ТРЕЋИ ДЕО - III

ГОДИНА ТРЕЋА: ОТРОВ КАО ПАМЋЕЊЕ

 

Отаја памћења: кад режим памти, али не сања

Навика се увлачи у простор, шири се као прашина. Ствари се догађају, али без одјека.

Као да се талас мртвила превалио преко Пустаре — без буке, без трагова, само с оном тежином што мења ваздух. Као кад уђеш у просторију где је нешто већ било речено, али нико не зна шта.

Неко навлачи густе завесе преко града: сада се само сенке поигравају испод њих. Нико више не говори о хапшењима. Нема ни шапата. Ни знакова руком. Ни оних погледа што значе „знаш ти“. Све нестаје у таласу чудне униформности.

Мир који влада — савршено је неприродан.

*

Једне ноћи Алгодар се буди из немирног сна. У мраку собе нешто није обично. Није светлост, већ осећај да га неко посматра изнутра — као да му је неко оставио туђи сан што је постао његова успомена. Проверава прозор: само магла лиже окно. Погледа у свој одраз и схвати — да нема лице.

*

У школи наставници говоре као по диктату. Нема страсти, ни грешке. Не показују гнев, сажаљење, ни иронију. Све је равно, као да читају сопствени досије.

Алгодар једном пребројава све глаголе на часу. Сви су у презенту. Нема прошлости. Нема будућности. Иза свега стоји нека наредба. Не чујеш је, али те тера да заборавиш питања.

*

На улазу у парк некад су биле две клупе. На једној цртали заставе, на другој певали. Сада је једна сломљена, а друга премештена. Нико не зна кад.

Момак са шеширом, што је ту седео, сада носи униформу. Не гледа више пролазнике, већ празан простор између два дрвета. Као да чека нешто што већ стоји ту, али он не препознаје. На салвети записује:

„Девојке које смо варали, са којима смо спавали; пријатељи с којима смо пили; саборци који су нас чували и хранили; браћа и сестре које смо толико волели; познаници, суседи на спрату које смо знали; наши школски другови, наши учитељи — да, сви заједно — зашто их не виђам више. Куда су нестали?”

Не зна где је то чуо. Није га брига. Сада звучи као његово.

*

На једном зиду стоји графит: „Систем види и кад спаваш.“

Испод је неко дописао: „Али не сања.“

— Можда је то и најгоре, што не сањају. Само бележе — мрмља Синкорад.

— Па шта им онда недостаје? — пита Алгодар.

Синкорад застане:

— Ми.

Зграби камен. Баца га у знак СТОП! Знак одјекује метално, дуго, као да звони. Нико се не окреће.

Ништа не изгледа као пре. Улице, тржни центри, аутобуси, огласи — све је ту. Али нешто је у свему препукло.

На пијаци, некад бучној, влада готово тишина. Људи миле између тезги, тек понеко окреће главу ка роби. Продавци монотоно понављају цене. Зембиљи се враћају празни — и они што их носе.

*

Изнад града пулсира светлосна копрена, без сенке и без извора. Људи почињу реченице па одустају. У себи имају филтер који не пропушта све речи. Псовке нестају. Песме утихле. И разговори се стишили. Чак и пси не лају. Седе као чувари неког реда који ни сами не разумеју.

Само један окаснели војник, пијан и раздрљен, у поноћ пева пустом улицом. Пева из свег гласа, сам против свих. Песма се претвара у урлик што цепа тишину као нож рану.

— Спавате ли мирно, јебени пиздеки! — урла. — Најели се туђих снова, јадници! Ждерете барут, пијете киселину и мислите да живите…

Још би викао, али се нагне и поврати на сред улице. Бучно, као што је и певао. Обрише уста, па руку о рукав. Из унутрашњег џепа вади поцепану новину. На њој дрхтавим словима:

„Можда нас нису уништили. Можда су нас само избрисали. Нисмо више слика. Сада смо негативи.“

Савија га као документ. Скрива га и наставља да се тетура. Пева себи у браду војничку баладу:

„Чекај ме, ја ћу сигурно доћи.“

Не зна ко га чека, ни где. Ни да ли је икад отишао. Али понавља то, као једини преостали отпор.

Излази на надвожњак. Ограда хладна под руком. У даљини — чудни пригушени одсјај. На бетону испред њега пише:

„You are entering the forgotten zone. Leave your name behind… и заборави да си икад постојао.“

Млади војник се насмеши, али очи му остану тужне. Прелази прстом преко слова као да чита судбину. Потом закорачи даље, у Пустару.

 

Тиховање

Синкорад се ретко удаљава од куће. Из опреза. Не жели да изгуби из вида нешто што још не разуме. Смирење налази само у сенци старог храста. Његов је жир увек на истом месту, под кореном.

Кад тихује — не моли, не прашта, него зарања дубље. Није у будности, није ни у сну. Простор у коме се налази нема зидове. Нема трајања.

Тада — Весхопе.

Појављује се као сенка на води што не прави таласе, али мења светлост. Не долази. Бива. Није тело, ни дух, већ отисак онога што је Пустара покушала да заборави. Само она, а иза ње — Нави, етерични, зимски, древни.

Спушта између њих камен што куца. Није срце, није уређај. Куца као одјек онога што је било кад свет још није био под надзором.

— Сила што не уме да сања, али уме да се утисне у туђе душе — каже Весхопе. — Њено око је стално отворено. Али не гледа у дубину. Оно крстари по кори сна, до корена не може да допре.

Синкорад ћути.

— Твоје тиховање отвара пукотине. — наставља. —  Улази у дубљу стварност. У таму где нас још има.

Шапати Нава не долазе чулима, већ тежином у грудима. Један има лице учитељево. Други — девојчице из школе. Трећи нема лице, али Синкорад зна да је то брат кога никад није имао, а ипак памти.

— Владање сновима је танка мрежа — каже Весхопе. — А тиховање је дубље. Није слика. Већ подземни ток.

Два Навија пролазе крај њега. Кораци им одзвањају као сећање које није лично.

Први шапће:

— Ти што не сањају — не памте. А што не памте — не смеју ни да виде.

Други, не гледајући га:

— Чувај своју тишину. Она је дубља од свих њихових речи.

Кад се врати у будност, у шаци му је камен. Унутра — пукотина. Не пушта светлост, али ипак зрачи. Као успомена која није његова, а ипак га чини целим.

 

Шифра

Ноћ је. Град није у мраку. Али светла не служе да би се видело, већ да би се заборавило где си. На новој фасади врте се екрани, структуре од жица, речи: „искуство“, „одрживост“, „поверење“…

Људи испод крећу се истим кораком, истим гестом. Нико не жури. Нико не застаје.

Алгодар стоји крај подземног улаза. Синкорад уз зид, руке у џеповима.

— Чуо сам да у новој згради имају собе без огледала — каже. — Не воле људе који се гледају.

Алгодар климне:

— Прво склоне одраз. Онда уклоне сенку. На крају — човек сам себи нестане.

Тог часа — сви екрани трепну. На фасадама, у аутобусима, на државним порталима: бела позадина. У средини — шарени лептир, дечји цртеж. Испод:

„МИ НИСМО НЕСТАЛИ. СЕЋАЊЕ ЈЕ ОВДЕ.“

Глас из шума:

„Истина није вирус. Ви сте вирус. Истина остаје.“

После шест секунди све се враћа у „нормалу“.

Власти објављују: „Напад је одбијен. Системи раде безбедно.“

Али екрани настављају да повремено трепћу. Државни сајтови падају на минут, па се сами подижу. Нико не уме да објасни.

*

У склоништу — људи без питања. Доносе старе радио-уређаје или једноставно — ћуте.

Звучник шушти. Девојка каже:

— Ово не личи на поруку. Више на дисање.

Синкорад:

— Понекад не тражиш сигнал. Тражиш доказ да звук сме да постоји.

Из позадине — бели шум. Не квар, него намерна емисија. У њему мелодија — као да неко пева кроз маглу, старословенски, без речи.

То није музика — то је отпор.

Формат је увек исти: кратки аудио импулси од шест до дванаест секунди.

Прво — три секунде шума.

Онда строфа: „Сонъ незапомнѣнъ — чаѥтъ. Истина — не просиꙋтъ воли.“

Речи звуче као старословенски, али намерно искривљен — не граматика, него ожиљак. Као сигнал који је превише пута преноћио у мраку.

Затим — једнолични тихи шум.

И на крају, метални трептај дромбуља: земља зуји, ваздух вибрира, кост памти звук.

*

Дечак уцртава облик у свеску. Други подешава антену. Кроз шушањ провири неколико тонова. Глас:

— Hello darkness, my old friend…

Онда — тихи шум, као да је неко повукао сигнал уназад.

Дечак настави да певуши:

— „Здраво, тамо…“

Негде у дубини фреквенције трепне исто оно — језик ван система, старословенски као шифра сна.

Алгодар гледа у цртеж:

— Време је да поново научимо да читамо. Не слова — него оно између.

*

Неутрална зона. Соба без мреже. На столу — сив уређај с два дугмета.

— Колико је сигурно? — пита Синкорад.

— Није ствар у сигурности — каже Алгодар. — Већ у томе шта не сме да се провери.

— А ако не ради?

— Онда знамо да неко већ слуша.

Притисну дугме. Из звучника — ништа. Али и празнина има облик.

Алгодар у бележници повуче линију и прекине је на средини:

— То је знак пре речи.

Синкорад климне:

— Шифра коју не памтиш. Само препознаш. У сну се појављује као пукотина у зиду — тамо где власт не стиже. Ако га сањаш, још си свој.

*

На зиду се мења сенка. Није њихова. Ни светлосна. Нешто стоји у времену, али га не дира.

— Знаш ли — каже Алгодар — у неким местима људи памте само речи које нису изговорили.

— То су праве.

— Да. Јер изговорене — оду од тебе.

Тишина отежа, као звук без имена. Соба иста; положај нестаје. Као да их нешто гледа кроз време.

— Почело је — каже Синкорад, сасвим тихо.

 

 

Време гласа

И — десило се.

Свуда. У трафици, у аутобусу, на пијаци. Уместо џингла — сасвим тихи шум. Шест секунди без тона.

Онда — глас, ни мушки ни женски, ни млад ни стар, обавијен шумом:

„Нисмо вођени. Ми смо преостали.

Није ово због идеја. Ни због ината.

Нисмо ту да се уклопимо. Ту смо да останемо.

Нисмо ми почели… али више нећемо да престанемо.“

Шкрипа. Крцкање. Као да се затварају врата из којих је глас дошао.

*

Следећег јутра град није освануо. Измаглица — ниска, жућкаста. Воз за 06:40 стаје пред мостом. Машиновођа јавља:

— На шинама је нешто… није предмет.

Нађу плишаног зеку, завезаног за шину. На врату картон са натписом:

„Овде се више не вози. Овде се — памти.“

Припадници патроле ћуте. Један нервозно запали цигарету.

*

Неколико дана касније, у Доњем граду — мурал: огроман лептир у бојама пепела и меда. Изнад:

„Жив си док летиш. И ако паднеш — нека виде боје.“

*

У подне, поново глас:

„Драги људи… Доста је.

Ми више не глумимо мир.

Ми смо они што памте.

Нисмо рођени да бисмо се покоравали.

Рођени смо да бисмо се сећали.“

Звиждук. И ништа више.

*

Али у неким становима — људи се буде са сликама лептира које нису видели, са речима које нису чули, са сновима који нису били њихови — а сада јесу.

Звиждук се шири школским двориштима, шеталиштима, стадионима. Исти звук. Исти сведоци. Сви.

 

Режим спава, али види

Подземни ниво. Карта интензитета. Боје што означавају расположења. Понекад заглављене.

Аналитичари бележе:

— појава микро-група без хијерархије

— речник младих се мења: све више неодређених појмова

— снови различити, али један симбол стално: Дрво — Запис

Глас из позадине:

— Шта је култура ако није вирус?

Нико не одговара.

Бележи се: „групе без вође које стоје, не траже ништа“.

Напомена: „Метрономи све чешће ремете сигнал“.

Из звучника глас Команданта, хладан, металан:

— Само пратити. Не дирати.

На другом екрану — лица без имена, са карактеристикама понашања. Алгодар. Синкорад. Руна. Један старији човек на тераси.

Фаза: Неодређени отпор.

Натпис на вратима: „Режим спава, али види.“

 

 

Ентропија

Прво — ситни трагови.

Министар рударства подноси оставку, без објашњења. Шапат: није могао да контролише токове.

У Ravium Technologies покреће се „реструктурирање технолошког система“. Саопштење звучи глатко, али унутар копова, погона за сепарацију, машине застају све чешће. Производња касни. Неки модули долазе неисправни. Радници не причају наглас. Само се згледају.

Болнице пуне. Хронични умор. Све више случајева потпуно непредвидљивог понашања. Улицама одјекују изненадне туче међу странцима, без разлога. Бруталне. Крв на плочницима. Полиција је затечена.

Гужве на шалтерима. Људи стоје сатима. Препиру се. Свака ситница постаје повод за гласно вређање. Иза завеса канцеларија, систем све слабије ради.

Нестанци струје. Сумрак траје предуго, а ноћ пада без упозорења.

*

Служба безбедности: Одељење за анализу система

Предмет: стање Контролно-кохерентног система

Налази:

– потрошња енергије у порасту, кохерентност у паду

– честе агресије, поремећаји у саобраћају

– раст нервних сломова, пад когнитивних функција

– гужве, кварови, треперење расвете

 

Технички проблеми:

– антенско поље на граници капацитета

– рециклирани модули → ризик превременог отказа

– протокол стабилности при губитку кохерентности погоршава стање

 

Безбедносни ризици:

– детектовани покушаји сајбер-интрузије, немогуће утврдити извор

– софтверске измене у антенама

– „случајни“ радови на далеководима

– ширење симболичких образаца (дрво-запис, метрономи)

 

Прогноза:

– 6 месеци — делимични колапс инфраструктуре

– 12 месеци — губитак контроле и ризик немира

 

Препорука:

– рестарт фазе

– контрола набавке компонената

– откривање субверзивних елемената

– припрема сценарија „Сиви прекид“ (гашење уз симулирану стабилност)

 

Хук

Стари булевар — зјапи као последња урвина Пустаре, где бетон и тротоари не памте више шта значи  бити град. Излози, затворени. Завесе, намакнуте. Цвеће на балконима — осушено, као да је коначно само одустало. Нигде људи. На зиду поште — графит, исписан црним тушем:

НЕ ПИТАЈ ГДЕ СУ — ПИТАЈ СЕ ЗАШТО ЋУТИШ.

Одједном — звук. Какофонија. Ваздух се напреже. Прво — кораци. Онда — урлик, вика, галама. Иза угла излеће група младих. Тридесетак. Не марширају. Беже. Раштркани, хаотични. Неко се саплиће. Други га вуче. Иза њих — бљештави блицеви. Плава светла. Три АНКО возила. Ротација. Дронови. Метални гласови преко звучника.

Неколико полицајаца трчи:

— Заустави их! Нека се не раздвоје!

Један бегунац се заглави у металној огради. Други му помаже. Камера из зида прати — па не ради. На екрану: бели шум. У даљини — детонација. Земља уздрма зид. Стакло трепери. Са крова неко довикује:

— Синара им опет дао домаћи!

На тротоару, двојица дечака у превеликим дуксерицама:

— Је л’ стварно он? — шапне млађи.

— Него ко? Он је!

АНКО возила — мењају смер. Јуре према експлозији. На тлу остао нечији ранац. Поред њега подеран лист, руком исписано:

СЛОБОДА СЕ НЕ ПОЧИЊЕ. ОНА ПЛАМТИ.

И даље:

„Нисмо гнев. Ми смо последица. Нисмо вођени. Ми смо преостали. Нисмо ту да се уклопимо. Ту смо да останемо. И нисмо почели. Сад — нећемо више да престанемо.“

 

Емоционални набој, али...

Костов стоји крај прозора. Пуши нервозно савијену цигарету. Из навике отпљуцне зрнце дувана. Прозор му замагљен. Са његовог прозора град изгледа као челични обруч.

Размишља: Шта је остало? Свака ствар која је имала смисла — изгубила га је.

Његов извештај је одбачен. Месеци рада — у два пасуса. Тон службено снисходљив: „Интересантна запажања. Али проблем је емоционални набој.”

— Емоционални набој — курцу.

Прилази столу. Не седа. Пребира по старим белешкама. Између пепељаре и гомиле већ одбачених белешки, лежи један папир. Горе, ознака „Поверљиво – за интерну употребу“. Кодни назив: „Тихи ток“. Поред датума, руком додата реченица: „Ово неће бити у званичној верзији.“

Зна га напамет: ненасилне, суптилне мере — да се енергија отпора испразни без крви. Селективна попуштања, замућивање језика, инфилтрација, канали за вентил. Насиље — контрапродуктивно.

Испод, руком додата белешка:
„Ово је начин да добијемо време. А време је, у овом тренутку, једини савезник.“

Пепео му падне на папир. Пуши и гледа како сиви круг расте.

Са улице — више нема буке.

Савија нову цигарету. Не пали је. Држи је међу прстима. Све те ноћи, сва та лица, све речи које је памтио уместо њих — у два пасуса који не значе ништа. Режим све одбацује. Изабран је други пут — крв.

Почиње да пише. Само две кратке реченице:  „Они више не траже вођу. Траже одговор.”

Одлаже оловку. Погледа кроз прозор. Снег почиње да пада. Необично крупан. 

Неко — више не одговара

На неке поруке — више нико не одговара. Један је оставио кључ у поштанском сандучету. Други написао: „Не тражите ме. Није важно.“ Трећег су нашли на 547-ом километру реке, у трсци, покрај дивље депоније. Следећи је нестао тако тихо да су пријатељи почели да се питају — да ли су га измислили.

Службене белешке биле су кратке, хладне:

„Случај 547 — класификован као самоиницијативно угрожавање живота.“
„Субјекат X није у евиденцији. Нема кривице органа.“

Једне ноћи, у Лагуму, кратка расправа: треба ли направити списак. Синкорад је то пресекао:
— Не правимо спискове. Ко прави списак — већ је почео да мери вредност људи.

Из дубине Лагума чула се шкрипа као да неко окреће кључ у зарђалој брави. Пламен у лименци затрепери. Од тада — само памћење.

Али зид није остао празан.
Прво једна цртица, тања од даха. Онда још једна. Па трећа. Нико није писао имена. Само трагове. Танке линије кредом, тврдоглаво упорне, иако лако избрисиве.
Зид без имена постао је пун — као да се неко невидљив уписује ноћ за ноћ.

Једног јутра, испод танких цртица, појавила се нова реченица. Руком исписано, као да је неко учио језик по сећању: 

„This wall remembers more than the people who built it.“

 

Ремац на одсуству 

Када је Ремац изашао из гарнизона, са ранцем који више личи на добош него на пртљаг, прво што је урадио било је — да легне у траву. У униформи, с чизмама. Лежао је непомично. Његов поглед је закован за оловно небо. Али није гледао небо. Гледао је нешто испод — дубље од дубоког. После пола сата — устао је. Отишао је према граду. Није назвао никога. За мајку није ни знао. Девојку није имао. Блискост с другарима избледела је до празне навике. Када се коначно појавио у „Glassmark“-у — с огрлицом што није била регрутска него готово племенска, с погледом који је тражио нешто да разбије — сви су знали: од овог одсуства неће остати ништа неиспуњено.

У року од недељу дана, Ремац је прошао кроз пет туча, две журке, једно мирење с непознатим пијанцем, једно избацивање из локала и романсу са проститутком која му је на крају украла сат.

Али пре свега тога, причало се да је једне ноћи заспао у „Glassmark“-у, с главом у крилу Киндаве. Док га је она нежно чешкала по коси, њему је пљувачка цурила низ образ и капала јој на бутину. Можда је било оговарање, можда истина. Али кад би то неко споменуо, Киндава се само смешила као да каже: „Јесте, па шта?“

Ништа од тога није било важно. Важан је био крик. Заглављен између плућа и грла, као залогај који неће ни горе, ни доле. Угушен, притајен, али свеприсутан. У смеху. У шамарима. У сваком гутљају пива које је попио као да је последње.

И кад је одлазио — са одераним шакама и очима што нису плакале него сијале као под батеријом — знали су: Понео је нешто што неће моћи да врати. Нити ће му ко поверовати кад каже.