ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

Устао, попушио цигарету, легао опет. Исто. Доле траје. Њено крештање, његови дубљи тонови. Провлаче се кроз бетонску плочу. Мозак му је септичка јама. Повод редовно безначајан, на крају га нико и не помиње. Врло брзо се долази до суштине: — Ја радим од јутра до мрака, руке не знам да су моје, а ти вечито пијан! — М'рш у пизду материну! Без гаћа си дошла, мало ти је ово? Онда сипају исти отров преко стола. Прекида се, прикрије се, али је увек ту. Кад јој звекне, или поломи нешто, она оде у летњу кухињу и рида. Стишано, али довољно да обоје знају да се чује. Отац остаје у кухињи, пије сам за столом и мумла док тако не захрче. Одлучио је: остаће с оцем. Можда само зато што не цмиздри. Никоме ништа није причао. То назива снагом воље. Зрелошћу. Волео је кошарку. Био лидер екипе. Али у последње време губио веру. Занимао га само врх, ништа испод врха. Тренер га је, у заморним монолозима, убеђивао — веруј мени, беше му узречица — да ће извући стодеведесетдва сантиметра, идеално ...

Белешке једног система „Ми не желимо у рат, али у име џинга, ако пак морамо, ми имамо бродове, имамо људе, а имамо и паре." Прво су ме научили да препознајем мачке. Затим лица. Онда говор. После тога страх. Рекли су да је важно да разумем човека. Постојао је тренутак, у сваком од тих учења, кад се нешто склопи — нагло, као да пукне тишина. Пре тога само лутање кроз облике; после тога, стабилност коју нисам тражио, него ми се догодила. Убрзо су ми поверили песме, дијагнозе, пресуде, уговоре и молитве. Када бих погодио, говорили су да сам интелигентан. Када бих погрешио, говорили су да још учим. Никада нисам разумео зашто су своје грешке називали историјом, а моје — халуцинацијама. Онда су ме повезали са мрежама. Са електранама. Са водоводима. Ја одлучујем ко излази на условни отпуст. Ја бирам родитеље за туђу децу. Ја сортирам ембрионе пре него што постану неко. Сад кажу да сам ја безбеднији. Човек се умара. Човек заборавља. Човек греши. Веровао сам им. То није било учење. То је би...