дан се не облачи по ставу, већ по части. Јеси разумела, ћери?
И одлази без погледа уназад.
*
У петак сунце улази кроз прозор куће која већ мирише на прастару тишину.
На столу — столњак без шара, хлеб без соли, здела пшенице. Три ствари које се не нуде, него памте.
Свећа није од воска: танка, жућкаста, мирна. Све чека.
Стижу гости: Алгодар с јакном што више не мирише на улице него на књиге; Ждералко с оном свеском пуних исечака; још неколико блиских, без имена, али присутних.
На прагу — Руна. У тамнозеленој сукњи, без претње, без иједне значке. Косе у венцу од плетенице, очи као лед што се не брани.
Ждералко пита шта је то Равијин дан.
Мајка чује пре него што Синкорад проговори. Није љута, али нешто у њој застане, као кад неко пита шта значи реч коју си цео живот чувала.
— Равијин дан... није датум. Ни календар. То је као кад неко пребаци руку преко прага, не да изађе, него да остане.
Ждералко ћути.
— Некад сам чуо... „Тај дан не причаш шта мислиш. Само радиш шта памтиш.“
Мајка га погледа мекше.
— Није за све. Али кад дођеш — прихватио си да се ништа не почиње без корена.
Свећа је упаљена. Све је спремно.
Седе у кругу, али нико не доминира.
Синкорад устаје, погледа кроз прозор и, како обичај налаже, изговара једну једину реч. Није гласна, није објашњена. Само реч:
— Праштање.
Нико не одговара.
Руна спушта поглед.
Ждералко у свесци повуче круг и у њега упише слово П.
Кап воде се прелива преко прага. Свећа гори и даље.
У прозору се појављује траг прста — лептир. Нико га није нацртао. Али ту је.
То је кућна свечаност. Не слика. Не звона. Памћење које се не изговара. Само пренесе — и преживи.
Кад се утиша последња кашика, а свећа настави да гори, Мајка каже:
— Руна, ти знаш ону... не мораш, али би ваљало.
Руна устаје без оклевања. Стоји крај прозора где светлост пада дијагонално преко лица — као да је време само позвало.
Пева:
„Ој, Весна, Весна, златна птицо,
отвори небо, отвори зрно —
да се човек опет роди.
Да се не плашим, кад сам сам.
Да не ударим, кад изгубим.
Да не ћутим, кад си ти у мени.“
Глас не пуца, али дрхти. Сви знају: ова песма није научена, него ношена.
Синкорад гледа у пламен. Не мрда. Као да је у њему нешто први пут престало да тражи одбрану.
Кад песма утихне, у соби се ништа не помери, али у сваком срцу нешто промени место. Он поново изговара:
— Праштање.
А то је одјек. Не само речи. Него целог дана. И свега што годинама није било изговорено.
.jpg)
.jpg)