ДУЖНОСНИЦИ ЗАПАДНЕ ПУСТАРЕ – НЕОСТВАРЕНЕ ЕРОТСКЕ ПОЕТЕ

Дужносници из Западне Пустаре откривају своју најнежнију страну: адолесцентну еротску поезију којом покушавају да оплемене пустињу коју су сами направили.

Добродошли у дубину њихових душа. Припазите на стомак – заболеће вас. Не од смеха, него од стида што толико личимо.

 

За хрватске политикусе се зна да су остварени као ратни злочинци, лопуже, најчешће тирани и неваљалци. Мање је познато да су веома склони писању поезије. У сваком хрватском дужноснику чучи адолесцентни поета ометен у развоју. Ваљда у њима тиња потреба да пустиње зла у себи оплемене нечим уметничким, метафизичким, мисаоно вертикалним? Или бунтовним? 

Прва хрватска лидерица која ме се дојмила била је Јадранка Косор. Постала је председницом ХДЗ-а и Владе по милости Ива Санадера, који се већ спремао за Лепоглаву. За њеног мандата Хрватска је ушла у ЕУ. Споразум је потписала наливпером коју јој је поклонио папа Бенедикт XVI. Исте године изгубила је изборе, а убрзо је избачена из странке чији је члан била осамнаест година. Добила је полицијску заштиту због претњи да ће је живу закопати.

У јавности су се појавиле бројне информације о њеном пореклу. А како и не би, кад јој је девојачко презиме Влаисављевић? Хрватски критичари са злобом истичу да потиче из српског села Бучје, које је тијеком Другог светског рата, а и последњег сукоба, било снажан центар српског отпора усташама. У месту њеног рођења налазио се четнички штаб. 

Екстремна десница, којој се у кампањама увек приближавала, није пропуштала прилику да је подсети како вешто крије своје српске корене. „Ископали“ су и да је као петнаестогодишњакиња, као млада књижевница, добила главну награду на „Десанкином прољећу“ 1968. у Ваљеву. Стриц Душан Влаисављевић наводно је био четнички војвода. Влаисављевићи су, иначе, често српско презиме у Крајини и Славонији, а крсна слава им је Свети Петар и Павле. Компромитујуће податке тешко је проверити – током ратова на овим просторима сва општинска и црквена документа су спаљена. Јадранка се замало расплакала у једној емисији када је поменула оца који ју је се одрекао.

Нас, међутим, интригира нешто друго:

• Исто смо годиште.
• Била је прва пратиља Мис базена у Липику.
• У Ваљеву је победила као петнаестогодишњакиња са љубавном и скривено-еротском поезијом.

Е, да су ми ова памет и оне године! Да сам имао храбрости да се ослободим дечачке стидљивости, па да и ја учествујем на истој ваљевској смотри младих поета/НАП: Потписник ових редова је побеђивао такође на сличним такмичењима за младе песнике, само врло мало касније/. Могао сам са Јадранком да у праскозорја на обронцима Ваљевских планинâ разменим љубавно-апстинентске уздахе, са лептирићима у стомаку. Овако, остали су само њени стихови, да подсећају не једну далеку, путену, којекуде  набујалу, неостварену нестварну, љубав.

Noćas

obeščašćene su moje krizanteme

zloslutni vjetar nije plakao nad mirisom tamjana

bilo je dugo i nije bilo lijepo

Ej ti voljela sam te jednom

Ej ti sjećaš li se tih sati

Znala sam

da će drage ptice uginuti od srama

kada me ugledaju prezrenu

zbog mojih ruku koje su noćas

prodale našu istinu

I Suncu

koje nikad nije voljelo

nabrekoše grudi

Mi

u koloni jedan po jedan

brojimo ja tebi on meni

Jadranka K,

 Пре Јадранке, која се осветила и брутално одрекла свог политичког оца Иве Санадера (јединог који је у хрватском политичком дрмежу зглајзао до хапсане), ту је био и сам Санадер. И он је писао песме – сексуално еруптивну поезију продуженог адолесцента која и данас живи у андеграунд сцени. Прочитајте само његову динамитну  у пет китица до оног чувеног „Svrši!!!“ 

NENIA SALONITANA

                                         ZA J. P.

Dosta mi je polovnjaka.

Hoću, konačno, muški da me se.

Balkanski, štono riječ.

I to: sada. Odmah. Nunc aut numquam.

Dosta mi je polovnjaka.

Tko će me, ah, tko će me, konačno, muški?

Drhćem uzbuđena. Zakoraknuti u povijest?

Quid multa? Muškarčinu čekam. Dokrajči!

Dosta mi je polovnjaka.

Numerus Negidius. Prekini, konačno, agoniju.

Dosadni niz historijskih zelembaća.

Faex populi.

Čekaj s asfaltom. Iskorijeni najprije.

Dosta mi je polovnjaka.

Od Avara do danas. Iskrči sve, konačno.

O, sancta simplicitas. Muški me dohvati!

Ne dvoumi. Iščupaj. Ob maiorem cautelam.

Dosta mi je polovnjaka.

Po peti put. Po tko zna koji put. Konačno:

Svrši!!! O fictus possessor. U spomen:

Mojim imenom cestu nazovi.

Nuper obiit.

Коначно, као шлаг на сексуалној поетској торти, долази „Отац Нације“ – Доктор и Генерал Фрањо Туђман. За разлику од еротиком заокупљених наследника, Фрањо је хтео да буде хрватски Његош. Ако може нешто Србин да напише, како не би могао представник више расе? 

Biti i mniti svemiropolisno

Univerzalnost svekolike kakvoće:

duhovnosti neopredmećene,

ljepote neotuđene,

neosiljene mirnoće.

U sazvježđima su snovi i slutnje

uljudbe (drevne i) nove:

u sukladnosti samobitnosti i sveopćosti

da obzorja svemiropolisa zamamna

na orisu horizonta još maglena

u vidozorju duhovnih muževa

što stazama trnja i otrovanih ruža

ustrajahu u raspeću svoga duha

do zrenja sveta, daleka i nedohvatna.

Napisao: Franjo Tuđman 

 Хрватски критичари су му посветили посебну пажњу. Један од њих је сажео: „Од његове поезије гори су само његови споменици.“ Туђман је лош пјесник, али врхунски лопов, пљачкаш и диктатор. Свеједно, крути вођа разоткрио се као пјесничка душа. Тко би онда рекао да странка таквих продуховљених вођа може заглибити у криминалу, корупцији, диктатури и ратним злочинима? Па, свако нормалан. Јер какви докторати, такви интелектуалци. Какве песме, такво и душевно стање које их производи. Племе се клањало вођи као тотему, знајући да им тај тотем даје заштиту и слободу да арче где год стигну. Вође су уживале у титули јер их је издвајала из истог оног дивљег, похлепног племена. А песме су им смекшавале имиџ. Додуше, не Туђману – његови стихови исцијепани су елеганцијом тролове тољаге. Другога се ја бојим: да се наши овдашњи лидери не досете, те да Александар Вучић и Ана Брнабић почну да се огледају у поетским водама?  Можете ли замислити песничке ведрине и емотивне слапове у пустињи Ане Брнабић, Вучића као новог Дучића, или еруптивну еротску поезију Александра Вулина? Буду ли наши Високи Безглавници наумили да се уздигну у песнике, ето њих у школским лектирама, а школе нам већ и без њих дебиланама зову.