ДВАНАЕСТ КРАЉЕВА НА ТАШМАЈДАНУ
„Вјетар подигну пахуље памука у пет сати предвече. И бик – једини срца усправна! у пет сати предвече…“ Необична колона возила кретала се ка Београду преко Славонског Брода, посебно обезбеђеном трасом. Неколико дана раније, у ријечко пристаниште специјалним бродом из Галиције пристигло је дванаест краљева. Искрцани су као робови са древних галија, коже црне као зифт, са очима у којима је већ треперила смрт. У Београду су им огледала била покривена тешким сомотом, онако како се покривају стакла у кући у којој се чека смрт — да душе, кад куцне час, не остану заробљене у стаклу. Последњи њихов смештај био је далеко од града — хладна кула Торлака. Тамо су, под будним оком карантинске службе, црним животињама убризгавали препарате, одржавајући их у снази до дана обреда. Постојала је скривена привлачност између две удаљене земље на супротним крајевима Медитерана, док су се два мрачна режима нетремице посматрала преко Јадрана. ...