ПРИЧЕ ИЗ ПУСТАРЕ

  ПРОДАЈА • Продајем 26 манастира и 1300 гробљишта од чврстог материјала. Трајна роба. • Продајем дечије гробове, добро очуване. • Продајем очеву реч. Неиспуњена, па неупотребљена. • Продајем савест, као нова. • Продајем душу. Једва коришћену. ЗАМЕНА • Мењам кандило и вериге за електрични саксофон . • Мењам понос за пуну пензију. • Мењам Момчила и Сташка за Мирка и Славка. • Мењам породично стабло за паркет. Квалитетно дрво. • Мењам светитеља за инфлуенсера. КУПУЈЕМ • Купујем тишину за комшилук, хитно. • Купујем свој гроб — хитно, док је још слободан. • Купујем историју на килограм, ради попуне празнина. • Хитно купујем ново достојанство. • Купујем заборав. Комплетан.

  Јутрос, уз кафу, преврћем канале и налетим на још један глупи тинејџерски филм. Заиста постаје заморан тај вечити холивудски coming-of-age narrative (наратив о одрастању), где је главна погонска сила заправо virginity-loss trope (клише о губљењу невиности) уз обавезне пратеће муке, разбијене носеве и емотивне стресове. Таман једна генерација филмских ликова скине тај терет с леђа, ето нове серије teen angst -а (тинејџерске тескобе) и дечурлије сањалачки загледане у школске другарице. Прве девојчице које су, по строго м писцу сценарија, попуштале тек пред саму одјавну шпицу, сад су баке у старачким домовима Флориде. Али филмски конвенција остаје фатално иста. То је онај неписани закон који теорија медија назива romantic justification script (сценарио романтичног оправдања). Публика унапред зна да ће она на крају пасти у наручје младом, лепушкастом дерану који, за невољу, има добро кућно васпитање. И ма колико он био хормонално наелектрисан, закон жанра му не дозвољава да је ...

  Пет боца Дингача развлачило ми је утробу на пет страна света.   Сеоски агроном, уважен и млохав, језиком млитавим лижући ваздух, гушио је причом пијане јарце и бленуо у шиљастог младића. Моји су другови уто грчили песму, клатећи се ко тараба на Вистеровом салашу — једном испала кошуља, другом уста отишла за врат. Два адраповца за шанком, гордо срчу млаку пиву. Знојав и исколачен, бљујем у пепео. Бришем браду рукавом и бежим кроз климава врата бурта. За мном  — мемла у ушима. Клозет. Зелен месец. Пета страна.

  —  Помен песнику који „није наш“  — Мало је песника чије животне околности толико снажно позивају на тумачење њиховог дела. Код Илије Јаковљевића та опасност је нарочито велика. Његов живот је испуњен политичким ломовима, логором, ратом, новим прогоном и на крају смрћу у затвору. Лако је зато његову поезију читати као документ једног страшног времена. Али тиме бисмо можда промашили оно највредније у њој: начин на који човек после свега што је доживео још уме да говори тихо. Јаковљевић је рођен у Мостару 1898. године. Био је књижевник, новинар, уредник и адвокат, човек живог јавног и културног ангажмана. Његови књижевни назори били су снажно обележени хрватском и католичком хришћанском мишљу. Тражио је истовремено јединство истине, доброте и лепоте, али и очување уметничке слободе од спољашњих идеолошких захтева. Јаковљевић је живео у времену у којем су се од писца све чешће тражиле припадност, опредељење и јасан знак на чијој је страни. Његов живот, међутим, као да је...