 |
Културолошки кључ:
Порекло имена јунака — Имена као мутације и носиоци културног памћења
Атак на културу у Пустари није увек насилан, али је упоран и креће се испод сваког видљивог хоризонта. Процес наметања „туђег“, који постаје неписани закон Пустаре, приказан је кроз деформацију личних имена. Спајање старословенских корена са англиканизованим префиксом или суфиксом (портманто именице) показује губљење културе и памћења. Ликови тако постају носиоци језичке и културолошке мутације.
Весхопе: Настала спајањем старословенске богиње пролећа Весне и енглеске речи hope. Симболизује „Наду у обнову“. Њена емотивна интелигенција и нежност чине је стубом чистоте у Пустари, а њена младалачка лакомисленост и трагичан губитак (нестаје на сплаву) показују да чак и чистота може бити изложена дивљини. Последња порука на њеном телефону, „Сплав. Само ти и светла. Нико не мора да зна. Биће као да си нестала у музици“, остаје сведочанство о њеној симболичној улози.
Алгодар: Спаја корен ALGO (алгоритам, логика, знање) и старословенски ДАР (поклон, благослов, божанска милост). Представља „дар логике/система“ и функцију пропусника кроз митски слој Пустаре. Он прима симболе, снове и архетипске сигнале, повезујући садашњост са заборављеним памћењем.
Право име Алгодара је Владодар.
Синкорад: Спаја SYNC (синхронизација) и словенски RAD (воља, напор,радост мира, радост добра, радост божанства). Он је стуб отпора и тиховања, способан да осети прошлост додиром. Кроз тиховање комуницира са Весхопе и Навима, чува стрипове Алан Форд и лозинку препознавања: „Боље живети цео живот као милијунаш него један дан као сиромах“. Синкорад је мучен страхом од лептира — који је истетовирао на руци по Алгодаровом предлогу. Лептир прераста у симбол побуне младих и након пропасти побуне наставља да живи као легенда, повезујући прошлост са будућношћу. Током демонстрација рањен у главу, његова смрт од Алгодара није само физичка, већ метафизички крај његове улоге као чуварског посредника.
Синкорадово право име је Тихорад.
Руна је једини лик који је одбио да му се дода страни префикс или суфикс. Њено име је чисто старословенско, повезано са мистериозним знањем, записима и тајнама.
Њен лик пролази пут од гласне бунтовнице (хард-рок, црна кожна јакна) до тихог Чувара Записа. Руна симболизује неуништиво језгро културе. Њен бескомпромисан став и чисто име су доказ да оно што је заиста вредно чувања не мора да се промени да би опстало у Пустари. Њен архетип асоцира на историјске фигуре српског отпора, попут Чучук Стане.
Киндава: Лик Киндаве представља најизразитији изузетак, јер њен корен лежи у стварној, глобалној трауми. Она није само метафора, већ жива жртва која проширује значење романа.
Позадина: Њен лик је инспирисан трагедијом Кармен Глорије Кинтана (Carmen Gloria Quintana). Током протеста против Пиночеове диктатуре у Чилеу 1986. године, Кинтана је поливена бензином и запаљена од стране војне патроле, преживевши са тешким опекотинама. Касније је живела у Канади и посветила се борби за људска права.
Значење: Њено име спаја први део њеног стварног презимена (КИН) са старословенском речју ДАВА (жртва, жртвовање). Означава „Жртву која памти“. Њена присутност у роману повезује судбину ликова у Пустари са универзалним планом жртвовања и отпора.
Јан и Регрути: Омаж сердару Јанку Вукотићу и његовим "регрутним баталионима", историјском отпору и етичком императиву — морални кодекс у свету где етика пропада.
Ждералко: Дух изгубљене младости, трагични сведок слома генерације, често на ивици разумљивости.
Мали Никс: Лик Малог Никса је утемељен у реалној, трагичној хроници.
Позадина: Инспирисан је стварном личношћу, Марком Бораком званим Мали Маре, који је почетком деведесетих водио лични рат против криминализованог друштва.
Симболика: Убијен неколико дана после пунолетства, он је претеча отпора у Пустари. Његово насиље није бесмислено, већ директан одговор на системско насиље које је омогућило настанак Пустаре. Његова судбина потврђује да је у том амбијенту лични рат био једини облик одбране, али и да је тај рат био осуђен на пропаст.
Митски слој Пустаре
Храст / Дрво-Запис: Стуб памћења, вертикала између подземља, земље и неба. Перуново дрво које повезује прошлост са садашњошћу. Симболизује снагу која не уништава, већ разведрава.
Златни жир: Плод могућности, избор, посвећење, почетак унутрашње зрелости — митски сигнал пре смисла, који буди Алгодара.
Вепар / Чертог Вепра: Стихија и чувар правде, симбол моралне инатљивости, одбране и дисциплине. Пojављује се у магли као знак непрекорности и моралног закона.
Симбол лептира: Са Синкорадом и Алгодаром постаје јавни знак отпора, а касније митски симбол који наставља живот кроз генерације.
Лагум није измишљен, ту је реч о тунелима испод Петроварадинске тврђаве, са свим митовима који су везани за овај скоро бесконачни сплет ходника.
Културолошки и онтолошки слојеви Пустаре
„Пустара“ није само фиктиван простор; она је сложена мапа изгубљене културе и унутрашњих борби ликова који у њој живе. На први поглед, прича делује као низ епизода, понекад чудних или сирових, али иза тог хаоса крије се дубоко утемељено историјско и личностно искуство. Ликови постају носиоци културног памћења и архетипских знакова; њихова имена, судбине и симболи којима су окружени чувају вертикалу постојања у свету који настоји да је избрише.
Весхопе је „Нада у обнову“, стуб чистоте и етичког пулса у Пустари. Њен трагичан нестанак на сплаву и последња порука, упућена синову или другом чувару, сведоче о крхкости чистоте у свету који се распада. Алгодар, као „дар логике и система“, повезује митски и реални слој, примајући и тумачећи знаке и снове, док Синкорад, чувар прошлости и посредник, кроз тиховање и симболе – стрипове, лозинке, лептира – одржава нит памћења и отпора. Остали ликови, од Рунe до Малог Никса, представљају различите аспекте моралног кода и сведочанства о колапсу друштва.
Симболика у Пустари није декоративна. Храст, вертикала трајања, повезује подземље, земљу и небо, чувајући сећање које људски систем настоји да угуши. Магла делује као хоризонтала заборава – сила која прикрива и утишава, али не може продрети у дубине свести Алгодара. Златни жир и Вепар, као плод могућности и фронтална сила дисциплине, повезују лични и митски слој, док лептир постаје јавни знак отпора, симбол који наставља живот кроз генерације.
Истовремено, Пустара функционише као хроника распада. Онтологија простора и времена у роману одражава континуирани сукоб за право на памћење: заборав није само политички избор, већ насиље над бићем. Ритуали, попут Крсне славе, постају акт очувања вертикале постојања, док еколошки колапс изазван експлоатацијом минерала „Равијум“ сведочи о људској похлепи и неодговорности према природи.
Лагум, херметички изолован простор, представља тачку судара хоризонтале и вертикале – место где човек показује највеће слабости и потенцијале, где духовни и физички канибализам одражава губитак корена и моралне оријентације. Побуна без вођа, инспирисана стварним историјским догађајима, показује спонтану природу отпора у свету у колапсу и подвлачи континуитет борбе за памћење и интегритет.
Пустара, дакле, није само физички или митски простор; она је механизам за испитивање последица заборава, губитка корена и културног и етичког наслеђа. Ликови и њихови симболи – храст, магла, Вепар, лептир, свеске, стрипови – чувају културно памћење и архетипску вертикалу. Алгодар прима и повезује, Синкорад и Весхопе активно чувају, а сваки симбол наставља живот и поруку света који не сме бити заборављен.
