ФРАНКФУРТСКИ КОНЦЕРТ И РУРСКИ СОТОНИН СОС

— Преживео Франкфурт без језика, попио пиво из кригле веће од главе и изгорео непце – а ви још пијете чај од нане? —

У лимбу FRA и непланирани концерт

Мај месец. Први пут летим авионом. Планирам дуги пут Београд — Диселдорф, са преседањем у Франкфурту. Коначна одредница: Дуизбург. Још у старту сам знао да сам лудо храбар. Не знам стране језике и нису ми јасне аеродромске процедуре. Сви су ми говорили да у овим годинама треба да пијем чај од нане и шетам по бањским парковима, али Немачка је захтевала пиво и шнапс.

У Франкфурту сам први пут ступио на тло Немачке. Ушао сам у зону између светова.

Прилазим пасошком шалтеру. С друге стране млади цариник са осмехом од стакла. Пита ме нешто. Не разумем ни реч. Пружам пасош, он га прелиста као да пребира по прљавом вешу, нешто мрмља, па ми га — баци назад. Не дода — баци. Изазивачки. Пасош одскочи од пулта. Тај звук папира који удара о пулт био је позив на двобој за који он није ни знао да је почео. Не знам језик, али знам како гледа човек који покушава да те понизи.

Стојим окружен људима који знају где иду, а ја не знам ни где сам. Ничија земља. Ознаке, стрелице, а излаза мене нигде. Скупио сам живот у свој кофер и кренуо даље кроз њихов лимбо.

У пролазу пулт за информације. Униформисана службеница. Покушавам на српском, мимиком, па очајем. Она ме гледа неколико секунди па каже:

— Шта вама треба? На чистом српском. Нашем.

Објасним да не знам шта је проблем. Њене очи говоре: разумем те, али ово није место за то. Осврне се, напусти пулт, ухвати ме под руку пријатељски и поведе до шалтера за странце. Преводи све, укључујући моју најискренију реченицу:

— Ако нисам пожељан, враћам се одмах. Мени ово није потребно.

Цариница лупи печат. Без коментара. Пуштен сам у Немачку.Тражим терминал. Број 27, ваљда. Пратим стрелице, улазим у лифт — спушта ме у неки бесконачни тунел. Носим стари кофер са сломљеним точком. Нисам рачунао да је то важно. Коридор предугачак, ескалатори спори, ја касним. Вучем га. Шкрипање и тандркање парају уши. Скоро да сам био захвалан коферу. То није био багаж, то је био мој средњи прст њиховој аеродромској пракси. Сви гледају, нико не аплаудира, али сцена је моја.

Коначно, врата и — градски аутобус. Кратка вожња. И ето ме коначно код авиона за Диселдорф.

Тако сам прошао кроз Франкфурт: без немачког, без искуства, без точкова, без здравице — али са печатом и изазовом коју нисам планирао.

Раднички град са птицом и ружичастим Давидом

Дуизбург — раднички град у Руру. По духу, структури, тврдоглавој нормалности – личи ми на Нови Сад: река и вештачки канал који их сече, индустријске зоне истог ритма, центар где се људи крећу истим темпом – не журно, али ни лењо.

„Бург“ нисам обилазио. То сам препустио аматерима — госпођама са сламеним шеширима и Јапанцима са фотоапаратима. Немам стрпљења за водича који озбиљним гласом саопштава: „Пред нама је врло интересантан камен.“ Камење ме не занима. У мој лични бедекер бележио сам живот у покрету.

Брат Р ми је показао неке градске скулптуре. Једна чудна шарена птица у центру која „отвара бојама депресивност града под облацима и кишом“. Град је то платио скоро милион евра — „искорак у осмишљавању јавних површина“, кажу. Вода жубори, деца трче, туристи снимају.

У Kantparku је некада стајао Hans-Peter Feldmann-ов ружичасти Давид — десет метара висок, боја мог старог џемпера после прања на 90 степени. Контроверзан од почетка, пропао је и уклоњен након што је годинама пркосио киши и здравом разуму. У Новом Саду би за те паре направили три пијаце и остало за ракију.

Крчмарица или кад севдалинка експлодира

Крстарио сам обалама канала повезаних са Рајном — тамо где се пробија дах Северног мора. Дуизбург ту не глуми лепоту. То је део град који мирише на рђу, уље и напор. Ту се не шета; ту се гази. У даљини димњаци челичана. Многи мртви, личе на нашу Ђавољу варош. Речни саобраћај фреквентан као ауто-пут. Ти шлепови, гурачи и тегљачи причају колико је привреда ипак жива и моћна.

Морнари се искрцавају, запоседају кафане. Те приобалне кафане исте као наше: карирани столњаци, тешки столови, опуштање после посла. Испред, терасе са увек пријатним погледом на воду. Пиво одлично. Посветио сам му се потпуно, држао криглу као да је бујна жена са којом не журим да се опростим.

Брат Р решавао послове око бродских мотора. Ту сам открио немачку природну лепоту – крчмарице. Једном у његовој сталној кафани придруже нам се тројица из бранше. Један наш, из Босне, али предуго овде. Његов српски већ личи на неку крековану верзију. Али, задржао њихов специфични хумор и оптимизам. Разговор спонтан, морнарске анегдоте, смех. Туре пића, гласнији смо.

Појављује се опет она: конобарица са пет кригли. Крупна али не тешка; бујна, пуна живота — не служи пиво, доноси атмосферу. Ухвати ме дерт. Прошапутао сам давни стих Недељка Билкића из моје младости: „Има једна крчма у планини…“

Босанац поред мене је ћутао превише дуго, а то је код нас увек опасно. Кад је Билкићев стих излетео из мене, кафана није запевала – она је пукла. Била је то експлозија носталгије људи који су превише година провели поправљајући туђе бродске моторе, док су њихови сопствени зарђали од даљине.

Тада сам знао: стигао сам и нашао занимљиве људе уместо интересантног камења Бурга.

Ујак – три морнарске лекције

Док сам их гледао како дижу кригле, сетих се свог Ујака – оног са копна, који је као младић отишао на море.

Првих недеља морска болест га је тукла без милости. Стари морнари дали су му четку и канту, окачили му је око врата да има где да повраћа – и послали да риба палубу. Сатима, данима. „Море или те сломи, или те направи човеком“, рекли су. Ујак је преживео. После тога никад више није био болестан на мору. Гледам ове морнаре и мислим: можда су и они прошли кроз неку своју канту.

Али то са кантом било је само почетак. Касније је прошао праву буру на Средоземљу. Са малог, дрвеног, мароканског брода испалили су ракету за помоћ. Моћни немачки танкер пришао, али није могао да добаци сајлу – превише таласа, превише ризика од судара. Ујак се јавио добровољно. Гумени чамац се преврнуо, он завршио у води, али је сајлу довукао до краја. Брод спасен. Капетан Мароканац клекнуо и пољубио му мокру ципелу: „Такав је наш обичај – кад ти спасе живот.“

Једном у либијском пристаништу Бугарин, члан посаде, понуди Ујаку добру дневницу да му буде возач. Отишли дубоко у пустињу, до бедуинског племена. Бугарин се поздравио као стари познаник. Сели у шатор, чај, па ручак – овчетина. Као част, ставили им на тањир око од овна. Ујаку се стомак окренуо: око гледа њега, он гледа око. Бугарин дошапта: „Једи ако ти је живот мио.“ Прогутао је. Разговор кренуо наопако. Бугарин му тихо: „Иди до џипа, држи мотор.“ Ујак уради. Бугарин истрчава, „Бежи!“ – за њима прозвижда неколико метака. Вратили се, Бугарин ћути, плати дневницу. Касније, на отвореном мору, Бугарин једноставно нестао. Нико ништа није питао. Страх је то – море чува тајне боље од гроба.

Гледам ове морнаре како се смеју – иза њиховог смеха видим сенке попут Ујакових прича. Зато сам ту са њима.

Дуизбуршки домино са секирама

Стојимо украј неког трга у старом делу града. У рукама држим криглу пива већу од моје главе, а испред мене — три века историје који се боре са гравитацијом. Постројили се. Ветерански одред који чува древну традицију тако што је попио сав хмељ Рура.

Имају те китњасте униформе, позлату, добоше, фанфаре, перјанице и — халебарде. Смртоносне секире на дугим моткама које лебде над гомилом као пијани метафизички упитник. Цео строј се љуља улево, удесно. У „италику“, накривљени под углом који се руга физици и дисциплини.

Гледам: ако први попусти под мамурлуком, почеће пакао. Падаће као домине, халебарде ће косити народ. Генерал најгори – више чинова него равнотеже. Изгледа као да га само дух шнапса држи усправно. Није парада, то је рулет са хладним оружјем.

Сотонин сос: Степен 7, или како реуматизам побеже

Претпоследњег дана возимо се градом. Време ручка. Улазимо у тржни центар са „улицама“. Печењара напољу. Брат каже да ту имају одличне немачке кобасице. Може. Пита колико љуто. Ја, мислећи на немачки „лајт“ култ: нека заљуте колико могу.

Мајко света.

Сос — гориво за бацаче пламена, рецепт из Сотонине кухиње. Два младића гледају забринуто. Један доноси млеко и црни хлеб. Нешто шапуће. Брат преводи: хитна помоћ је у близини, за сваки случај.

Испостави се: седам степени љутине. Први је пикантан. Други довољан. Ја тражио последњи — седми.

Зној, сузе — али не одустајем. За мене тај сос није био храна. Био је то скривени, концентрисани бес. Док ми је непце горело, а зној пробијао на челу, знао сам да само чекају моменат када ћу подићи белу заставу. Нису знали да је мој инат старији од њиховог тржног центра. Јео сам полако, мирно, као да гутам саму судбину која је покушала да ме спржи.

— Склони млеко, донеси пиво — одлучан сам.

Гледају ме као антрополошки феномен док лагано хлебом купим последње трагове Сотониног соса са тањира. Устанемо достојанствено. Они трче за нама: од сада си наш гост. Две године нико није смео ни да проба. Касније језиком опипавам непце — смежурано као кожица прасенцета. Реуматизам се повукао два дана, застрашен сосом.

Слетео сам у Београд. Цариник ме погледао, ја њега. Није знао да ми непце још увек памти седам степени из Дуизбурга.

Вратио сам се кући. У коферу – ништа ново. Али у себи – ватра која се не гаси на аеродромским шалтерима, већ се пали у кафани уз криглу и добру причу. Доста од Рура.