ДРУГИ ДЕО — СЕМЕ ВАТРЕ

 

„Храбри корачају без сенке,

њихова имена урезана су у камен времена“

— Пиндар, Олимпијска ода, Х

 

Тринаест станица

Нова школа је тринаест станица далеко. У аутобусу – тежак мирис капута, мокрих ђонова. Нико не гледа, нико не говори. Алгодар седи крај прозора. Град пролази – фасаде једног истог леша, само са разлићитим ожиљцима.

У торби му свеска и једна коверта – “За Ала”. Тајна коју не сме изгубити.

Црвена свеска — ивице изгужване, корице овлажене. Нема датума. Нема поруке. Само реченице, неке полураспале:

„Не држи мисли у глави као у банци. Брже им истекне рок.“

„Краљ није онај што влада, већ онај што не сме да побегне.“

Аутобус поскакује преко трамвајских шина. Шине стоје као живи ожиљак. Са стране – Црна зграда полиције и затвора. Стеже га тескоба.

„Ако ово читаш, значи да сам повукао краља,“ — писао је Војхол, његовим тремором, његовим гласом који никад није викао, али ни ћутао. — „Не зато што сам поражен, већ зато што више не постоји табла за поштену партију.“

Два АНКО возила пролете крај аутобуса.

— Мали Никс, — промрмља Алгодар.

Није га познавао. Али његову сенку осећа — у ритму краја.

„Сине Перунов, а да то не знаш. Једном ћеш устати — не као освета, не као гром, већ као ватра која се не клања огњишту.“

Не разуме зашто ујак пише овако. Зашто њему? Слути да је сада унутар нечег што још не уме да објасни. Али можда и неће — никада.

Кроз замагљени прозор назире се зид нове школе. Сив. Без знакова. Нови улаз — исто понижење.

Светло трепће. Аутобус стаје.

Сишао је.

Прво што види – пластична кеса на грани, непомична.

 

Црна табла

Испред њега зграда дограђивана у више наврата, без јасног плана, све начето мразом.

Школа га дочекује истим траговима: мирис боје, папирић под ногом.Чистачица лењо клопара папучама. Зид запаран кључем. Неко пљунуо до канте за отпатке.
Креће изнова, спреман да гледа свет суровог краја у коме мора да опстане.
Улази усвој нови разред. Десетак ученика. Нико не реагује. Неки у капуљачама, неки са слушалицама. Девојчица држи руке на ушима.

На табли — пукотина. Уска, али дубока. Као да се шири.
За катедром празно, али столица одмакнута.
Нешто је било написано. Све обрисано, остаје само једна реч: Пустара.

Тада пукотина пуца као лед. Табла се повлачи уназад, постаје дубља. Тунел, улаз. Црн, али не празан.
Ђаци и даље седе, непомични.
Он зна: мора унутра.

Седа у последњи ред. Клупе сувише ниске за снове.
Извади свеску. Написао једну реч: Глас. Испод ништа.

Улази наставник. Касни на час. На лицу му карта разочарања.
— Нови?
— Да.
— Из које си ти нахије, а? — цинично.

Алгодар ћути.
— Седи где хоћеш.
Већ је седео.

Наставник не пита ко је одсутан. Узима креду, на табли црта свој јад. Самртно досадан.

Одмор стиже као додатна мучнина. Ходник предугачак. Лица пролазе. Не гледају га. Само неће да памте.

Група старијих дечака. Кајле, мокасин-патике. Клате се у ходу. Један га нехатно одгурне. Девојчица иза прошапће као да је видела идола:
— Рујо.

Двориште без ограде. Без контроле. Без илузије.
Кроз њега пролазе домаћице, млади бескућници, офуцани старци, лажна другарства. Једно правило: ако не узмеш — бићеш узет.

Крај чесме девојчица. Два дерана јој прилазе. Један је гура, други завлачи руку у ранац. Она бежи, али без гласа. Само застала дахом.

Наставник долеће. Није спасилац, само човек који више није могао да гледа.
— Доста!

Изненађење. Гурање. Псовке. Прашина.
Наставник се враћа у зграду. Раздрљана кошуља, покидана дугмад. У очима — пораз.
— Ударио је дете — каже неко, тихо.

Сутрадан — нема га. Ни гласа, ни објашњења.

Поново звоно. Повратак у рутину.
Наставница улази, као да не примећује ученике.
— Разлика између апсолутног и релативног компаратива придева?

Ћутање.
— Добро… онда по дефиницијама.

Глас јој празан. Реченице које се понављају, али их нико не памти — као мрље на прозору који се не отвара.
Погледи клизе низ странице. Све је изгубљено пре речи.

После школе, у којој нико не зна зашто је тамо, поново у аутобус. Исти мутни прозори. Радио касни за временом. Псовке из позадине, као празне конзерве. Напред ћуте. Чекају своју станицу.

Слика девојчице. Поглед наставника. Пластична кеса у грању.
Поново у мислима Синкорад. Онај тренутак.
Фасада. Шаховска табла прешарана графитом. Црни краљ недостаје.

„Мораћу да му приђем. Да му кажем. Морам.“

Светло трепће три пута. Аутобус стаје.
Силази. Још два минута хода. Стан празан. Кревет. Светло жмирка.

 

Преко ивице, без речи

Гомила је већ чекала. Они који се друже само кад се нешто закува. На лицима — подсмех, али уздржан. Ко ће први? Ко ће да повуче?

Сви су знали ко је Синкорад. И знали су: ако неко сме да га удари, то је сад.

Он седи. Лактови на коленима, поглед у страну. Не гледа ни у кога.

Алгодар стоји и гледа га. Као да проверава: је ли ту? Је ли стварно он? И сад?

Морао је да зна. Да ли је толико битан?

Прави корак.

Синкорад подиже поглед. Лагано устаје. Иде ка њему.

Његово лице није ни љуто ни хладно. Има нешто у начину на који му прилази — као да му прилази да му нешто каже. Или понуди.

Први ударац не стиже до лица. Стаје на врату, као знак. Стиже следећи. И још један. Без беса. Без урлика.

Алгодар не узвраћа. Тело му се свија, али не пада. Постоји разлог. Или ће га сазнати.

У неком тренутку, гомила се повлачи. Нико не аплаудира. Није било спектакла. Ни смисла.

Синкорад дише узбуркано. Као после плача.

— Не волим кад не разумем шта неко хоће — каже.

Алгодар клима главом. Кроз зубе пола осмеха.

— Сад разумеш?

Синкорад ништа не каже. Седне, као да је завршио нешто давно започето.

Алгодар се исправља тешко. Прилази. Седа поред.

Не гледају се. Али ту су. Као да су већ негде били.

— Не говори ништа. Али немој ни отићи — каже Синкорад.

Алгодар клима главом.

 

Ствари што се догоде саме

Glassmark није ни почетак ни крај света, али још пулсира у срцу Пустаре. Прозори давно пребрисани, с прашином која се упорно враћа. Столови различити, раштркани без реда уз зидове клуба. Столице донете са свих страна — свакојаке, високе, ниске, свих боја. Углавном дотрајале. У средини простор за скакање. Избледела светлост, пушена годинама. Нико не бележи одлуке што су ту донете, а никад нису оживеле. Овде су седели и они што никад нису ушли у властити живот — само чекали да им се нешто догоди.

Алгодар наставља да прича друговима који га више не слушају. Није га то вређало. Навикао се. Његове речи — листови у ветру. Лагано се разлете, ретко где слете.

Тихо, као увек, улази Синкорад. Само се појавио. Стао за сточић. Погледао у страну, тражи конобара. Алгодар, ближи шанку, скоро механички узе две коле. И приђе.

Није било поздрава. Ни осмеха.  Ослонили се о сто, као да су ту одувек стојали. Разговор је почео да тече — лагано и природно. Без надгорњавања.

Алгодар открива: Синкорад уме да састави више од једне реченице, и да му ниједна не звучи као понављање. Синкорад примећује: Алгодар, кад скрати реч, уме да каже нешто што остаје.

Временом, ни неколико реченица није било потребно. Ни реч „брат“. Ни реч „пријатељ“. То су биле речи за оне што још морају да се доказују.

Весхопе се појавила као светлост што ујутру блесне кроз прозор. Није застала. Није питала „Сметам ли?“

— Здраво, Бато! — рече весело.

Синкорад подиже обрву. Знак: ево ти прилике.

— А овај? — показа на Алгодара. — Лични телохранитељ?

Осмех јој није био подругљив, али је имао оштрицу.

— Килдере, објасни — добаци Синкорад, враћајући му надимак доктора из старог ситкома.

Алгодар трепну, ухваћен неспреман.

— Ја сам Алгодар... Синкорад ми је пуно причао о мени... — застаде, схвативши да је рекао погрешно. — Хоћу рећи, о теби... али... ти си... па...

Речи су му запеле у грлу.

Весхопе га погледа искоса, па се насмеши.

— Свиђа ми се кад човек направи од себе загонетку. Сладак си кад не стигнеш да се исправиш.

Приђе му ближе, пољуби га у образ, као да му потврди да је и та неспретност довољна.

— Идем. Имам договор са другарицом. Важно нешто.

И већ је отишла даље. Остали су само мирис неког воћног парфема и Синкорадова шака га лагано клепи по увету. Без речи. Са значењем: „Све сам видео.“ Ништа не тражи да му објасни.

Није се ни окренуо.

 

Степениште

Једном приликом — није било јасно да ли је то сутра или недељу дана касније — стајали су на степеништу запуштеног парка. Ћутали. Блеја.

Синкорад први проговори:

— Што гледаш те будале с марамама?

— Навијачи — климну Алгодар. — Сложни су. Не боје се. Њих једине милиција стварно изазива.

— Сваки трећи има напад панике кад му полицајац тражи личну. То ти делује храбро?

— Можда. Али шта ако бисмо ушли међу њих?

— Ми? Њима да се придружимо?

— Да. Шта фали?

— Огрнемо шалове и уђемо међу њих?

— Управо тако.

Синкорад ћути.

— Који си ти...

Није било ветра. Ни сигнала. Пробудила се једна идеја. Слобода још није имала дефиницију. Али јавила се као могућност. Ако негде треба да почне — можда баш на трибини.

Алгодар и Синкорад нису знали шта следи. Али више нису били сами.

 

У тунел

Ни пароле. Ни маршевске команде. Само један глас из мрака:
— Где си, брате?

Алгодар га није познавао. Ни Синкорад. Али одговорили су — као да већ припадају.

Тунел није био пролаз. Био је механизам без душе. Бетон избраздан графитима, лепак под патиком, зубата неонка што трепери као последњи сведок. У центру — вођа Хорде, Мудри, окружен пуковницима.

Нико није наредио да крену. Али кренули су. Ко стане — биће гурнут. Ко гледа око себе — биће ударен.

Њих двојица се губе у стотинама безимених. Боје су једина ознака. Урлик свих уједначава дах, ритам убрзава што су ближе излазу. Тунел изгледа као пролаз у нешто важно, али на крају је само излаз — и гужва што се разлива као мастило.

Синкорад рече тихо:
— Нисмо ми њих прихватили. Они су нас прогутали.

 

Грозница

Кад су већ били дубље, више нису корачали — маса их је носила. Лакат уз лакат, рука се диже кад се друге дигну. Глас излази пре мисли.

„Најтежи ударци падају кад не знаш зашто су пали“, помисли Алгодар.

Градови пролазе као безимене станице. Туку се с младићима што личе на њих. Вичу речи које нису њихове, али звуче познато.

„Ишли су у ратове који нису били њихови, против народа које нису познавали, освајали градове којима нису знали имена…“

Све се меша у један звук дубљи од свести. Синкорад шапће, али нико га не чује. Само Хорда се чује.

Песнице ударају по зидовима, по телима, по празнини. Магла мирише на метал и зној. Није то само страх. То је грозница што пуни плућа, удара у слепоочнице и тера срце да бије брже него што дах дозвољава.

Телу не треба објашњење. Већ зна да ће нешто пући.