ТРЕЋИ ДЕО - IV

ЧЕТВРТА ГОДИНА — КАД МАГЛА ПЕЧЕ

 

Покров

Ноћни диспечер прекршио је протокол и пустио воз без провере. Композиција је била предугачка, тежа од дозвољеног. Вагони спојени непровереним спојницама, кочнице неисправне, точкови врели, систем за гашење искључен.

Воз је јурио као клин што цепа бетон. Прва цистерна пукла је од притиска, просипајући киселину која је јурнула као река пржећи земљу и све што додирне. Друга експлодирала, трећа подигла цео воз као да је гравитација нестала.

Магла — густа, беличаста, без мириса, без звука. Пекла је очи, кожа се љуштила, стакло се топило, а гласови су се гушили у тишини тежој од сваког звука.

Први су пали најмлађи. Мали М., са прљавом руком, срушио се без гласа. Затим они што су потрчали да му помогну. Један по један, све док нису остали само они што су застали, тражећи начин да дишу у отровном ваздуху. Није било времена за крик. Магла је већ ширила свој покров.

 

 

Изгорело место речи

22:40 — сви канали преносе исти сигнал. На екрану: суво стабло, магла, сива крошња што се љуља. У углу — икона „уживо“.

Женски глас, сув, чист:

— Ово је хроника једног места. Била сам тамо…

Пренос се прекида. Одмах затим концерт под слоганом: Будућност нема алтернативу.

23:55 — ТВ студио. Водитељ у тамном оделу, позадина бледа мапа региона.

— Вечерас одајемо почаст страдалима. Ово је простор пијетета. Нема места за шпекулације.

Кадар: свеће, руке што пале лампионе. Стакло у крупном плану. Тон пригушен.

Интерна наредба МУП-а, 23:58:

– Снимање места догађаја дозвољено само службеним тимовима.

– Све фотографије и видео-записи морају бити предати најближој станици.

– Маске у јавности — искључиво за службена лица.

Саопштење Владе, поноћ:

— Формирана је комисија за утврђивање околности. Све информације пролазе кроз верификацију. Апелујемо на грађане да се уздрже од ширења непроверених података.

Влада. Интерна белешка, 00:07

– Медијима доставити „проверене“ слике — цвет, свећа, празна клупа.

– Избегавати приказ жртава.

– Слоган „Будућност нема алтернативу“ укључити у све прилоге.

Министар рударства:

— У току је санација терена и израда стручне процене. Молимо за стрпљење.

Министарство здравља:

— Позивамо добровољне даваоце крви. Упозоравамо на појачану маглу. Препоручује се боравак у затвореном.

Интерни допис Центру за анализу ризика, 00:21

– У саопштењима нагласити да нема доказа о трајним последицама.

– Потенцирати психолошку подршку.

– Употребљавати формулу „ситуација под контролом“.

Председник, ванредно обраћање:

— Ово је тежак тренутак. Држава ће учинити све да заштити грађане. Нећемо дозволити да ова трагедија буде злоупотребљена.

После његовог гласа, поново концерт. Певач у белом. Оркестар. Доњи трак: Будућност нема алтернативу.

 

Покоп без питања

Између екрана и земље — ледени мук. Званичних спискова нема, али ковчега, металних и заварених, све је више.

Људи носе слутњу у грудима, али не питају. Чекају да им неко каже шта је „истина“, а она већ тоне у корење, невидљива као змија под прагом.

Улице пусте. У црквама главе погнуте. На води талас је молитва док рибе плутају на површини. Кожа се љушти. Глас храпави и гаси се.

Смех на сахранама — као механизам одлагања. Свештеници ћуте, држе руку на ковчегу. Неколицина шапуће:

— Кад нестане глас, нестаје свет.

А негде из дубине Пустаре женски глас се кроз ветар повија:

Ој душо, крени кроз шуму сенки,

где врба плаче, а гавран пева.

Огњем те чистимо, земљом хранимо,

у Наву водимо, где преци чекају.

 

 

Кад глас крене

Нико не наређује. Али више није као пре. Није морало тако — али јесте.

Кораци тихи. Погледи празни.

Заставе саме падају. Плочице нестају. Зидови огoљени. Портрети без оквира.

Ветар шушка кроз напукле прозоре, одјекују кораци у празном школском дворишту.

Ипак — није све изгубљено.

На аутобусу, кредом исписано: „Још смо живи.“

Чује се глас:

— Ако смо остали, не смемо се вратити у тишину.

Сирене више не застрашују.

— Ако престанемо да се плашимо, можда ћемо поново дисати.

*

Први протест: дете кашље, савија се и пада. Његов дах постаје поклич.

Снимци не путују мрежом, већ глас до гласа, ћутање до крика.

Људи престају да глуме мир. Камере бележе али не емитују.

На улицама се шири једна стара реч, не поклич већ покушај да се глас пробије из грла:

— Летите.

— Летите.

— Летите.

Полицији стиже налог — да не реагује.

Репортерима је забрањено да их називају народом.

Сутрадан — екрани црни. Један емитује поруку:

— Смирите се. Све је у реду.

*

У пасажима песници читају своје стихове, глумци изговарају монологе.

Руна са својим бендом пева. Не више метал — него друге мелодије, као да дозивају памћење.

Језик се мења. Ничу нови симболи — графити свуда:

„Сећање је последњи отпор.“

„Ја сам грешка. Али нисам твоја.“

„Ако и паднемо — бар смо кренули.“

Људи више не чекају наредбе, ни вести, ни дозволе.

Делују тихо, гестовима.

Волонтери без централе праве пунктове. Деле канистере. Носе мараме преко лица.

Неки војници силазе с тенкова. Један скида оклоп и седа на хаубу, као да жели да му кажу:

— Било је довољно.

Наставник географије тражи старе карте — да знају где је било шта пре него што забораве ко су.

Деца записују: „Избрисали су мапу. Памтимо пукотине.“

Полиција понекад одсутна, понекад дели маске.

У киселинској измаглици — горак мирис хемије.

Жута марама притиска груди.

На радију ништа осим званичних објава.

На зиду, кредом:

„Чујем сирене, али више не скривам главу. Скривам срце — да се не запали пре него што стварно почне.“

Почетак није био марш, ни парола. Није био позив.

Био је корак. Без плана. Без повратка.

Као кад станеш у реку — и схватиш да си већ на другој обали.