ТИТО СЕ ПИШЕ СРЦЕМ - 5

 

 

Народ коме су Сенке над Балканом култна серија, 

не мора више да брине за своју памет и своју будућност.

 

Кавурма ноар

 

Не, не заслужују ни трун милости. Доста је било фемкања пред тим снобовским титоидним креатурама и гуменим барбикама које свој културни естаблишмент црпу из стечених позиција татка и бабе, из бесконачне политичке коректности к туђем и перфектно тренираног гујзичарења.

Шта смо то гледали у "сенкама над Балканом"  3.0? Шта је то? Чему је?

Неинспиративно, ненадахњујуће, безидејно, тупо, празно, безобразно, курвањски, немаштовито, сиромашно, непоштујуће, пургерско, лажљиво, агитпроповско, штуро, бедно, дркаџијско, испразно, банално, предвидљиво, формулично, манифестационо, шаблонско, јефтино, ронђошко, малограђанско, фалично, полуинтелектуално, патетично, претенциозно, јебиветарско, надобудно, израјдано, жваљаво, хиперидеологизирано, агитаторско, лажирано, усиљено, плитко, површно, досадно, зомбирајуће, пропагандно, срачунато, комерц-триперашко, бездушно, новоесовско, безмудо, безмозовићко, плагијаторско, прецењено, надувано, пицоусто, хиповано, циганмалско, каленићпијачарско, гузатоцрнобабовско, удбашко, урбанобушмански, булајићевско, отписано, дописано, студент-сенвичарско, срањевито, увоњано, гнусно, митологизирано, монденско дубоко дупе... 

...kolduši kmetovski, šljivarski trafovi, bedački pukavci, glupi žabci, gvintasti, siromašci bez mozga, jadni kmečki, kuračečki, naduti trafeci, politički koldusi, guzičarski bedaki, trafturi, cmuckekinski, hohštaplerski lažci, seljački pretenciozni idioti, prazni baloni, vandraveci, ništarije u HD rezoluciji, jeftini šarlatani v dizajnerskе ambalažе... 

 

То није серија. То је скупи, костимирани, бљештаво осветљени, балег у бјелом ajncugu.

 

Шмиранти који глуме сами себе и дамска рецитаторска секција коју чине дугоноге глупачице. Изнад свих Милош Биковић у пропастној својој роли белог одела без – каквог год– човека у њему, које ће се во вјеков стидети.

Како која сцена, препознајемо имитирање, невешто запетљавање радње, идеолошке и насилно накаламљене бомбастичне политичке спинове без везе са радњом.

Једна тајна снимања је да је екипа заборавила Драгана Бјелогрлића у руднику. Сели и отишли.

На жалост, Горска служба га је пронашла како сјаји чудни сјајем. 

Јеби се, котеријо гузичарска!

Фабула радње

Тим Енглези и Амери. Тим нацисти. Тим Црногорци. Комунисти и влашка и србијанска романија. Ко с ким петља, за кога ради. Ми мислили ово, кад оно оно. Напето ко Жикин трегер.

Има и Призренац струја. Они играју за себе цинцулирајући са Англосаксонцима. То бре покварено. То бре менталци.

Имамо анђеле у виду Јевреја. 

Комунисти (тј Тито) пак помажу Маји која помаже Америма да купе рудник. Нерадо, али у интересу светског мира. Комунисти и светски мир ко пијан с гаћама. Комунисти без Тита (Мустафа и "Црвени оркестар") ни не знају за рудник до пред крај. Кнез Павле (који врв ни нема појма који враг са Ртњом) у једном тренутку склони блокаду продаје рудника (уз посредовање Американаца) да би помогао Маји да купи рудник (за Амере). Једни нуз блокаду, други дибидуз. Држ! Недај!

Има Thule и Нацисти који хоће да узапте рудник (није до краја јасно да ли они раде заједно или не, али искрено, да су се дочепали Уранијума, направили би атомску бомбу и уништили свет, што је спречио инспектор Танасијевић са пола џака динамита. Спас`о свет, па ако га се сете, сете).

Он се после блажег инфракта одржава у акцији помоћу Вијагре. Задње му је да уцмека Димитрија.

Немцима помаже компулзивно-опсесивни Богдан. Богдан у једном тренутку блокира продају рудника Маји. Стојадиновић који је измислио "ћораву кутију" и који сарађује са нацистима и Италијанима, не зна за рудник до пред крај или није препознао његову вредност.

И онда имамо мистериозног Призренца (Ивана ака Димитрија) који се намерачио на рудник (за себе, из чисте капиталистичке похлепе) који то ради кроз Драшкића и Злату (што је речено у првој епизоди, па заборављено). Иван је луд 1/1. Он и његова мама Емина су толико опасни да ни Стојадиновић ни полиција не знају ко им ради у самом врху власти. Можете слободно у тако нешто да поверујете ако сте дебили.

Кад не могу да распетљају ујдурме које су сами запетљали дигну рудник у ваздух. То је ваљда спречило експлоатацију Уранијума. Верујте ако сте дебили.

Као бонус, Марија Оршић из мистичног разлога се вине у мистични бездан скривен у недрима Ртња и тако уђе у легенду. Сви претенденти, а ни пок. Минх, нису знали за онолику рупетину?  Верујте ако сте дебили.

Инспектор Тане дође до јединственог скупоценог сата као кључног доказа злочина, и ништа. 

За инспектора Чеду смо предвидели да ће бити лакше рањен тик изнад срца. Није лакше већ теже рањен. Спасла га табакера у коју је ударио метак из Лугера. Верујте у то ако сте дебили. 

Ша се ту у ствари десило? 

Урбана легенда каже да та табакера није била обична, него је Вануца са Ртња, влашком белом магијом учинила да табакера постане амулет непробојне судбине. Метак је ударио у њу, али је магија апсорбовала енергију и преокренула њену смртну силу у проклетство по ономе ко је пуцао. Тако је млади инспектор не само преживео — већ је и судбина стрелца била запечаћена. Тако да знате.

На крају, како је и ред, дође до општег покоља.

Ко Црногорце, ко Србијанце. Уби, закољи! Удри.Туци. Ломи. 

Из крви и дима излази екс. инспектор Станко као нови капо ди капо бандо. Али, супротно мојим предвиђањима, он и Тане се и даље воле, што смрди на Сенке над Балканом 4.0, не буди примењено. 

Могли смо видети као инспектор Тане, Мустафа Голубић — добродушни претеча Легије Луковића и Дида, побише банду злих пара-државних агената, док у позадини слушамо дискретне тактове "Интернационале". Порука: "Рађа се!" Тада смо дефинитивно схватили да је инспектор Тане потајни симпатизер КПЈ.

Коначно, сазнајемо да је међу монархо-жандарима рођена теорија да је Земља равна плоча.

Ртањ или совхоз?

Постоји једна дубока онтолошка дилема која је несвесно испливала на површину.

 

Комунисти су, дакле, открили уранијум на Ртњу — а друг Валтер, чија је душа (вољом Бјелином) очишћена од свих грехова, гледа у даљину са оним карактеристичним блеском у очима: блеском који издаје не идеализам, већ рачуницу. И неутаживом чежњом за златом. И ево нас пред вечитом дилемом: Да ли би човек који је национализовао све остало — па и савест — национализовао и уранијум, да се докопао поседа?

Или, још боље: Да ли би уранијум национализовао њега?"

То је:  

Идеолошко-шизофрена дилема (кад теорија и лични интерес не могу у исту главу, па се смењују по потреби).

Класно-аутоимуна дилема (систем који треба да уништи буржоазију, а ти изненада откријеш да си постао сопствени имуни непријатељ). 

Парадокс приватног комунисте (јавно за све, приватно за себе).

Дилема самонационализације (да ли си спреман да експропријишеш — себе).

Марксистички тест карактера у условима уранијума (кад теорија налети на руду, па видиш шта је тврђе.

Хамлетовска дилема револуционара пред сопственом касом. Јесте Броз револуционар, ама није баш из Сарајева. 

Булајић другим средствима

Серија не фалсификује историју грубом измишљотином, него селективном прерасподелом историјске важности.

Неки актери се увећавају (Мустафа), неки не постоје (пре свих опанчар Александар-Лека Ранковић, Титова десна рука у Београду), а неки добијају улоге које нису имали (Павле Савић, атомиста, е да би се дало на озбиљности комуниста око Уранијуму).

То је типична драматуршка економија: не мењаш све, него преместиш тежиште.

Линија КПЈ „замуљана“ — није недовршена случајно, него је структурно подређена главној ноар/гангстерској причи.

Проблем није што Сенке над Балканом фикционализује. То је нормално. Проблем је селективна фикционализација уз позивање на аутентичност.

Серија користи КПЈ као атмосферски и симболички ресурс, а не као историјски реконструисан политички актер.

То је битна разлика.

Запажање о Александру Ранковићу је управо ту нужно: ако је већ оса заплета конспирација, илегала, паралелне мреже и државна репресија — онда је његово одсуство теже објаснити него присуство Диде Демајо или Мустафе Голубића.

Мустафа Голубић је у колективној меморији постао „супер-агент“, али 1938–39 он није замена за партијску организацију.

Серија га функционално претвара у метонимију КПЈ. Историјски — то је нетачно.

Мустафа је био паралелан комунистичком апарату, не његова организациона суштина.

Ако се у заплет уведе КПЈ као историјски актер, онда се не може изоставити њена стварна инфраструктура и њен архи-злочиначки и сексуално изопачени карактер оличен у Сатану Брозу, а задржати тврдњу о аутентичности.

На крају, Бјелогрлић користи исто решење као у "Монтевидеу" - инспектору Танасијевићу се "јављају" давно изгинули ратни другови. Генерално, сви главни актери се сећају своје ратне прошлости.

Сем Тита.

Што?  да погађамо?

У другој линији Бјелогрлић насилно, неуротично и приземно, набија нам идеју да је ово данас исто што и оно ономад. Толико је напоран у томе да и из Хрватске, у којој је критика врло задовољна српским самопонижавањем и самопопљувавањем  у Серији, постала нервозна због тога. 

"Много, бре, смарају. Океј, схватили смо, Драгане. Плиз, вози даље." — то Бјели поручују бравокомшије.

Последње сцене све у  функцији манифеста – гробље, галерија, штала, полиција, када… Одасвуд нас засипа историјским порукама.

Сцена у  штали. Назочни Андра (Тане), Призренац (Димитрије) и коњ. 

Андра : Зашто си одабрао кодно име Призренац 

Призренац : Зато што је Призрен престоница Душана који је убио оца да би преузео власт а нико га не гледа као оцеубицу већ као великог државника доказ да је успех битнији.

(Коњ рже у знак одобравања).
 
Андра : И шта ћеш сад?
 
Призренац : Људи као ја се извуку јер ми увек кројимо капу вама обичнима који серете о принципима и зато сте ту где јесте.

Андра : Видиш и ми обични се нешто питамо ми макар ноћу спавамо мирно а ти Принципи које ти тако исмеваш мене одвајају од животиње.

(Коњ љуто рже). 

На гробљу се срећу Тито и Тане. Танету не помаже влашка магија да прозре ко је тајанствени посетилац. Тада Тито саопштава Бјелину уметничку опоруку.

Тито: "Ја ћу растјерати те ваше сјенке над Балканом!"

Носећа намера је дакле да серија остане "историјски аксиом" и да се из ње извлаче наредни закључци. Небитно је шта пишу историчари, јер они не смеју, и поред свега, оволико очигледно да фалсификују. 

Уосталом, овакви ситни п(л)аћеници, филмаџијска бауштела, ће то да одраде за новац неупоредиво ефикасније од досадних хисторика. Онда, у "пост-продукцији" сами себи реплицирају и пишу текстове о серији или дају интервјуе за новине и пријатељске ТВ станице. А испод тога уследи логични коментар: "Никако нисам могао до сада да повежем како су се Карађорђевићи тако силно обогатили. Сад је све јасно." Или: " Сад је потпуно јасно да смо само у време Тита имали поштену и озбиљну државу." Или: "Загребите мало по Немањићима. Нисте ни свесни шта ћете све ископати."

Сенке над Балканом 4.0. Синопсис.

Али Бјела и његови ингениозни сарадници су сачували највећу тајну, коју су прозрели само најпроницљивији гледаоци.

Јер све време, испод приче о краљевини, завереницима, масонима, окултним реликвијама, државним ударима и белогардејским сенима, текла је једна друга, пажљиво сакривена прича: прича о пореклу највећег јунака југословенског pulp-а.

Инспектор Танасијевић није само истраживао злочине. Он је, несвестан тога, стварао митологију која ће преживети век.

У последњим сценама, у оним кратким, наизглед успутним кадровима, остављени су трагови: досије који нестаје из архиве, фотографија жене чије се лице никада јасно не види, шифровано писмо упућено у Лондон, и једно презиме које нико не изговара до краја.

Сикерт.

Тане је, у свом последњем случају, разбио једну криминалну организацију. Или је бар тако мислио.

Њени остаци су преживели.

Променили имена, променили државе, променили заставе.

Из Београда су се преселили у Европу, из подземља Монархије у подземље модерног света.

Годинама касније, исти тај круг ликвидира човека који је покушао да им побегне.

Тог човека звали су Сикерт.

Његов син, млади Доналд Сикерт, одрастаће окружен људима који су му убили оца, школован да постане савршено оруђе злочина.

Али оно што нису знали било је да се у његовој крви већ налазио један други кодекс.

Инстинкт за истину.

Непомирљивост према неправди.

Опсесија да се зло гони до краја.

То није научио од својих старатеља.

То је наследио.

Од Андре Танасијевића.

И тако се круг затвара.

Оно што је у Сенке над Балканом почело као прича о једном београдском инспектору, у пулп-митологији Лун, краљ поноћи наставља се као прича о човеку који више не верује институцијама, већ само сопственом закону.

Тане је ловио зло у сенци државе.

Лун га је ловио у сенци света.

А можда је највећи трик аутора био у томе што нам то никада нису рекли.

Јер најбоље тајне у добрим причама никада нису изговорене.

Само су остављене да их неко једном повеже.Тако се лук затвара и Срби остају унутар новог културног обрасца.

А једног дана, у неком времену које више не припада ни краљевини ни хладном рату, него будућности, јуриће своје непријатеље и небом — у чудноватој летећој машини, оном последњем технолошком сну који је, као и све велике тајне, почео много раније него што смо мислили.