ЈЕДИНАЦ, СА СПРАТА

Устао, попушио цигарету, легао опет. Исто.

Доле траје. Њено крештање, његови дубљи тонови. Провлаче се кроз бетонску плочу. Мозак му је септичка јама.

Повод редовно безначајан, на крају га нико и не помиње. Врло брзо се долази до суштине:

— Ја радим од јутра до мрака, руке не знам да су моје, а ти вечито пијан!

— М'рш у пизду материну! Без гаћа си дошла, мало ти је ово?

Онда сипају исти отров преко стола. Прекида се, прикрије се, али је увек ту.

Кад јој звекне, или поломи нешто, она оде у летњу кухињу и рида. Стишано, али довољно да обоје знају да се чује.

Отац остаје у кухињи, пије сам за столом и мумла док тако не захрче.

Одлучио је: остаће с оцем. Можда само зато што не цмиздри. Никоме ништа није причао. То назива снагом воље. Зрелошћу.

Волео је кошарку. Био лидер екипе. Али у последње време губио веру. Занимао га само врх, ништа испод врха.

Тренер га је, у заморним монолозима, убеђивао — веруј мени, беше му узречица — да ће извући стодеведесетдва сантиметра, идеално за његову позицију. Зато су му, тобоже, сва врата отворена.

Имао је, међутим, седамнаест година, и од прошле године извукао један сантиметар. Са стоосамдесетчетири могао је снагом да разбија штркље који се још не брију. Можда би и урадио нешто, кад би тренирао. Са овим алкосом на врату, сигурно ништа.

Из штека извади резерву, смота џоинт. Испржи то на прозору, нервозно. Обуче се и, први пут, сиђе бучно, узе кључеве са стола. Забезекнути, остали су укочени у пола псовке. Излазио је и раније, тихо, на задња врата — сад нису знали да ни то мора.

„Рупа" ради, пуно масе. Кад је нагло закочио на паркинг, шљунак је врцнуо по онима млађим. Ортаци га зову за стуб у средини — не видиш ко ти је с друге стране, а шанк је зато што се ослањаш на њега.

Тема, као увек — ко кога „цени", ко је „смрад". Пије вињак, после пиво. Туре стижу све брже. Другар, три године старији (и за главу нижи), мрси како му је девојка човек.

— Не сери, прво си причао да има добре сисе, а сад причаш да има добру душу.

— Јебигаааа, треба упознати личност... и... сад... ја... јебигаааа...

Музика ду-ду-ду омета другара да истакне поенту.

— Е си јој убубао? — пита, више зато што је шема разговора таква.

— Јебигааааа...

Пре пола године објавио је да је изгубио невиност. Частио све, чак и тренера, који му је, полупијан, забрбљао о превенцији. Да ти навучем куртон на главу, би л' био толико паметан, помисли, али се уздржа. Било је случајно, са комшиницом, не са девојком с којом иде. Нико није правио питање.

Потенцијални младожења почео да муца о кумству. Тад се јавио мобилни.

Мала га је невино питала где је. Требало је да буде код куће, због утакмице. Која јој је другарица дојавила, јебем их намазане, помисли. Ту је где је, смислиће лаж, реда ради. Доћи ће по њу. Није питао зашто — ни она није дома, него у некој бучној помрчини. Мало даље, у Пустари.

Љубомора га је јела. Осећао је да је губи, а требала му је.

Поведе кума са собом. Нађу две другарице. Не окрену назад — дубље у Пустару. Кум седе позади, одмах поче причу — потсећање на ситуације од раније.

Његова почиње да приговара. Пијан си. Где возиш. Идемо кући...

Скрене у ленију. Мала сад већ не заклапа. Вози дубље, губи се пут у трави и глибу.

— Де си крено? Штаа тии јее?

Ништа, смирује кум, ајмо кући. Није му се враћало.

Прави се да није чуо. Отвори врата, зове је да прошетају. Мала се укопала у седиште. Није се бојала његовог насртаја — бојала се испитивања. Куда је, с ким, шта јој се изјаловило.

Тада — урлик, од кога им се коса дигла на глави. Нису били сигурни да ли је људски, или је пукао неки доњи страх у њима.

Врати се у ауто, окрене назад. Снагом мотора као да је желео да надјача тај страх.

Његова добија напад хистерије. Сад се сетила да нема дозволу. Да је малолетан. Заљуља воланом.

Дода гас. Заљуља јаче.

* * * * *

Као метак прелетели су канал и зарили се у шестогодишње кукурузе.

Шест година нико у Пустари није сејао ни брао. Земља је чекала, не знајући на шта.

Он је те шестогодишње кукурузе очевим аутом покосио — добрих двадесет метара — пре него што је поново избио на чистину, ка раскрсници.

Дрво их је зауставило.

Њима — скоро ништа. Огреботина од стакла, чворуга од клипа. Само малу погодило у око. Одмах се затворило.

Хтео је назад на пут. Ауто ућутао. Морао је звати оца, с трактором. Где је мобилни... био је у џепу... зашто нема џепа...

Чуо је друга како зове.

Она је позвала своје. Није га гледала. Није хтела с њим назад. Више нигде.

Стигли су — очеви, стриц. Од некуд заротирало плаво светло. И још неке ротације, које није желео да види.

Таман су се сви скупили да виде, кад му се слошило. Повраћао је у себи, да се не осрамоти. Хладно му... „Што сам мокар?"... „Не треба, сам ћу..."... „Идем одавде, нека се носе сви... Нека је мрачно... ко га јебе што је мрачно"...

Дошао је себи у болници, на инфузији. Испирање желуца, витамини, рехидратација — рутина. Цеви и жице.

Родитељи дошли одвојено, причали, храбрили га. Мислили да га је срамота, да се каје. Грешка. Речи безвредне.

Боље му је било кад је сам. Лакше се суочавао са страхом од оног урлика Пустаре.

Онда се појавио онај.

Тренер, алкос, уносећи му се у лице, понављао — верује у њега, биће све у реду, живот пред њим, има везе, нема шта да брине.

Није могао ни да дише, ни да се одбрани од ове смрдљиве напасти.

— М'рш... у пизду материну — једва му се откиде кроз цеви.

— А... молим...?

— М'рш... у пизду материну... стодеведесет... два пута... да те... више не видим... је л'... ти... јасно...

Тренер је механички понављао исто — верујем у тебе, биће све у реду — не обазирући се.

Ипак, попустио је и изашао, не окрећући се — врата није ни отворио, ни затворио.

Отац је причао нешто о пријави, о инспектору, о некој сређеној казни. О чему тачно, није му било сасвим јасно — можда да не треба да брине, можда нешто друго. Колико је коштало, није чуо. Боље да не зна.

Устао и отишао на тренинг. Нова сала била велика, баш како је увек замишљао. Хтео је да ради самостално, на скок-шуту. Зачудило га што при скоку није могао да се одвоји од паркета. Није важно — бацио је лопту, и она је беспрекорном, бесконачном путањом кренула ка мети, крошњи дрвета. Сала се полако ширила у измаглицу пустаре.

Нису му рекли да је и малој нешто касније позлило. Унутрашње крварење. У другој згради, у стерилној шок-соби, крхка, тихо је пратила лет лопте.