ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

  Пред читаоцем Ово није поезија која настоји да буде лепа. У њој нема сентименталности, отмених метафора ни уздисаја. Љубав је овде глад, љубомора је нож, жеља је утроба која лаје за вољеним бићем. Човек воли, мрзи, прети и пати целим својим бићем — пркоси и шкргуће зубима од беса, али и даље жестоко воли. Ове песме као да су настале негде између пустаре и Лоркине Андалузије. Не по језику и облику, већ по крви која тече кроз њих. Припадају свету друма, коња, страсти и слободе. Нису углађене. Али управо у тој неуглачаности лежи њихова необична лепота. Песме су преузете из руковети ромске народне поезије коју су приредили Раде Ухлик и Бранко В. Радичевић (Књижевне новине, бр. 23, 2. септембар 1956). Приређивачи су навели да су текстове језички уредили, па данас није могуће са сигурношћу утврдити у којој мери објављене верзије одговарају изворном облику. То, међутим, не умањује њихову снагу. Исповест Један, два, двадесет два. Остави зрно жита у својим устима. Један, два, двад...

  Под месечином се повијају крошње шљива, беле и тешке. Мирис цвета спушта се низ брдо у долину. Младић хода бос кроз воћњак. Хладна трава му је под табанима, а у телу ври пролеће. Девојка је малопре била ту. Још се чује њен смех међу гранама, још је ту мирис њене топле коже. Ухватио је пуну грану и привукао је себи. Грана је пукла тихо, готово послушно. Прсти му још миришу на њу. Мирис шљиве ноћу — предаје се руци која грану сломи. — Чијо-ни (1703–1775)  

Пред нама је једна од најснажнијих градских песама српске међуратне авангарде — „Свакодневни град“ Радета Драинца (1936). Драинац, песник немирног духа и вечити боем, припадао је авангардном кругу који је одбацио романтичну идеализацију града и окренуо се његовој суровој, свакодневној стварности. Песма настаје 1936. године, у тренутку када Европа корача ка новом светском рату: Италија је окупирала Етиопију, Јапан шири своју власт у Кини, а Друштво народа показује да није у стању да заустави надолазећу катастрофу. Драинац је уједно био и творац сопственог песничког програма — хипнизма . За разлику од већине књижевних покрета који су настојали да свет објасне, хипнизам га прихвата као непрекидно духовно лутање, сан и унутрашње искуство. Најбоље га описују саме Драинчеве речи: „ Време је да се Балкан запали духовно. Доста нас је понизно по петама лизао католицизам, папски Рим и галска ватра Париза. А тако смо близу сунцу истока. Зашто да не запалимо нерве будистичком хипнозом Ва...