ТРЕЋИ ДЕО - V

 ПЕТА ГОДИНА — ИЗНАД МАГЛЕ. У ПРАХ

Мудри, мудро

Преузимање није увек освајање.
Сутон. У локалу музика, улице празне — претећи празне.
Мудри седи са Синкорадом и Алгодаром у глувом пролазу иза клуба. Ту се више не изговарају претње — већ оплакују илузије.
На криглама, конденз. На лицима — ништа.
— Нисте морали овако — каже Мудри, без љутње и мржње.
— Нисмо ни желели. Али морали јесмо. То је разлика коју ваша генерација више не разуме — одговара Алгодар.
Експлозија прекида разговор. Клуб „Трећи Период“ нестаје у једном бљеску. Дим, стакло, деформисан метал, изваљена врата на тротоару.
— То је моје! — виче Мудри.
— Било је. Сад је само твоја грешка — каже Синкорад.
Мудри их гледа, тражи клинце у њима. Нема их.
— Још смо ту. Били смо с тобом. Немој ни да покушаш — каже Алгодар.
Одлазе. Нема хапшења, нема оптужби. Само прашина и мирис као да није експлодирао зид, већ тумор —  што се правио да је подршка.

Последњи аргумент

Неколико ноћи касније — локал је поново спаљен.
Ту је инспектор Костов. Седи с Мудрим у службеном ауту без ознака. Двојица људи који више не знају на коју страну се њихов свет руши.
Возе на периферију, у ресторан где излази дискретна елита. После дуге приче Мудри излази. Из ноћи — три пуцња. Ниско, стилом Малог Никса. Не да убију, већ да упозоре.
Костов га вуче у ауто, одвози у ургентни.
Мудри је схватио. И поступио — мудро.

Пуковник

Неколико дана касније — болница подигнута у време неке старе епидемије. Клизави подови, испуцали линолеум, мирис јода у зидовима. 
Пуковник седи на столици, без стола. Није везан, али не сме да устане. Испред њега — Алгодар и Синкорад. Десетак дечака у позадини.
— Нема потребе за речима. Само да знаш: ако не одеш сам, нећеш имати прилике да одеш. А онда ће бити нешто што ни теби ни нама не треба — каже Синкорад.
— Да ли је ово оно што хоћете? — пита пуковник.
— Не. Али јесте оно што више нећемо трпети — одговара Алгодар.
Бивши пуковник устаје.
— Нисам херој. Али нисам ни гробар.
Излази, не осврће се.

Нисмо више твоји пси

Трибина Југа. Стара химна. У трећем стиху гласови пуцају. Нико не припрема нову песму.
Магла се подигла. Навијачи певају не поклич, већ реченицу:
„Нисмо више твоји пси.“
Песма има нови ритам. Нови начин постојања.
Костов чита извештај:
„Група Хорда се преструктурирала. Вође — нестале. Поруке — другачије. Симболичка комуникација порасла. Није више навијачка структура. То је покрет. Без центра. Без јасног лидера. Али — опасан.“
И додаје своју белешку:
„Први пут — мирише на нешто што ће пући. Не из мржње. Из зрелости.“

Оно што је расло пет година

Јан се појавио на ивици ничије земље. Близу Тунела. Ни шал, ни грб, ни знак. Само бела линија преко груди.
Клинци из Хорде нису га одмах препознали. Или нису смели да га препознају.
Није говорио. Само је стајао. Без пратње.
Кад се и Синкорад појавио — нешто у ваздуху се пресекло. 
— Слепци смо били. Бијеш, а не видиш да ти је с друге стране неко ко је могао с тобом да стоји — рекао је Јан.
— Ја ти пружам руку. Ако не прихватиш — бићемо вечни непријатељи.
Синкорад је погледао Јанову руку као нешто што би могло да га изда, али и спасе. Затим је прихватио пружену руку.
— Дуго сам ово чекао.
Ветар се стишао, а једини звук био је ударац обе руку које се сусрећу — ломљење, као да су две половине једне исте приче коначно сашивене.
Затим се Јан братски рукује и са Алгодаром.
— Уједињујемо се. Ми, већ са шеснаест група. Сви… хоће тебе за вођу.
Синкорад — ништа не одговара.
У Пустари — кад ништа не кажеш, то обично значи да је тако.
Окупљени дечаци више нису били навијачи. Није било поклича. Само светлост бакље што не осветљава, него потврђује. Речи —  све би поквариле.
*
Те ноћи, кроз маглу — из свих квартова чује се иста песма:
„Нисмо више твоји пси…”
Оперативац у командној соби:
— Групе су се спојиле.
Костов затвори мапу.
„Нема више одбране. Сад се само прати.“

Јан и Регрути

Јан је рођен у кући где се не виче да се дисциплинује — већ да се победи.
Његов отац, генерал Т., није био човек с утицајем. Био је сам утицај. Глас му је цепао ваздух. Присуство — газило протокол.
Председник је једном за њега рекао:
— Он не слуша наређења. Он их анулира.
Јан је одрастао у том гласу. Није било бајки. Само рапорти. Наредбе. Протокол.
Са седам — знао је да разликује артиљеријска оруђа. Са девет је прошао дрил. Са једанаест више није било војничког питања на које није знао одговор.
Мајка је тиха, на корак иза. Њој је све пружено. То је довољно, по оцени генерала Т.
Има старијег брата, који му је дуго био узор. Како су одрастали, брат се повлачио у себе. Све више. Није могао да поднесе пузање по блату између лешева распалих животиња, док каплар урла изнад њихових глава. Није могао да прихвати да вежба како да непријатеља елиминише хладним оружјем. Од свега, највише се плашио очевог осорног гласа. На крају се затворио у свет између своје собе и кладионице. Између тикета — и сањарења.
Јан није викао. Није се бунио. У њему је међутим бујала река коју нико није могао да заустави. Када га је отац уписао у војну школу, само је рекао:
— Не могу више да се будим у туђој униформи.
Генерал је побеснео. Није помогло. Јан је друкчије одлучио.
Генерал Т. је поцепао пријаву.  На чудан начин, међутим, био је поносан на сина. Зато што је свој. Чврст у ставу. „Моја крв!” — мислио је у себи, строго пазећи да се не изрекне.
Јан се сам уписао у најближу средњу школу, где елита не шаље своју децу. Ишао је на утакмице с друговима. Тако је почело.
Звали су се The Conscripts. Хладно име. Без емоције — на први поглед.
Они нису били навијачи. Били су структура отпора, тело које памти слободу пре него што је изговорена. 
Јан није био вођа. Био је стена у основи покрета.
Кад се појавио пред Синкорадом, то није био марш војника. Није била диверзија.
Био је лом гравитације. Тежиште се померило. Син војске — пришао народу.
*
А кад магла дође,
кад хеликоптер заталаса ваздух као у старим маневрима,
и кад очев глас почне да гори преко звучника —
Јан не виче. Не одговара.
Само стоји.
Као зид што одбија метак.
И као човек — који је напокон изабрао за кога стоји.

Сведочење

Месец дана касније, у отвореном амфитеатру замишљеном за ђачке приредбе и уметничке перформансе под ведрим небом, скупио се народ из краја.
Без најаве. Без ознака. Без рефлектора. Без разгласа. Само људи.
Једни са капуљачама. Други с беџевима, нотесима, цртежима.
Неко с дететом у крилу. Неко без ичега — само присутан.
На подијуму: Синкорад, Јан, Алгодар.
Нико не узима микрофон. Није говор. Више изложеност.
Један младић, вероватно студент, подиже руку:
— Па ко нас води? Ако нема лидера, како да знамо шта радимо?
Тајац.
Синкорад креће да одговори, али га Алгодар зауставља погледом.
Јан каже:
— Не постоји ко вас води. Постоји шта осећате. И ко вам стоји с леђа кад паднете. Ту почиње све.
Ређају се питања. На питања настављају се коментари. На коментаре — говори.
Амфитеатром се ори оно што су људи гушили у себи.
Човек с дететом, гласом који подрхтава:
— Ја сам радио на вентилацији. Проверите документ 347/б.
Бивши радник Хемијског постројења држи аудио касету. Чују се шапат и урлик.
— Не можемо овако даље! Сензори не лажу!
— Имаш дозволу.
— Ко је потписао?!
— Имаш дозволу.
Кашаљ. Смех. Звук што се не брише, ма колико пута враћали траку.
Жена која се представила као административка показује фасциклу:
распоред смена, измене протокола, белешке на маргинама. Потписи.
Она наглас чита понеку белешку, као у раскораку између гласног и унутрашњег:
„Не пуштати испод 4.7 — поготово ако је магла.“
„Са Z. W. решити касније.“
„У случају магле, ниво киселости може варирати ±0.3 у првих шест минута. Аутомати не смеју самостално пуштати.“
„Z. W. може да потпише, али не сме да архивира. Претходни архивар — нестао.“
Стари техничар, без зуба:
— Дете ми умрло. Није било магле, али је био мирис. Знао сам.
Шапатом:
— Звали смо то „кисела киша што не пада с неба.“ То су вам сад плућа.
На зиду у позадини амфитеатра, кредом исписано:
„НИШТА НЕ ТРАЖИМО. САМО СЕ НЕ СКЛАЊАМО.”
После скупа — медији траже интервју.
Синкорад одбија:
— Не зато што немам шта да кажем, већ зато што не желим да будете једини који то чују.

Извештај који касни

У канцеларији, Костов седи окружен извештајима.
„Обрада сведока није дала резултате.“
„Подаци из зграде 3 не могу да се верификују.“
„Било је дозволе. Али она није сагласност.“
— Нисмо више у контролној соби. Сад смо у ходнику. — мрмља.
Досијеи су отворени. Али више нико не гледа у њих.
На насловним странама — слике из магле. На екранима — звук без слике. Или само курсор.
Костов почиње да диктира.
— Субјекти: Алгодар, Синкорад, Јан.
— Локација: непозната.
— Трагови: минимални.
— Надзор: без резултата.
— Опис: као да у земљу пропадају.
Пауза. Обрише.
Поново глас, тиши:
— Није да не остављају траг. Напротив. Али нико не уме да га пратити. Ни наши, ни њихови. Као да не ходају — већ искрсавају.
— Последњи сигнал Синкорада ухваћен је у зони Блока 54. Минут касније — систем јавља: „Нема поклапања.”
— Јан је снимљен на једном протесту, али само као одраз у стаклу.
— Алгодара нема. Али његове речи круже, као зараза.
Костов, у бележници: „ Јан — син генерала Т.“
Питање: да ли га отац и даље штити — или се плаши онога што је већ постао?
Позив из Вишег надзора:
— Пратите ли их?
— Пратимо. Али они не беже.
— Онда зашто их не ухапсите?
— Јер нису више на територији на којој закон има снагу.
— Говорите метафорички?
— Не. Географски.
У тоалету Костов пере руке. Гледа се у огледалу. Први пут примећује старење, губитак. Нешто се нагло истрошило у њему.
Касније записује:
„Они нису банда. Нису терористи. Нису покрет.“
„Они су празнина коју више не можемо затворити.“
„Питање више није где су. Питање је: шта су постали.“
На врху солитера младић пали бакљу. Светлост бакље се шири по читавом крају.
Костов гледа. Не уноси ништа у извештај.

У крилу Лагума

Када режим уведе полицијски час — нико га не поштује.
Улична светла не раде. Патроле су ретке, често без стварне воље да држе мир.
У становима — светла упаљена, као знак пркоса: „будни смо, али не идемо нигде“.
Пси лају у мраку. Нико их не смирује. То је једини закон који још важи.
Милиционери седе у службеним колима, пуше и гледају у даљину — као да се и сами нечега боје.
Више се не пита ко је на власти.
Пита се само: ко остаје усправан — кад више нико не наређује.
*
Лагум те ноћи није био уточиште. Био је жречиште свега што је горе изгубило глас.
Седе тројица. Синкорад наслонио леђа на зид. Не дрема, ослушкује шта зидови знају. Алгодар — тих, с ножем у шаци. Јан у сенци. Половином лица човек што је још био син генерала. Другом — дечак који је сам себе регрутовао.
Чују се кораци. Тихи, па све јаснији. Оружје при руци. Тело уз зид. Напетост без гласа. Силуета. Упаљач кресне.
Ждералко. У униформи, са старим чудним шеширом и огрлицом што није од јунака, већ од сећања. Стресе са шешира зрнца жутог песка горњег света.
— Вратио сам се — каже кратко.
Нико не пита где је био. Ни зашто је отишао. Он, највећи сањар, онај што је први веровао. И да су питали — не би знао шта да им одговори. Снови су му се побркали. Није знао који су његови, а који туђи. Постали су тегоба. Направили псето од њега.
Сад је дошао. Дезертирао. Свесно. Зна казну. Али више не броји.
Ћуте дуго. Никад нису сами седели за истим столом горе. Овде, под земљом, столови су им од истог камена.
Коначно, Алгодар:
— Никад нисам био у борби коју сам разумео пре него што сам кренуо — каже. — А сад, први пут, све разумем. А не знам хоћу ли кренути како треба.
Синкорад климне. Поглед му не трепће. Ждералко тихо одобри, скоро стидљиво.
— Ко нема сумњу, иде као џелат. 
Јан се надовезује, тихо, као себи:
— Мој отац је говорио: “Ако не наређујеш — онда служиш.” — Ја, међутим — служим, а ничији нисам. И никад уверенији.
Застане. Затим, с горчином: 
— Ја их знам. Те људе. Те подруме, салоне, столове с мирисом сплетке. Знам и шта једу и кога мрзе. И све се распада. Изнутра. Ако остану — све ће повући за собом.
Ждералко наго устане, учини неколико нервозних корака. Али ни он не појачава тон:
— Приче се памте — сведочења остају. Није да идемо да победимо. Само — да се не прећути.
Разговор у том тренутку замре. У мраку, као из још дубљег слоја тишине, прошишта нешто. Цев или живот.
И онда: речи, изван мисли, изван гласова: 
— Он је једини знао. — Мали Никс. —  Није тражио да ико иде за њим, али је показ’о пут.
Сенке се померају. Нико не зна ко је то изговорио. Ни да ли је ико. Али сви окрену главу у правцу оног дела Лагума који не води нигде.
Ждералко зашушти: 
— Чуо сам га једном. Пре него што смо знали ко је. Рекао је: „У ноћи кад не верујеш ником, иди ка гласу што не тражи одговор.“
Синкорад затвара очи. Можда и није хтео. Али у тој мрачној паузи — лице Руне изрони. Ни кривица. Ни љубав. Само рез.
Алгодар погне главу. Сећа се лица оца што га више не пита ништа. И крви између речи што није опрана.
Сви у полудремежу. Између тела и мисли. Између сна и сведочења.
И тада, лагано...

Сновиђење

Сан који не припада појединцу. Ни унутрашњости, већ дубљем тлу Лагума. Тамо где реч не стиже, али знак остаје.
Четири тела. Један сан. Вода до колена. Ноге несигурне. Изнад — златна магла.
Из магле: 
— дете без очију,
— човек без уста, 
— девојка која скида кожу са главе као мараму.
И онда — храст. Огроман. Без корена. Без лишћа. Дрво-Запис. На кори — урезан симбол: круг унутар круга. Око.
Са стране — жир. Златан. Није пао. Није у грани. Пулсира.
Глас. Није Никс. Ни човек. Зов из давнина. „Ово се не сеје. Ово се чува у себи.“
Изнад — крик вепра. Није тело. Ни позив. Инстинкт. Прашина. Ветар. Све се диже.
У том звуку — прастари знаци. Ни језик. Ни шифра. Урез.
Ударац. Тргну се. Све лампе затрепере. Четворица дишу као једним грудима.
Нико не пита. Нико не прича. Сви гледају у тло.
Знају: Ово више није лични сан. Ово је глас Лагума. Оно што памти — чак и кад више нико не говори.

Узбуна

У Полицијској управи, у мрачној канцеларији са жалузинама стално спуштеним до пола, инспектор Костов прегледа извештаје. У свима исто:
„нешто се спрема, али нема ко, нема шта, нема где.“
Костов подиже руку до браде. Задржава је ту.
— Ово није тишина. Ово вуче дах за собом.
Сутрадан, на једном зиду освану мурал — лептир, огроман, преко целог зида. Нико није видео ко га је нацртао, када, чиме. Али био је ту.
Улице преплавиле мајице с лептиром. Маргине у боји. И јакне, огрлице, качкети...
Људи их носе и кад не знају тачно шта значи знак. Сада је њихов.
На крају, појавила се порука — црним словима по шкриљцу школа и рђи хангара:
„СИНАРА, МИ СМО СПРЕМНИ“
Костов гледа то. Лице му затегнуто до пуцања.
У углу просторије отвори шаховску гарнитуру. Није звао никог. Сам. Повлачи фигуре. Лево. Десно. Као да један Костов пита, а други одговара, а ниједан не зна исход.
Враћа се до монитора. Узима податке. Враћа се назад. Игра даље против самог себе. Сатима. Нико му ништа не говори.
Док коначно неко не промрмља:
— Отело се. Потпуно се отело.
Костов руши фигуре. Одбијају се по поду као разбацане судбине.

Генерал Т.

Врата се у том тренутку отварају без најаве. Виши од човека. Као да и ваздух узмиче пред њим. Лице од камена, на прсима ордење што блиста као подсмех стварности.
У футроли — револвер старог типа. Без заштитног прслука. Без шлема. Само он.
— Шта се овде дешава, кој’ мој… Где је Костов, оца му очињег?
Костов не трепће:
— Ту сам, господине генерале.
— Ја преузимам команду.
— Молим вас, писмено овлашћење.
— Стићи ће ти писмено. Сад да видим какво је овде срање.
Соба као да је замућена изнутра — од зноја, дима и забрањених реченица. Фигуре по поду.
— Ко је тај Синара?
— Имамо досије. На мерама је.
— Колико има година?
— Двадесет две.
— А тај други, Алгодар?
— Двадесет једну. Такође под надзором.
Генерал се осврће. Очима као секирама.
— Деца вам утерала страх у кости.
Монитори почињу да показују гомиле људи. Из свих праваца.
— Стижу... — неко каже.
— Није више само омладина.
Генерал се окреће ка свом начелнику штаба:
— Мрчо, дижи све што имаш. Скидај их са жена ако треба. Скупљај их хитно.
Начелник само климне.
Генерал Т. мрмља:
— Касно је, јеботе...
Генералу звони на приватни телефон.
— Слушај, мала, код мене се чека ред. Седи кући док те не зовем...
Прекида разговор. Обраћа се Костову:
— Што не хапсимо ако су под мерама?
Нема одговора.
— Где су?
— Нема их. Нестали пре три дана. Као да су у земљу пропали.
Генерал диже поглед ка небу. Опет телефон. Опет глас.
— Шта је, сине... Ма седи. Рекао сам, играј на кеца... Како то мислиш — нећеш?
Пауза.
— Какав прорачун… Прорачунам ти ја, матери... Где ти је брат?
Тада се нешто преломи. Глас му пуца.
— Одраћу га, сунце му балаво... Тај пикавац ће да ми руши државу...
Окреће се:
— Лоцирајте мог млађег.
— Господине генерале, тражи вас председник.
— Немам времена… Дај овамо.
Пауза.
Председник (преко телефона):
— Генерале, дај ми чисту улицу. Тенкови, одмах.
Генерал Т.:
— Господине председниче... Ја сам војник, не месар. Част ми не дозвољава да газим децу гусеницама.
Председник:
— Част? Остави се тих речи. Твоја част је моја наредба.
Генерал Т. (подиже глас):
— Наредбу можеш да пошаљеш писмено, па да је урамим! Али моји тенкови неће газити омладину.
Тишина у слушалици. Затим глас, низак, оштар. Председник:
— Онда ћеш гледати како држава гори. А ја ћу гледати како ти падаш.
Генерал Т. (пуца му жила на слепоочници):
— Слушај, скоте... Ја ћу хаос да средим. Али после тога — долазим по тебе.
Телефон кликне. Веза прекинута.
— Лоцирали смо — јавља оператор.
— По њега. Одмах.
— Послао сам двојицу. Не јављају се. Не знамо шта је с њима.
Генерал погледа Костова.
— Немој опет нешто да забрљате.
Отвара врата.
— Јунаци — за мном!
И тада, у полумраку службеног ходника, он више није био командант. Био је човек што дозива сина. Тихо. Скоро као да моли.
А у том гласу више није било војске.
— Сине... Где си?
И онда је почело.